/ B&F Plus / Apel Ujedinjenih nacija: Jedimo domaće!
BiF Analize Čitajte B&F online

Apel Ujedinjenih nacija: Jedimo domaće!

This post has already been read 961 times!

U zajedničkom naporu da se ruralne sredine razvijaju na temelju tradicionalnih znanja, uz poštovanje osobenosti prirodnog okruženja i podneblja Ujedinjene nacije su pozvale sve vlade sveta da svojim politikama pomognu porodična gazdinstva, mlade zemljoradnike, zajednice ribara i zajednice stočara.Uloga nas koji hranu ne proizvodimo direktno, već je „samo“ kupujemo i jedemo, puno je veća nego što nam se na prvi pogled može učiniti.

monokulturna proizvodnja

Prije nekoliko dana, 22. novembra, obeležili smo jedan novi „praznik“. Ujedinjene nacije su tog dana proglasile 2014. godinu kao godinu porodičnih poljoprivrednih gazdinstava (International Year of Family Farming). Važnost ovog priznanja nesaglediva je: nakon decenija bajki o „zelenim revolucijama“ i iskorenjivanju gladi u svetu zahvaljujući dostignućima industrijske poljoprivrede utemeljene na upotrebi teške mehanizacije, hemijskih sredstva i genetskom inženjeringu, suočeni smo sa surovom realnošću teških posledica ove zablude.

Glad je i dalje sramotni problem čovečanstva u kojem se više od milion tona hrane baca, životna sredina je zagađena pesticidima, neverovatnom brzinom nestaju uzgojne i divlje sorte i vrste, klimatske promene izazvane korišćenjem fosilnih goriva i intenzivnim uzgojem sve su izraženije, a velika su prostranstva obradivih površina toliko iscrpljena da se na njima ništa više ne može uzgajati. Zbog ovakve situacije koju ni najčudotvornija marketinška agencija ne može ušminkati i nakon godina borbe brojnih civilnih udruženja za prava i glas malih proizvođača, međunarodne su institucije napokon shvatile njihovu važnost i ulogu.

U zajedničkom naporu da se ruralne sredine razvijaju na temelju tradicionalnih znanja, uz poštovanje osobenosti podneblja i prirodnog okruženja, Ujedinjene nacije su pozvale sve vlade sveta da svojim politikama pomognu porodična gazdinstva, mlade zemljoradnike, zajednice ribara i zajednice stočara.

deca na farmi

Među organizacijama koje su decenijama upozoravale da je postojeći model proizvodnje hrane poguban za planetu, istovremeno skrećući pažnju na važnost veština i znanja zajednica porodičnih proizvođača kao alternativnog modela, Slow Food svakako zauzima jedno od najvažnijih mesta. Jedan od projekata Slow Fooda koji simbolizuje drugačiji pristup rešavanju problema gladi i nedostatka kvalitetne, lokalno uzgojene hrane nosi naziv „Hiljadu vrtova u Africi“ (A Thousand Gardens in Africa). Ova je velika kampanja pokrenuta 2010. godine i  trenutno se odvija u 17 afričkih zemalja. Slow Food nastojida stvori hiljadu vrtova u kojima se afrički poljoprivrednici i mladi ljudi podučavaju uzgajanju lokalnih sorti preuzimajući postepeno u svoje ruke lokalni prehrambeni sistem. U vrtovima se praktikuje organski uzgoj uz racionalno korišćenje u Africi vrlo oskudnih vodnih resursa. Projektom je oživljen duh zajedništva, a Afrikancima pružen model prehrambene neovisnosti i razvoja nove, lokalne ekonomije.

Želio bih da vas podsetim da su šezdesetih godina prošlog veka, u procesu dekolonizacije, afričke zemlje proizvodile dovoljno hrane za vlastite potrebe i čak stvarale višak. No s primenom agroindustrijskih mera, uz korišćenje velikih količina veštačkih đubriva a i pesticida, gotovo su potpuno iskorenjene lokalne sorte i tradicionalna znanja, a cele su države pretvorene u proizvođače monokultura namenjenih izvozu.

Već u 70-im godinama broj se pothranjenih popeo na 80 miliona. I sami ste svedoci koliko je međunarodnih kampanja za rešavanje problema gladi, uz slanje ogromnih količina namirnica upitnog kvaliteta, organizovanog od 80-tih naovamo u Africi. Rezultat? Broj pothranjenih je 2009. godine narastao na 250 miliona!

