Dvadeset i jedan paket zakona iz sfere rada trenutno se donosi u Hrvatskoj, a tamošnji narod se bavi referendumom, dok se ovaj 21. zakon direktno tiče njihovih života, rada, odnosno uslova za rad, dakle – svakodnevnog života.
Anamarija Tkalčec iz CESI-ja započela je svoje izlaganje o problemima novog Zakona o radu na nedavno održanoj tribini Ženske fronte za radna i socijalna prava gde je konstatovala da već dugi niz godina dominantne konzervativne političke snage sprovode štetne ekonomske politike (poput uvođenja neoliberalnih mera, privatizacije i komodifikacije svih sfera života, smanjenja socijalnih davanja itd.), dok istovremeno kao ideološki paravan nameću identitetska pitanja kao glavni politički problem – u prvom redu pitanje ‘homogenosti’ nacije, vere i svetosti porodice. Pritom je jasno da će se, kad to već bude odgovaralo njihovim političkim interesima, na tapetu naći stigmatizovane manjine koje će desnici i kleru poslužiti da skrenu pažnju s važnih pitanja.
U takvom sistemu, očigledno je moguće sudelovati u odluci o ograničavanju temeljnih prava celih društvenih skupina, dok je odlučivanje o zaista relevantnim socio-ekonomskim i egzistencijalnim pitanjima van dosega građana. Tako na primer Hrvati nemaju nikakvo pravo glasa o tome hoće li država privatizovati brodogradilišta, zatvoriti preduzeća, dodatno smanjiti radnička prava itd. Takve odluke im se prodaju kao „tržišna nužnost“, iako se zapravo radi o svesnim ekonomskim izborima iz kojih su isključeni. Zato je danas teško zamisliti situaciju u kojoj su Hrvati u mogućnosti da „glasaju protiv“ predloženih izmena radnog zakonodavstva ili pak da sudeluju u širokoj javnoj raspravi na tu temu.
Da bi se takve tendencije dugoročno izmenile, mora doći do preslagivanja, odnosno stvaranja novih društvenih snaga i vraćanja fokusa na zajedničke interese većine, među koje svakako spadaju i radnička prava. Kao aktivan doprinos tom dugotrajnom procesu, nužno je između ostalog obratiti i pažnju na „dosadno“, birokratsko-nerazumljivim jezikom pisano radno zakonodavstvo koje „u tišini“ diktira kako privatne tako i društvene živote. Ili, u ovom konkretnom slučaju, trebalo bi se osvrnuti na predlog izmena Zakona o radu.
Ukratko, glavna svrha novog predloga Zakona o radu je dalja deregulacija radnog zakonodavstva i fleksibilizacija radnih odnosa. Dok se u mejnstrimu fleksibilizacija obično paušalno opisuje kao pozitivan proces koji dovodi do povećanja zaposlenosti i „konkurentnosti“ ekonomije, ona u praksi donosi ‘nesigurne’ oblika rada, lakše otpuštanje radnika (na primer putem otkazivanja privremenih oblika ugovora), povećanu eksploataciju radnika koji pristaju na lošije radne uslove zbog straha od gubitka posla i „rezervne armije rada“ koja je uvijek spremna raditi za manje, a što sve naravno dovodi i do smanjenja sindikalnog delovanja i generalne zaštite prava (bilo zbog straha radnika od neproduženja ugovora, bilo zbog činjenice da je radnike u nesigurnim tipovima radnih odnosa teže organizovati).
Takve promene nisu ograničene samo na hrvatsku radnu sferu, već direktno i negativno utiču na egzistenciju radnika: zdravstveno stanje i socijalna prava, slobodno vreme i odmor, porodični život, osiguravanje sredstava za život i celokupnu društvenu reprodukciju.
Novi zakon o radu populizuje upravo takav tip fleksibilizacije, kako putem uvođenja novih nesigurnih oblika rada (u prvom redu agencijskog rada) ili zadržavanja postojećih nestalnih radnih odnosa (rada na određeno), tako i putem fleksibilizacije radnog vremena (uvođenjem ‘kliznog’ radnog vremena koje varira na nedeljnoj bazi), odnosno povećanja prekovremenog rada.
Iako su ugovori na određeno vreme već postojećim zakonodavstvom zamišljeni kao izuzetak, oni se u praksi koriste kao pravilo: 2008. godine činili su 81 odsto novosklopljenih ugovora o radu, a 2012. čak 91.6 odsto. Razlog tome je činjenica da poslodavci vrlo često zloupotrebljavaju postojeće „labave“ zakonske odredbe pa radnici po nekoliko puta potpisuju isti ugovor o produženju istog nesigurnog radnog odnosa, premda bi po svim propisima trebalo da dobiju stalno zaposlenje (što je i u Srbiji čest slučaj, čak i kada je poslodavac sama država).
