Obećanja su fantastična. „Oko 400.000 novih radnih mesta“, obećao je još u junu ministar ekonomije Rösler. Kancelarka smatra da bi to bio „ogroman korak napred“. Američki predsednik Barack Obama očekuje dodatnih „stotine hiljada novih poslova na obe strane Atlantika.“ „Zato je ovaj projekat prioritetan za moju vladu“, uverava britanski premijer David Cameron, „i doneće oko 100 milijardi funti godišnje ekonomiji Evropske unije.“
Vau! Izgleda da je evropsko-američka politička elita pronašla kamen ekonomske mudrosti. „Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo“, ili engleskim akronimom nazvano TTIP, trebalo bi da iznedri čudo, neku vrstu super trgovinske zone od Pacifika pa istočno, do Crnog mora. „Kada sve bude dogovoreno“, najavljuje evropski komesar za trgovinu Karel De Gucht, „moći ćemo da stimulišemo naše ekonomije sa 119 milijardi evra godišnje, što odgovara dodatnom godišnjem porodičnom dohotku od 500 evra. Reč je o ekonomskom programu za koji nije potreban novac poreskih obveznika.“
Ovo zvuči dobro. Ali kako ekonomski stratezi nameravaju to da izvedu? Transatlantska trgovina je već prilično razvijena. Tu gotovo da ne postoje carine. Svakoga dana preko velike bare se trguje dobrima i uslugama u vrednosti od 1,8 milijardi dolara, što je 30% svetske trgovine.
Moglo bi da bude još više, tvrdi transatlantski savez ekonomskih lobista, sastavljen od članova američke privredne komore i moćnog evropskog ekonomskog udruženja „Business Europe“. Oni smatraju da su zakonodavstva u Evropi i SAD još uvek nedovoljno usaglašena i da ima previše različitih propisa. Šta god kompanije kupuju, od automobila do hartija od vrednosti, moraju da pribave dve ili više dozvola. A to košta. Uz to, postoje brojni propisi koji građane štite od špijuniranja, prevare ili štete po zdravlje. Osim toga, mnoge zemlje EU su zadržale mogućnost da učešće na tenderima za projekte koje finansira država uslove poštovanjem kolektivnih ugovora. I na kraju, države takođe pružaju razne usluge, od obrazovanja do zdravstvene zaštite, umesto da ih prepuste tržištu.
Evropska komisija i američka vlada nameravaju da uklone sve ove „necarinske barijere“. Samo se postavlja pitanje kako će time stvoriti nova radna mesta. Karel De Gucht se poziva na specijalnu studiju međunarodnih ekonomista. Međutim, ova lektira je dospela u javnost. Njeni autori očekuju da će posle zaključivanja ovog mega ugovora, u najboljem slučaju doći do porasta BDP-a Evropske unije za oko 0,5 odsto. To su tih 119 milijardi evra, koje komesar obećava. Šteta što je reč o periodu od deset godina, što znači da će godišnji porast BDP-a iznositi 0,05 odsto. Smešna cifra, koju i statističari jedva mere.
Propaganda za ovaj projekat obrnuto je proporcionalna koristima od njega. To nas navodi na sumnju da su u igri sasvim drugi interesi. Velike prihode obećava privatizacija usluga koje je do sada pružala država. Većina građana to ne želi. Ali ako bi to bilo obavezno po međunarodnom sporazumu, građani se više ništa ne bi pitali. Istoj svrsi služi i predviđeno uvođenje „procedure za rešavanje sporova“ između međunarodnih kompanija. One više ne bi morale da izlaze pred regularne sudove. Umesto toga, ukoliko bi inostrani investitori smatrali da su im zakonima neke države ugroženi prihodi, bilo bi im dozvoljeno da spor iznesu pred tajni tribunal u kome bi kao sudije sedeli privatni advokati. To je savršeni recept da se odštetnim zahtevima od nekoliko milijardi evra anuliraju ekološki ili socijalni propisi.
„Dodatni dohodak od 500 evra“ za porodice u Evropi je PR mehur. U stvari, preti nam dalje razvlašćivanje demokratski izabranih parlamenata u korist transnacionalnih koncerna i njihove armije advokata. To mora biti sprečeno. Parlamentarci svih zemalja, budite na oprezu!