Jedne večeri, u sitne sate, grčki ekonomista Janus Varufakis našao se pred e-mailom kojeg umalo da je “zafelširao”” u dubine sajber kante. Odluka da pročita pismo osnivača kompanije Valv (‘Valve’), Gejba Njuela, zabrinutog da bi se na tržištu video igrica mogla dogoditi kriza jednaka onoj u Evrozoni, odvela ga je u kompaniju čija je upravljačka struktura i sistem funkcionisanja možda zametak nove socijalne ekonomije. Umesto dva dana, u Valvu je proveo mesece kao njihov “rezidencijalni ekonomista” zadužen da prouči model funkcionisanja firme i da svoj sud o tome da li bi ovaj koncept mogao postati novi održivi model poslovanja.
Gejb Njuel, nekadašnji Majkrosoftov visoko pozicionirani stručnjak zadužen za razvoj softvera je još 1996. unovčio svoje akcije i zajedno sa svojim kolegom Majkom Heringtonom osnovao video-gejming kompaniju koja se bavi razvijanjem igrica za više učesnika, tzv ‘multiplejer’ platformu, kao i prodaje preko interneta. U njihove igre spadaju već legendarni Counter Strike, Team Fortress, Team Fortress 2, Half-Life itd. Ipak, najveći uspeh sa preduzetničke tačke gledišta jeste Stim (‘Steam’): to je ‘globalna internet-pijaca’, mesto gde je moguće kupiti sve vrste igara – ne samo igre one što ih je kreirao Valv već i sve ostale.
Ono što Valv najviše razlikuje od ogromnog broja drugih kompanija je način upravljanja jer u njemu ne postoje šefovi i nadređeni. Valv nije sazdan na eksplicitnoj hijerarhiji već se zasniva na onome što je nekoliko članova kompanije opisalo kao princip „anarho-sindikalizma”: efikasno slobodno udruženje uposlenika. Za razliku od Gugla koji se ponosio time što je dozvolio da njegovi zaposleni 10% svog vremena rade na projektima po sopstvenoj želji (a što je kompanija nedavno ukinula) u Valvu su izuzetno ponosni jer je tih 10 % kod njih100%.
“Ovo zabrinjava mnoge nove zaposlene u Valvu jer nema nikoga da im kaže šta da rade. U pitanju je ‘horizontalni menadžment’, svojevrsni spontani poredak rada što stvara vrlo interesantan fenomen iz menadžerske perspektive, i, zapravo, perspektive svih onih koji pokušavaju da žive unutar ove kompanije”, ispričao je Varufakis početkom ove godine u radio-emisiji EconTalk, sumirajući u razgovoru sa novinarom Rasom Robertsom svoja iskustva stečena proučavanjem Valva i portala Stim.
Varufakis koji je 2011. krenuo iz Atine za SAD da bi promovisao svoju knjigu “Amerika, Evropa i budućnost svetske ekonomije”, verovao je da će u sedištu Valva, u Sijetlu, provesti dva dana ali je na samom sastanku dobio neobičnu ponudu da postane “rezidentni ekonomista”. Njemu su, kako sam kaže, “Ponudili neverovatnu priliku da imam uvid u njihove podatke. Jer, neverovatna stvar u vezi portala Stim jeste da je to platforma na kojoj cveta socijalna ekonomija – reč je o veoma obimnoj ekonomiji trampe u kojoj imate savršene informacije o tome šta se dešava unutar same te ekonomije.”
Čime se baš Varufakis među brojnim ekonomistima koji su raspravljali o evrokrizi preporučio gejmerima iz Sijetla? Nikada nije igrao video igrice niti je ikad, i posle boravka u Valvu pokazao veći interes za njih, ipak… imao je jednu ideju koja ga je spojila sa njima. Varufakisova osnovna postavka u razmatranju krize Evrozone i njenom rešavanju bila je da je moguća izgradnja sistema u kojem se “prosperitetne ekonomije neće ubuduće oslanjati na kapitalističke motive kao što su ugovor i eksploatacija”.