Takvi oblici rada povoljniji su za poslodavce, ali radnike stavljaju u poziciju trajne neizvesnosti, jer nikad ne znaju hoće li im se ugovori produžiti ili raskinuti pa često pristaju na bilo kakve uslove rada da bi zadržali posao. Predlog novog zakona nije ništa učinio po pitanju sprečavanja zloupotrebe rada na određeno vrijeme, već je samo dodatno legitimirao postojeće loše prakse. Tako se Ministarstvo dosetilo da olakša stvar poslodavcima pa im u novom izdanju ZOR-a daje slobodne ruke da po isteku prvog ugovora na određeno arbitrarno i bez ikakvog objašnjenja nekog radnika ponovno zaposle na određeno vreme. Izgleda da je u ovim teškim vremenima i formalna učtivost postala uteg preduzetničkom duhu.
Među krupnijim promenama novog zakona je i dodatno jačanje agencijskog rada, odnosno nesigurnog tipa zaposlenja pri kojem se radnici formalno „u vlasništvu“ agencije za privremeno zapošljavanje daju u „lizing“ nekom poslodavcu, kad se ovome za njima ukaže potreba. O ovoj vrsti rada dosad se malo znalo, sve dok mediji nisi počeli da pišu o sudbini 182 radnika zaposlena preko agencije u Holdingovoj Čistoći. Tako smo saznali da ovi radnici, koje često hrvatsko društvo s predrasudana posmatra kao “lenjivce” u udobnim gradskim foteljama, već dugi niz godina rade u potpuno nesigurnim uslovima, ugovori im se po pravilu produžuju svaka tri meseca, ali oni nikada ne postaju stalno zaposleni i uvek su u strahu od gubitka ugovora. Zato ne uzimaju bolovanja, boje se sindikalnog organizovanja, nisu u mogućnosti da planiraju svoju budućnost; ukratko, u konstantnom su egzistencijalnom grču.
Ipak, agencijski rad, koji je prvobitno uveden izmenama zakona o radu iz 2003. godine, dosad nije uzeo preterano maha (ako je verovati agencijama za privremeno zapošljavanje, on iznosi oko 0,3 posto), ali zbog novih odredbi Zakona o radu takvo bi se stanje moglo ubrzo promeniti.
Naime, zakon otvara izrazito diskriminatornu mogućnost prema kojoj agencijski radnici neće morati da imaju jednaku platu i uslove rada kao matični radnici neke kompanije, ako Agencija bude imala svoj vlastiti kolektivni ugovor koji tim radnicima određuje drugačije uslove rada. Nadalje, poslodavac će odsad moći da zaposli radnike na istom radnom mjestu na neprekinuto razdobolje od čak tri godine (u odnosu na dosadašnjih godinu dana), bez obveze da ih zaposli na neodređeno vreme.
Takođe, zakon ne predviđa da radnici koji sa korisnikom imaju sklopljen ugovor na određeno automatski primaju naknadu plate za vreme kada nisu ustupljeni korisniku. Drugim rečima, ovi radnici u svakom trenutku mogu da ostanu bez ikakvih sredstava za preživljavanje, ako im tržište tako presudi. Kao jeftinija, poslušnija radna snaga, ovim radnicima svakako preti da postanu nova „atrakcija“ za poslodavce, pa možda i zamene dosadašnju tendenciju većinskog zapošljavanja preko ugovora o radu na određeno vreme.
“Izgleda da jedino mi nikako ne možemo prihvatiti činjenicu da nekim radnicima odgovara radno vreme koje se može pomerati u skladu sa njihovim potrebama, odnosno potrebama njihovih porodica”, žali se pravna savetnica Hrvatske udruge poslodavaca (HUP) Nataša Novaković na ignoranciju domaćih radnika koji se protive novoj podeli radnog vremena, a sve kroz prizmu popularne “brige za zaštitom porodice. Međutim, već je i na prvi pogled posve promašeno tvrditi, a kamoli uveravati, da nova podela radnog vremena odgovara radnicima i potrebama njihovih porodica. Novo zakonodavstvo predlaže „klizni“ raspored radnog vremena, odnosno varijabilno radno opterećenje na nedeljnoj bazi prema kojoj bi radnici mogli raditi i do 56 sati sedmično, odnosno čak 60 sati ako tako bude uređeno njihovim kolektivnim ugovorim. Takva odluka trebalo bi tobože da pomogne poslodavcima da odgovore na „fluktuacije“ večno mističnog tržišta, no kako primećuje Ženska fronta za radna i socijalna prava, na taj način se pod krinkom preraspodele radnog vremena uvodi prekovremeni rad koji poslodavci neće evidentirati, dakle ni plaćati.
