Berluskoni je novinarima ispričao kako mu je prijatelj Vladimir (Putin) rekao: „Ako te uhapse na ulice će izaći bar milion Italijana da protestvuje, sledeće nedelje će ih biti pola miliona, a treće – niko“. Ruski „car“ je tokom svoje KGB karijere sasvim precizno naučio da procenjuje situaciju. Povod za savet prijatelju je glasanje u italijanskom Senatu kojim je upečatljivom većinim odlučeno da se Berluskoni izbaci iz parlamenta i da mu se zabrani politička aktivnost u narednih 6 godina. Njemu je danas 77, a 2019. kada stiče pravo povratka u politiku imaće 83. godine. Previše. To je crna varijanta njegove budućnosti. Kad neko ima para koliko on, onda je i pravda popustljivija. Naime, Berluskoni je pravosnažno osuđen na 4 godine zatvora, što je zakonski razlog za uskraćivanje prava na političko delovanje, od toga mu se po jednom od mnoštva zakona koje je, dok je bio na vlasti doneo sebi u korist, zbog „pretrpanosti zatvora“ kazna umanjuje za tri godine. Preostalih godinu dana ima prava da bira hoće li biti u kućnom pritvoru ili će se posvetiti socijalnom radu, što je verovatnija varijanta.
Don Maci (Mazzi) koji vodi Exodus, jedan od socijalnih centara, prvi je pozvao Berluskonija da kaznu odrađuje u njegovom popravnom domu. A Lele Mora, podvodač, nekadašnji glavni snabdevač Berluskonijevog harema „svežim mesom“, koji kod don Macija već „krekeće“, potkrepljuje poziv: „Silvio dođi, ionako se dugo nismo videli, nećeš morati da pereš klozete, don Maci je divan i uviđavan čovek“. Dobio je još sličnih poziva, jedan od njih je od Maria Kapane (Capanna) nekadašnjeg pripadnika Crvenih brigada, koji vodi socijalni centar GenEtikaMente – u kojem se kažnjenici bave naučno istraživačkim radom! Kaže, potresla ga je sudbina tajkuna, pa bi da mu pomogne.
Kako beše ono: Ko visoko leti… Psihijatar Luiđi Kankrini (Cancrini), preko najslušanje radiostanice „Komarac“ tvrdi da je Berluskoni osoba sa teškim narcisoidnim simptomima, kod koje je sve okrenuto veličanju sopstvene ličnosti. Sada je konačno suočen sa stvarnošću koja je poražavajuća. Nisam stručan da bih to dovodio u pitanje, međutim, budući da Berluskonijevo ponašanje pratim od kada je došao na vlast, te da sam o njemu napisao bar 60 tekstova to se usuđujem da prognoziram kako ga ni ova situacija neće slomiti, čak mu može dati snage za osvetu prema kojoj ima posebnu naklonost. Đovani Sartori, politolog i u tom zvanju najuvaženiji u Italiji, inače profesor na Kolumbija Univerzitetu u Njujorku, konstatuje da iako su se stekli svi pravni, politički i etički uslovi da Berluskoni definitivno ode sa političke scene, ipak se boji da je Berluskoni „rođen sa pojasom za spasavanje“.
Berluskoni je poručio da neće pobeći iz Italije iako ima ogroman turistički posed u Antigvi, već će se boriti u Italiji „da sloboda i istina (libertà e giustizia) ponovo pobede“. U tom smislu od ostatka svoje partije, kojoj je vratio ime od pre 20 godina: Forza Italia, napraviće udarnu pesnicu da ruši svaku vlast dok njega ne vrati na čelo zemlje. Formirao je nekoliko skoro paravojnih organizacija: Silviova garda, zatim Ćelije mladih – Forza Silvio; pokret Žrtve nepravednog pravosuđa… Po principu Al Kaede, pozvao je svoje pristalice da samoinicijativno stvaraju ćelije otpora.
Njegovi advokati su, uz njegovu saglasnost – dakako, odbranu bili koncipirali pod parolom „svaki dan je pobeda“. Odugovlačenjem procesa devet godina, a zatim gombanja oko izricanja kazne u Senatu još četiri meseca, opasno se približilo zastarevanju procesa. Kad je i to propalo naknadno je proglasio da ima sedam novih svedoka koji će oboriti presudu. Njemu niko više ne veruje, pa čak ni njegovi advokati, koji su tvrdnju o neoborivim novim svedocima propratili konstatacijom da će „proučiti nastalu situaciju“. Silvio je dakle argument sa novim svedocima izvukao iz rukava ne konsultujući se sa svojim advokatima. I on i advokati i sudije znaju da svedoci nisu vredni pažnje, ali je to mogao biti razlog za odlaganje kazne bar za nekoliko meseci. Ponovo je posegao za vratolomijama. Prvo je, tokom procesa, tvrdio da ima dokaza kako nikada nije povredio zakon i da je uvek platio porez do poslednjeg evra. Kada je sa tom tezom propao pokušao je da odbranu okrene na glavu. Nova teza glasi da je utaja poreza postojala, ali on o tome ništa nije znao. Oni koji su označeni kao utajivači su isti svedoci koji su tvrdili da utaje nije bilo. Sad su spremni da na sudu izjave da su krali poreske pare, a da Berluskoni to nije znao. Koliko li je platio da bi ti nesrećnici pristali da budu osuđeni na zatvor samo da bi njega spasli. Uostalom, dok je bio na vlasti naterao je parlament (imao je upečatljivu većinu) da izglasa potpuno blesavu rezoluciju kojom se tvrdi da Berluskoni nije znao da je ona Rubi (bunga – bunga) bila maloletna kad je sa njim spavala i da je iskreno verovao kako je rođaka egipatskog predsednika Mubaraka. Uprkos takvoj blamaži parlamenta, osuđen je u tom procesu – prvostepeno – na sedam godina zatvora. Valja taj proces još završiti do Vrhovnog suda.
