Kapitalizam ne može da funkcioniše ako nije u stanju da obezbedi redovnu potrošnju dobara i usluga, a to je nemoguće postići bez visoke zaposlenosti osobito mlađe populacije. U tome leži rešenje za privremeni izlazak iz postojeće neprihvatljive neravnoteže, što je najblaži eufemizam za krizu. Privremeni, s obzirom na unutrašnje svojstvo sistema da periodično proizvodi slabije ili snažnije tektonske poremećaje sopstvenog reprodukovanja. U novu “privremenost” ćemo, dakle, ući ne zahvaljujući nekoj svežoj ekonomsko-teorijskoj paradigmi – tim pre što nekih ozbiljnijih nagoveštaja kreacije novog teorijskog učenja u ekonomiji i nema na vidiku, već je reč o pabirčenju postojećih – niti zbog pojave novopronađenog altruizma ili humanizma, već iz puke potrebe vlasnika tapija, kapitala dakle, da obezbede nov i kontinuiran izvor rasta i bogaćenja, kaže ekonomista Kosta Josifidis u intervjuu za Biznis i Finansije.
Kada će se to desiti i kako? “Nadajmo se ne kao pre 80 godina”, kaže Josifidis, “kada je kapitalska nomenklatura posegla za poslednjim sredstvom spašavanja sistema – proizvodnjom ratova. Čini se da je najjednostavnije i u isti mah najpraktičnije da se ta nomenklatura odrekne dela bogatstva/ profita posredstvom progresivnog oporezivanja, pa i po cenu vulgarnog kompromisa da vlasnicima i imućnima ostane dovoljno mnogo da ga nikada ne mogu potrošiti, a nevlasnicima i zaposlenoj potrošačkoj masi svih nivoa osrednjosti, dovoljno malo da (o)čiste gondole samoposluga. Pomoglo bi takođe i snižavanje cene kapitala, što je i bio okidač za poslednju hipotekarnu krizu, kako bi potrošači pod znatno povoljnijim uslovima kupovali trajna dobra, pre svega, stanove i kuće. Ko uđe u novi stan poželeće da ga opremi, zatim će prirodno poželeti da ima potomstvo, sa novim vidovima potrošnje… i tako u krug do nove krize.”
B&F: U kakvom mi to svetu živimo? Mnogi upućuju na neodrživost sadašnjih raspona u dohocima, ne samo u ekonomskom smislu nego i sa stanovišta humanosti.
Kosta Josifidis: To je večno pitanje. Moje stanovište je da uvek živimo u normalnom svetu, čak i u ekstremnim uslovima vođenja ratova, pa i svetskih ratova. Zašto je ovo normalan svet? Prvenstveno zbog toga što ga je čovek proizveo, on je normalan proizvod stanja čovekove ideološke svesti, čak i u ovakvom trenutku u kojem se oseća zadah i vonj truljenja postojeće “normalnosti sistema” dakle neoliberalizma. Pitanje je samo da li ćemo iz njega izaći uz totalno truljenje, promenom sistema, ili će se naći novi agonijski metod kojim će se (opet) odložiti faza konačnog truljenja. Na osnovu intuicije i istorijske analogije, procena dakle nije na bazi izračuna, može se očekivati da će proces trajati do polovine ili kraja sledeće decenije. Naime, istorijske epohe u poslednja dva veka traju približno dve generacije: prvih dvadeset pet godina sistem napreduje da bi u drugom delu trajanja pokazivao zamor, zasićenost, slabosti do nivoa imperativa promene. Tokom perioda opadanja, nastaju embrioni i klice nečeg novog, ovog puta sa očekivanjima adekvatnije i humanije (re)distribucije.
Odlaganje neminovnog
B&F: Sada se na trenutak čini da svet, pa čak i Evrozona, lagano izlaze iz krize, a onda novi rezultati pokažu da nezaposlenost ne stagnira već čak i raste?
Kosta Josifidis: Ne vidim ozbiljne nagoveštaje izlaska iz krize. Tehničko-udžbenička frazeologija tipa “recesija je kada se u dva uzastopna kvartala ostvari negativna stopa rasta GDP” može se okačiti mačku o rep. Nije dovoljno da na recesiona i krizna stanja referiramo samo pomoću kvartalnih nivoa bruto proizvoda. Neophodno je analizirati i projektovati nivoe stopa zaposlenosti i posebno perzistentno visokih stopa nezaposlenosti, što sebični i kratkovidi vlasnici ignorišu. Koliko je ta tehnička definicija zapravo cinična, vidimo na primeru Srbije koja formalno nije više u recesiji, ali je suštinski u depresiji, što važi i za većinu južnoevropskih ekonomija. A šta je depresija nego prolongirana duboka recesija?