Ipak, da ne bi bilo zabune, zakon predviđa i povećanje ukupnog broja prekovremenih sati. Tako će radnici na godišnjem nivou moći da rade do 180, odnosno čak 250 sati godišnje (ponovno, ako tako bude uređeno kolektivnim ugovorom). Kako navodi Baza za radničku inicijativu i demokratizaciju (BRID), to praktično predstavlja formalizaciju dodatnog radnog dana u nedelji.
Ovim novim režimom radnog vremena dovedene su u pitanje tzv. „tri osmice“, davno i teškom mukom izboreno pravo radnika na 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati sna. On očigledno predstavlja narušavanje privatnog života radnika koji više neće moći da planira svoje slobodno vreme, pri čemu će pogotovo biti pogođene žene na koje nažalost pada najveći teret neplaćenog kućnog tj. Njegovateljskog rada. Dodatni radni napori koji proizlaze iz ovakvog tipa rada mogli bi dovesti do iscrpljivanja i ozbiljnog pogoršanja zdravlja radnika, a onda naravno i dodatnih troškova zdravstvenog sistema.
Kao odgovor na novi Zakon o radu, Ženska fronta za radna i socijalna prava, nedavno osnovana inicijativa nevladinih organizacija i ženskih sindikalnih grupa, ponudila je neke progresivne predloge (tačnije zahteve) kako bi se stalo na kraju lošim zakonskim praksama. Tako Fronta između ostalog predlaže da se agencijski rad jasno ograniči na izvanredne i jasno definisane slučajeve te da takvi ugovori budu maksimalnog trajanja od godinu dana.
Ženska fronta takođe zahteva uvođenje maksimalne kvote radnika na određeno vreme (pri čemu bi trebalo voditi računa o rodnoj ravnotežii) te ograničavanje trajanja tih ugovora na maksimalno dve godine, kako bi se zaustavila tendencija dalje fleksibilizacije radnih odnosa. Shvatajući da su trudnice i roditelji jedna od ugroženijih skupina u radnim odnosima, traže i automatsko produženje trajanja ugovora o radu trudnici, odnosno roditelju koji koristi porodiljsko odsudstvo za onoliko vremena koliko ono traje i zabranu mogućnosti otkaza ili isteka ugovora o radu trudnici u trajanju od godine dana od prestanka trudnoće ili roditelju nakon povratka sa porodiljskog.
Na kraju, po pitanju radnog vremena zahtevaju ograničavanje punog radnog vremena na 48 sati nedeljno, a prekovremenog na najviše 8 časova.
Uprkos konkretnim predlozima za rešenje radničkih problema, teško je verovati da će zahtevi Ženske fronte biti trenutno usvojeni, budući da sa suprotne strane stoji jaka politička mašinerija i lobi poslodavaca koji nasilnički i pod svaku cenu guraju novi zakon. Međutim, oni predstavljaju dobro osnovu i potencijalni početak konsolidovanih napora koji bi u budućnosti mogli da vrate fokus na radnička prava, a pogotovo prava žena kao dvostruko potčinjene skupine.
Očito je da Hrvatima uskoro slede nove bitke, jer bi ovaj Zakon, za razliku od drugih proklamovanih „opasnosti“ kojima su danas prisilni svedoci, zaista mogao dovesti do daljeg razaranja porodica, kako je već primetila Pravobraniteljica za ravnopravnost polova, referirajući se na preraspodelu odnosno fleksibilizaciju radnog vremena.
Takvo bi novo radno vreme moglo ozbiljno dodatno da ugrozi reprodukciju domaćinstava, tzv. porodičnog života u kojem neplaćene radne obaveze uglavnom spadaju na žene (pogotovo usled sve veće komofikacije socijalnih usluga, poput vrtića, zdravstvenog sistema itd.), pa do pogoršanja opšteg zdravlja radnica i radnika. Tome bi mogli kumovati i sve nesigurniji oblici rada u kojima radnici neće biti u stanju da planiraju budućnost, podižu kredite, održavaju domaćinstvo, a prete im i niže cene rada i dalje osiromašenje.
Ukratko, pored otvorenih referendumskih frontova, u budućnosti će se svakako boriti za odupiranje štetnim tendencijama unutar sfere rada koje bi mogle dovesti do raširene socijalne bede, pa i zaoštravanja postojećih društvenih sukoba.
Zato autor ovog teksta odgovorno tvrdi da zapravo zakon o radu uništava porodične vrednosti.
Svaka sličnost sa situacijom u Srbiji je nenamerna.
Preneto sa H-alter