S tim su u Valvu već uveliko eksperimentisali. Njihov sistem zapošljavanja podrazumeva da svaka manja ili veća grupa zaposlenih može doći na ideju da joj je potreban novi softveraš ili više njih, ili dizajner, umetnik ili animator. Takvu ideju e-mailom pošalje kolegama za koje smatra da bi ih takva odluka interesovala, prodiskutuje je i oformi neki ad hok pododbor koji će se baviti izborom odgovarajućeg kandidata. Nema potrebe da njihove odluke bilo ko “sa vrha”odobri jer hijerarhija ne postoji. Spontano formirana ‘komisija za traženje novih saposlenika’ kandidate prvo intervjuiše putem Skajpa pa ih, ako prođu taj test, poziva u kompaniju da se s njima lično upoznaju i obave direktni intervju. Svako od zaposlenih, po slobodnom nahođenju, može da se priključi ovoj provizornoj ‘komisiji’. “A onda, u toku tog dana – jer ovo je obično celodnevni događaj – zaposleni u Valvu raspaljuju s porukama, sve vrvi od njih, uz unakrsnu paljbu stavova o tome da li i zbog čega neka osoba treba da bude primljena ili ne, sve dok se ne postigne neki konsenzus, jer efektivno ne postoji nikakav veto na angažovanje neke određene osobe,” objašnjava Varufakis.
Valv je uveo i sasvim novi način nagrađivanja, nalik na bodovanje nama poznatog iz izbora pesme za Evroviziju. Ugovorom se obično postavlja minimalna plata, a ovaj “minimalac” je segment koji nije zasnovan na nekim finansijskim analizama već je više-manje zasnovan na nekoj tradiciji. Bonusi se ne dobijaju na osnovu vlasništva nad akcijama već na bazi analize rada pojedinca od strane zaposlenih kolega koji imaju slične nadležnosti njegovim. Kao u izboru pesme Evrovizije, svi glasaju o svima, ali niko ne može da glasa za samog sebe. Ovo je, pak, veoma komplikovan proces, u koji su uključeni različiti slojevi međusobnih procena. U kompanijama kao što je npr. Majkrosoft, bonus je obično nešto između 8% i 15% pa do maksimalnih 20 % od osnovne plate. U Valvu ne postoji gornja granica za bonuse: oni mogu biti i 5, 6 ili 10 puta viši od nivoa minimalca.
Kao i u svakoj kompaniji, i u Valvu je moguće dobiti otkaz, mada proces ustanovljavanja da je neko od zaposlenih ispao iz sistema može potrajati duže no u korporacijama sa klasičnom hijerarhijom. “Važno je, ipak, razumeti da se kompanije u kojima vlada ovakav spontani poredak u velikoj meri oslanjaju na pojedince koji zaista veruju da društvene norme regulišu njihovo postojanje”, objašnjava Varufakis. “Dakle, po samoj prirodi stvari, u Valvu nemate ljude koji pokušavaju da se ‘sakriju’ ili stvore nekakvu ‘dimnu zavesu’ oko činjenice da nisu dobri u onome što rade.”
Ovakav radni poredak moguć je jer su svi zaposleni, još pre svog dolaska u Valv, već briljirali u svojoj oblasti. U ovoj kompaniji se tim ličnim prednostima dodaju sloboda i fleksibilnost. Svačiji sto je na točkovima. Postoje samo dva utikača koje treba isključiti da bi se neko pomerio iz jednog tima u drugi. “Bilo je situacija, siguran sam – nisam, naime, u ovoj kompaniji boravio dovoljno dugo da bih i lično primetio – u kojima se neko ne uklapa i na kraju bude marginalizovan. Međutim, velika većina takvih i sličnih poteza jednostavno doprinosi ukupnoj efikasnosti zaposlenih, i njihovom ličnom zadovoljstvu jer rade baš u Valvu”, ispričao je Varufakis.