Novom kampanjom Ujedinjenih nacija i i FAO potpuno menjaju smjer: malim su i srednjim porodičnim poljoprivrednim gazdinstvima priznali su ključnu ulogu u borbi za očuvanje bioraznolikosti, ublažavanje posledica klimatskih promena te im prebacili „vrući krompir“ spasitelja sve mnogoljudnije planete od gladi. Hrvatska je ulaskom u EU za poljoprivredu na raspolaganje dobila puno veća sredstva od onih koje je imala u predpristupnom procesu. Struktura naše poljoprivrede takva je da upravo porodična gazdinstva predstavljaju preko 90 posto proizvođača hrane. Pred nama su veliki izazovi od kojih je najveći definiranje efikasnih  mera kojim će biti izbegnute brojne greške iz decenija iza nas. Svi smo pozvani da učestvujemo u tom poduhvatu.

Uloga nas koji hranu ne proizvodimo direktno, već je „samo“ kupujemo i jedemo, puno je veća nego što nam se na prvi pogled može učiniti. Svest o toj važnosti Slow Food izrazio je definisanjem potrošača kao suproizvođača. POštovaoci pužića često vole citirati misao američkog pesnika i aktiviste Wendella Berryja: „Jedenje je poljoprivredni čin.“ Reč potrošač priziva sliku pasivne osobe koja nekritički kupuje i konzumira sve što mu prehrambeni marketing ponudi.

Suproizvođač je pak osoba svesna svoje aktivne uloge u sistemu proizvodnje hrane. Kupujete li hranu mahom u velikim lancima supermarketa, malim porodičnim radnjama, na zelenoj placi ili direktno na imanjima proizvođača? Kojim se kriterijima vodite dok kupujete prehrambene proizvode? Bojkotujete li neke proiyvođače? Svaka od ovih vaših odluka ima svoju izrazitu političku i ekonomsku dimenziju koje možda niste uvek svesni. Svojim odlukama oblikujete ponudu (tržište hrane), finansirate određene proizvodne i distributivne modele koje osmišljenim akcijama i inicijativama možete svesno mijenjati. Vi ste suproizvođač!

Naravno, sve ovisi o vašoj listi prioriteta. Možda vam je zdrava ishrana i vlastito zdravlje na dnu te lestvice. Carlo Petrini tu je apsurdnu logiku prioriteta zgodno izrazio u priči o donjem rublju marke Armani. Često su nam važniji statusni simboli poput  firmiranih torbi, mobilnih telefona ili automobila. Za njih smo spremni da platimo i cifre koje često vređaju zdrav razum. Ali za kvalitetnu, ekološki uzgojenu hranu ne! Čini se da smo predugo bili naviknuti na kriterijume kvantiteta hrane, frižidere i želuce prepune koječega. Nastojte jesti manje, ali kvalitetnije! Ljudi se, nažalost, obično trgnu tek kad obole od neke ozbiljne bolesti. Obratite pažnju da vam tada lekar, ma kojoj školi pripadao, prvo prepiše jednu jednostavnu mjeru: promjenu ishrane. Kada je reč o stanju „zdravlja“ cele planete, odnosno stanju života (bioraznolikosti) u njegovim ekosistemima, možemo slobodno upotrebiti istu metaforu: „lekarii“ (ekolozi, biolozi, novi gastronomi) preporučuju korenitu promenu modela proizvodnje i distribucije hrane.

Dragi suproizvođači, jedite odgovorno, informišite se i zahtevate ukusnu, lokalno ekološki uzgojenu, nutricionistički kvalitetnu hranu u kojoj možete uživati svim čulima. Podržite i promovišite lokalne proizvođače, male ribare i mlade poljoprivrednike, pomozite im vašim znanjem u plasiranju i promociji proizvoda, udruživanju i apliciranju na evropske fondove. Hrana je puno više od „utaživača“ gladi. Pravo na užitak jedno je od najzapostavljenijih, ali ništa manje važnih prava.

Piše: Ivo Kara-Pešić (dubrovniknet.hr)

* Autor Ivo Kara-Pešić je doktorant filozofije na Sveučilištu u Torinu. Jedan je od idejnih tvoraca Kinookus Food Film Festivala i voditelj konvivija Slow Food Dubrovnik. Bavi se prevođenjem, publicistikom, osmišljavanjem i provođenjem projekata u kulturi.

* Tekst preuzet sa portala dubrovniknet.hr/ kontrapress.com

Foto: Silvie McGovern wwoof

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close