B&F: Kao jedna slamka spasa pominju se narastajuće srednje klase zemalja u razvoju.
K. Josifidis: U kriznim stanjima, vodeći generatori kolapsa se snažno opiru bilo kakvim suštinskim promenama, dozvoljava se samo kozmetika i novo ruho ali ne i promena skeleta sistema. Da ovde napravim jednu digresiju, važnu za razumevanje sistema: postoji i prokletstvo kriznog autoregenerisanja. Naime, kapital u razvijenim zapadnim ekonomijama ponekad i pristane na kompromis, o čemu govori iskustvo iz prošlog veka kada se kao proizvod takvog kompromisa pojavila država blagostanja, gde je deo bogatsva redistribuiran siromašnijim i srednjim slojevima sa ciljem da se podstakne rast i potrošnja, a time i sopstveno dalje bogaćenje. Međutim, novona(ra)stajući kapital u ekonomijama u usponu nije spreman da čini takve ustupke već nastavlja da besomučno eksploatiše jeftine resurse, pre svega ljudski rad, i to po istoj sistemskoj matrici. Nova generacija oligarha, kineski, ruski, bliskoistočni, bezgranično i bezvremenski neartikulisana, takmiči se u količinama obesti i pohlepe. Ipak, srednja klasa postepeno jača i u tim ekonomijama i, gladna potrošnje, hedonizma, prestiža, daje svoj doprinos kalcifikaciji globalne društvene strukture, njenoj rigidnosti pod plaštom navodne fleksibilizacije, omogućavajući time kontinuitet neoliberalnog koncepta.
B&F: Govori se da bi novi globalni sporazumi o trgovini koji su u fazi potpisivanja, mogli takođe ubrzati razmenu dobara ali je nejasno kome će najviše pogodovati.
K. Josifidis: Transatlantski sporazum nije ništa novo. Zapad je još pre dva-tri stoleća počeo da se osvešćuje kao nosilac razvoja na Zemlji, zamenjujući tako primat Kine i Indije koje su do 1800. godine proizvodile jednu trećinu, odnosno jednu šestinu svetskog proizvoda. Zapad je nastupio sa svojim protestantskim kapitalizmom, dok su Daleki istok i Južna hemisfera nastavile da feudalno vegetiraju. I tako su nastali viškovi na tržištu na Severnoj hemisferi. Nisam baš siguran da će se novi pakt do kraja pokazati opravdanim, s obzirom na mnoštvo unilateralnih i bilateralnih interesa pojedinih zemalja. Nemačkoj pogoduje tehnološki i potrošački gladni kineski, ruski, pa i južnoamerički partner. Rusija, kao evroazijska zemlja, sve bolje tumači svoju ulogu i mesto; najnoviji dil sa Kinezima za izvoz nafte u vrednosti od 80 milijardi dolara i energetski sporazumi sa Nemcima argumentuju da neće biti crno-bele situacije. Kina kao tekući pokretač globalne ekonomije, sve će više proizvoditi, time i izvoziti ne samo jeftinu robu već i pravila međunarodnog trgovanja, kasnije i mandarinsku demokratiju. Istovremeno, Nemačka se nikad neće odreći Evropske unije, pošto bi bez 500-600 miliona potrošača već u ovom veku postala i sama neka vrsta banana države na globalnom planu.
Možemo se takođe zapitati da li iza sporazuma leži namera da se Nemačka i ekonomski obuzda, da se manje vezuje za BRIKS ekonomije – evroamerički pakt protiv svih ostalih. Tu nema ljubavi, i pitanje je do koje se mere tako sazdani sporazumi mogu dugoročno održavati i negovati.
Neizvesno je i ponašanje najnovijeg klipa u evropskim točkovima, Poljske. Ona je “nova Britanija” Evropske unije. Sa 40 miliona stanovnika, ima dovoljno jaku ekonomiju koju je nemoguće prenebregnuti, a istovremeno nosi istorijsko breme uklještenosti između dve sile – Nemačke i Rusije.