Svakako da postoje i izazovi. Jedan od razloga zbog kojih je veoma teško pronaći odgovarajuće osobe(ili, možda pre svega, žene) jeste upravljanje drugima. Jer, ogromna većina, ako ne i svi zaposleni, jesu veoma kreativne osobe čija je prevashodna želja da proizvode stvari koje zapravo poboljšavaju iskustvo njihovih klijenata. Dakle, povremeno odlaganje ovog njihovog kreativnog procesa – da bi uz svoj glavni posao još i organizovali, upravljali, radili s drugim ljudima, kao što ponekad to treba činiti – jeste takođe u opisu njihovih radnih mesta. Zato je veoma teško naći ljude koji žele da rade u Valeu, i to je jedna od velikih prepreka sa kojima se suočava svako ko je u ovoj kompaniji.
Valv ima svoj onlajn priručnik za zaposlene u kojem piše piše: „Metod za rad bez nadređenog: Korak 1: Izađite sa dobrom idejom. Korak 2: Kažite kolegi. Korak 3: Radite na tome zajedno s njim(a). Korak 4: Isporučite je. Lepo zvuči. Jednostavno je. Ali, neko mora da odluči kada proizvod treba isporučiti. Možda je to tim. Šta sa reklamom? Kako se donose takve odluke?
Sasvim decentralizovano. Ako se, radi na određenoj igri, tvorci sami odlučuju da li i kada da ubace igru na tržište i – kraj – nikom ništa ne treba da kažu. “Ipak ne treba izgubiti iz vida da je sama kompanija, gledajući je sa političko-ekonomske tačke gledišta, već ranije u prošlosti stvorila veliku monopolsku moć na tržištu”, objašnjava Varufakis. To je zato što je Stim najuspešnije elektronsko tržište video igara koje obrađuje oko 70% video igara svih kompanija širom sveta, i sa 55 miliona ljudi koji imaju e-naloge na toj “tezgi video-igrica”.
Sa međunarodnim globalnim tržištem i odličnom reputacijom među korisnicima, a pre svega zato što im dobro i verno služi, ne pokušavajući pri tom da ih iskoristi, Valve nema potrebe za marketingom. Uz to, tvrdi Varufakis, Valv ni izbliza ne koristi svoj puni kapacitet kako bi unovčio aktivnosti na svom sajtu. “Imate veoma zanimljivu kombinaciju: neku vrstu anarhoidne strukture u okviru kompanije. Distribucija prihoda unutar kompanije odvija se skoro na socijalistički način. A tu je i vertikalna tržišna struktura, koja se, uistinu, zasniva na čistim principima monopola”, objašnjava Varufakis.
Valv stabilno raste za oko 30 ili 40 ljudi godišnje i beleži rast prihoda u rasponu od 30% do 50 %, svake godine. Kompanija sada ima 300 zaposlenih a strah da tih 30 ili 50 novozaposlenih na godišnjem nivou ne bi bilo u skladu sa njihovim željenim anarhosindikalističkim modelom firme upravljanja još uvek nema potporu u realnosti. Uz to, kompanija još nije udarila u zid kad je o rastu kompanije reč. Premda je Valv prisustvovao velikoj recesiji posvuda oko sebe, njegovo je tržište istovremeno postajalo sve snažnije. To ga čini sličnim Nemačkoj u Evropi, koja još uvek raste dok sve okolne zemlje posrću.