Istovremeno sledi mu još jedno suđenje za favorizovanje prostitucije i mnogo opasnije za potkupljivanja poslanika iz protivničkog tabora. Senator De Gregorio, bivši novinar, muvara i namazanko prava je berluskonijevska ličnost. Politički angažman je započeo u socijalističkoj partiji i postao glavni urednik partijskog lista „L’Avanti!“ (Napred). Kad se ta partija raspala zbog korupcije uspeo je da se izvuče neokrznut i osnovao je svoju partiju „Italijani iz dijaspore“, lažno se predstavivši da živi u inostranstvu; kad mu je zbog toga zagustilo preskače u „Italia dei valori“ – „Italija (pravih) vrednosti“ sudije Antonia Di Pietra, koji je vodeći proces pod nazivom „Čiste ruke“ na spisak osumnjičenih za korupciju stavio čak 1.300 osoba. Istina osuđeno je 250, a troje je izvršilo samoubistvo pre nego što su došli da ih hapse. Tu se De Gregorio našao prilično neprirodno te se nije dugo zadržao. Kada je 2008. godine Berluskoni bio u opoziciji, a premijer Romano Prodi imao klimavu većinu, pri glasanju poverenja vladi De Gregorio, čija je partija bila u vladajućoj koaliciji, jednostavno je glasao sa opozicijom, srušio vladu levice i prešao kod Berluskonija na desno krilo.
Budući da je De Gregorio za vratom imao istražne sudije zbog saradnje sa mafijom i krađe 20 miliona evra sa računa lista koji je uređivao, sudije su ga pritisle i neočekivano iz njega iscedile volju da paktira kako bi sveo kaznu na minimum. „Propevao“ je vrlo važne stvari: da mu je Berluskoni dao tri milona evra da glasa protiv Prodijeve vlade i pređe u njegov tabor. U igru je uvukao i svog naslednika na uredničkom mestu u „Avantiju“, Lavitolu, koji je pravi „facendiere“ (muvator, posrednik). On je otkrio koga je sve potkupio u Berluskonijevu korist za ukupno osam miliona evra i pregršt političkih funkcija. Ako mi mislimo da smo dodirnuli dno kaljuge imajmo na umu da veća zemlja, više para i više ološa daju veći rezultat. To je najvažniji proces Berluskoniju za vratom koji može da ga košta doživotnog (kućnog) zatvora. U pravi zatvor ne može da ode zahvaljujući zakonu koji je doneo kad je bio na vlasti da bi spasao svog prijatelja – osobe starije od 70 godina „iz humanih razloga“ kažnjavaju se isključivo kućnim pritvorom. I kada već sve izgleda bezizlazno setimo se da geniji ne bi postojali kad ne bi umeli da izmisle nešto nemoguće. A Silvio Berluskoni jeste svojevrstan genije poznat u svetu. Italijanski TV putopisci sadistički uživaju da kad stignu negde u najveću zabit pitaju urođenike da li znaju za Italiju. Odgovor je skoro uvek: „Bunga –bunga, Berluskoni“.
Italija ima tri veka tradicije „Opera buffa“ (lakrdijaška, luckasta) pa takvi lako stiču pristalice i u politici. Izvesni Oskar Đanini, obučen kao klovn, obrijane glave, a brade i brkova ala Bizmark, žario je i palio na TV kao veliki moderni, neoliberalni ekonomski stručnjak. Onda je u nekoj emisiji izjavio kako je magistrirao kod nekog profesora italijanskog porekla u Americi. Profesor to nekim slučajem ugleda na svemoćnom internetu i odmah saopšti da je dotični jednom zaista bio kod njega na razgovoru, svojim površnim neoliberalizmom nije ostavio utisak i na tome se njihovo poznanstvo završilo. Naknadno se ustanovilo da Đanini nema ni završen fakultet. Istina maknuli su ga sa programa, ali je već posle par meseci počeo ponovo da se pojavljuje i deli lekcije. Zabavan je, a narod to voli. Uostalom ni fenomenalni Stjepan Zanović, (Milo Dor: „Sva moja braća“) jedan od najbriljantnijih varalica i šarlatana osamnaestog veka, koji je zajedno sa Kaljostrom i Kazanovom pelješio naivne po Evropi, nije postao slavan u svojoj domovini, nego u Italiji. Kad su ga u Holandiji razotkrili i strpali u zatvor podmitio je čuvara da mu donese poveliku bocu vina, popio vino, razbio bocu i staklom prerezao vene. Bio je pravi varalica aristokrata, a ne fukara kao ovi danas.
Zabavan je bio i Berluskoni dok nije izgubio meru – do te mere da su Italijani morali da ga maknu. Tuča za Berluskonijevo upražnjeno mesto je u jeku: jedan osrednji komičar prepun šizofrene energije – Bepe Grilo (Beppe Grillo) na prošlim izborima je dobio najviše glasova i poverovao da će biti on glavni glumac, ali je brzo počeo da se izduvava – nije dozreo igri. Veće šanse ima gradonačelnik Firence, Mateo Renci, mlada snaga, politički iluzionista, pretendent na presto demokratske partije, ali i na premijersko mesto. Momak je (u mnogo čemu) siromašna kopija Berluskonija – brbljiv i odličan šoumen. Njega takođe neodoljivo privlači vlast, ali i da jednog dana postane TV voditelj. Da je to ranije rekao možda bi mu Berluskoni poverio takvo mesto na jednoj od svojih TV mreža. Tako bi bar spasao mlohavu levicu da ne postane televizijski privezak.
Milutin Mitrović