Kako uz pomoć ekonomske teorije objasniti uspeh Valva? U svom eseju o prirodi spontanog poretka i intelektualnim prethodnicama strukture kakvu danas ima Valve, Varufakis polazi od osnovne ideje koju je Adam Smit dobio od Dejvida Hjuma a ona je da nije potreban “centralni autoritet” tj “vrhovni organ” koji bi članovima neke grupe ili zajednice ili sela, naložio šta je to što treba da rade. Ideja je da se potrebe mogu bolje zadovoljavati kada ne postoji centralna vlast koja bi pokušavala da ih obezbedi. “Interesantan aspekt biznisa koji se pojavljuju spontano na portalu Stim jeste to što su dospeli najbliže moguće Smitovoj ideji o kreiranju javne vrline iz privatnih poroka. Ovu ideju je na drugi nivo kasnije podigao Fridrih Hajek i još jedan klasični liberal, Ludvig fon Mizes, čiji su koreni u austrijskoj ekonomskoj tradiciji praksologije”, objašnjava Varufakis.
Čini mi se, kaže on, da su digitalne ekonomije kao stvorene za to da se teorije Hajeka, fon Mizesa i Adama Smita dokažu na delu. Razlog tome je što one nemaju dva problematična tržišta koje realna ekonomija ima: tržište kapitala i tržište rada. U ovim digitalnim ekonomijama postoje čiste ekonomije razmene, i tu možete videti koliko dobro ona funkcioniše.
“Iako imaju tendenciju da stvaraju mehurove, na način na koji Hajek (i niko drugi) to ne razume baš najbolje – nehurove koji onda splašnjavaju – ovaj proces podmlađuje te digitalne ekonomije”, kaže Varufakis. “One nemaju tržište rada iako imaju radnu snagu i proizvodnju. Bio sam, zapravo, fasciniran saznanjem da postoji puno radne snage uključene u ova (digitalna) tržišta. Postoji velika proizvodnja. Tu su oko nas stotine hiljada ljudi širom sveta danas, u SAD, Kini, Ukrajini, Rusiji, koji su sebi stvorili veoma dobar život upravo jer su iskoristili prednosti kao proizvođači igara za Stim. Kad kažem ‘proizvođači’ hoću reći da su dizajneri ti koji grade elektronska sredstva/artikle. Oni, recimo, dizajniraju šešir ili prigušivače za uši koje možete da nosite, a možete ih staviti na svoj avatar.”
Tako oni dizajniraju, a potom svoje “artikle” tj proizvode (igrice) kače na Stim gde ih prodaju. Ili će, kao proizvođači aplikacija za iTunes, unovčiti prodaju raspodelom zarade sa Eplom. Isto tako postoje i dizajneri koji to čine – da proizvode ‘artikle’ za Valv i potom dele zaradu sa kompanijom. Dakle, postoji obimna proizvodnja, i tu je ugrađeno mnogo rada. Ali, ne postoji tržište rada, ili bolje rečeno, ona su veoma specifična.
Svi su samozaposleni. “Efikasno radite, proizvodite nešto, i tu vi onda prodajete nešto. Ne angažujete tj. iznajmljujete vašu radnu snagu kapitalisti, nekome ko je vlasnik imovine i stoga vam naređuje kako da vas iskoristi da bi proizveo neku drugu robu koja je kao finalni produkt otuđena od vas, roba koju potom prodaje. I čini mi se da, ako ste Hajekovac, privreda portala Stim treba da je mesto za koje morate gajiti veliko interesovanje – Stim je mesto na kojem, ako zaista želite da naučite, to i možete”, objašnjava Varufakis.
Postoje stotine hiljada onih koji danas rade na digitalnim tržištima na način na koji većina ekonomista ne razmišlja. Postoji revolucija koja se dešava u nekoj novoj dimenziji, smatra ovaj ekonomista. Uslovno govoreći, moglo bi se tvrditi da su karakteristike ove nove dimenzije, čije su oličenje kompanija Valv njihov portali Stim, „spontani poredak“ gde onlajn igrači interaguju, kupuju, prodaju i igraju.
Još jedna stvar po kojoj je Valv osoben je da je to ‘ne-korporacija’. “To je Hjumovski svet. Disciplina, formalne disciplinske mere ili procesi u Valvu su daleko nevažniji – mnogo manje od samoregulacije, samokorigovanja na osnovu društvenih konvencija. “Veštačke vrline su u istoriji ljudske prirode. Tako i u socijalnoj ekonomiji, kakva je u Valvu, imate brojna nagrađivanja koja nisu u vezi sa novcem. Način na koji ovi ljudi komuniciraju – zapamtite šta sam ranije rekao, ti ljudi su na vrhu “svoje igre”, inženjeri , top softveraši, top animatori – to su ti koji su, recimo, radili na filmu ‘Gospodar prstenova’… ovakve kreativne ličnosti imaju, dakle, svojih osobenosti. Kod njih postoji čisto zadovoljstvo jer je isporučeno nešto što je dobilo izvrsne kritike od strane klijenata, a to nije za podsmeh i porugu. I ovo je značaj sistem nagrađivanja i neprocenjiva satisfakcija”, kaže Varufakis. “Imajte takođe u vidu da oni poseduju obilje novca. Naročito tada – kada ne radite u uslovima oskudice – sve druge društvene nagrade i priznanja okoline, odlične kritike vašeg rada, više su nego dovoljna satisfakcija zaposlenima u Valvu. Uz to idu i status i poštovanje ljudi koje poštujete. Na taj način prevazilazite odnos gospodar-sluga, Hegelov paradoks. To je i veoma “smitovski”. Nije to samo Smit iz svog ‘Bogatstva naroda’, to je i Smit iz ‘Teorije moralnih osećanja’ – stvaranje javne vrline iz privatnih poroka i, još više, stvaranje privatne vrline, uz nadu da će ova dovesti do još više javnih vrlina”.
Na primeru ove kompanijske strukture moguće je posmatrati i proces na koji se unutrašnji, privatni etički imperativi šire od Valva na njihov prodajni portal Stim, tj. na zajednicu klijenata.
Jedan od primera interakcije jeste uklanjanje granica između proizvođača (Valv) i kupaca. Ovi potonji sve više postaju dizajneri. Počelo je time što su u Valveu pri kreiranju igara uvažavali želje i zamisli kupaca tokom stvaralačkog procesa. Ali, sada, ljudi iz Valva shvataju da ne postoji način na koji mogu da se takmiče sa svojom bazom klijenata u pogledu produktivnosti elektronskih sredstava. Otuda je Valv sada u procesu kada se, kao proizvođač, meša sa svojim kupcima, prevazilazeći ranije podele. Ima na hiljade radnika iz drugih kompanija – a neke od njih su direktni takmaci Valvu – koji više zarađuju od kreiranja za Valv ‘ekosistem tokom svog slobodnog vremena, nego što zarade u svojim matičnim kompanijama koje ih zapošljavaju. Time su linije podele između proizvođača i klijenata izbrisane.
Brojne korporacije i kompanije stupile su s njimau kontakt u želji da pokušaju da razmišljaju na njihov način, nastojeći da se kreću u tom pravcu. Ipak, kaže Varufakis, to baš nije lako reprodukovati u stvarnosti. “Ako ste već napravili kompaniju koja je hijerarhijska, onda je izuzetno teško da se pomerite u pravcu “horizontalnog menadžmenta”. Možete obezbediti prostorije za rekreativne aktivnosti, možete uvesti posebnu opremu. Međutim – kada i dalje imate ljude koji uče od drugih kako da ostvaruju svoje zadatke, koji uče kako da zadrže svoju moć nad drugima, dok ti drugi, za to vreme, uče kako da žive pod autoritarnom vlašću svojih šefova – stvaranje društvenih konvencija kao što je jednakost, neophodna za pokretanje modela kakav ima Valve jeste apsolutno nemoguća. Mislim da treba deprogramirati te ljude. Ali, jednom kada moć zarazi um, onda je veoma teško naći sredstvo za dezinfekciju od takve pošasti”.
(priredio: Milan Lukić)