S druge strane, moramo imati u vidu da će prva polovina, pa i ceo 21. vek biti epoha Kine, Indije i Dalekog istoka, dok će drugu polovinu ovog stoleća i prvu polovinu narednog obeležiti resursno bogatstvo afričkog kontinenta koji poseduje vodu, hranu, minerale i značajnu populaciju.
Mali na vetrometini
B&F: Gde je tu mesto malih zemalja? Šta one mogu da učine za sebe, imaju li manevarski prostor da se izbore za rast?
K. Josifidis: Skeptičan sam što se tiče pozicija malih država, time i naše države. Ekonomska i politička ranjivost malih ekonomija su do te mere izraženi da je dovoljno da velike ekonomije dobiju prehladu, o krizi da ne govorim, pa da to baci na kolena i proizvede kolaps, bankrot ili besperspektivnost malih zemalja. Mala država nema ozbiljnijeg sopstvenog prostora za manevrisanje, upućena je prvenstveno na svetsko tržište i okruženje suseda. Takođe, živi u anatemski uvezenoj filozofiji večitih izbornih ciklusa, što onemogućava osmišljavanje i sprovođenje dugoročnih strategija, već se neprekidno njiše na kratkoročnoj izbornoj klackalici. Otuda i budućnost Srbije ne može biti dovoljno autentična niti ona može biti okrenuta sama sebi, već je primorana da svoje mesto sagledava u širem kontekstu Evrope, možda i Turske, s obzirom na istorijske, geopolitičke, pa i geoekonomske pozicije, imajući u vidu da je Turska u narastanju kao 17. sila sveta. Potom, nećemo se nikada moći odreći energetske zavisnosti od Rusije, to neće moći ni Evropa, pa i šire – i, naravno, svi ostajemo pod kimeričkim uticajem globalnih sila – Amerike i Kine.
Sa stanovišta svođenja stanja stvari na naš mikroambijent, naše države pa i ekonomija u okruženju, stav je da u krizi novac mora biti lako dostupan – novac je irelevantan, mora biti jeftin. Šta je važno u uslovima krize? Radno mesto. Mora se obezbediti svakoj jedinki da se može prepoznati kao potrošač, makar to značilo i pumpanje novca, i to je evidentno sa stanovišta politike ponude novca u SAD i Evrozoni, Japan je bespredmetno navoditi – dakle, meki novac, kao izlaz iz krize. No, Srbija nije u mogućnosti da pumpa novac jer se preteralo u raskalašnosti neosnovane potrošnje. Dakle, potrebno je štedeti gde god je to racionalno, i to je opšte poznato. Međutim, neophodno je voditi računa i o rastu, zaposlenosti, produktivnosti. Teško se odričemo socijalističke svesti, zapošljavanja partokratskog karaktera, važno je dobiti zaposlenje, latentno svi rade a de facto vidi se po nivou produktivnosti, time i bruto proizvoda, budžetskih i inih neravnoteža. S druge strane, rast se neminovno mora temeljiti na stranim investicijama, premda se ne zna šta to uopšte i znači, jer investitor otvara radna mesta, proizvodi, izvozi po svaku cenu, i koristi pogodnosti domaćeg ambijenta oličenog u mentalno-kapacitetno jeftinoj i relativno brzo prilagodljivoj i učećoj radnoj snazi. Ipak, možemo se zapitati koliko se nazovi domaćih investitora može nabrojati a da su nastali normalnom prirodom stvaranja kapitala, a ne u takođe “normalnom” tranzicijskom profiterstvu.
Dakle, i štednja, i rast. Ali rast nije lako ostvariti. Ogromna su obećanja bila u vezi sa prilivom investicija, rastom i zapošljavanjem, ali se nešto ne vide u meri u kojoj se to očekivalo, dok je ono što je ostvareno više nego skromno. Zašto? Ne samo zato što je nekorektno i varljivo obećavano – svaka je vlast kod obećavanja neumerena – već i zbog toga što je kriza kapitala u svetu. A Srbija je kao država nesigurna destinacija za kapital, finansijski, pa čak i politički nesigurna. Puno toga je još u procesu rešavanja, ako se uopšte u nekom normalnom roku od dve generacije i reši, a počelo je kasnih osamdesetih prošlog veka sa ekonomskom i političkom krizom u bivšoj državi. Nedavni incident sa Turskom samo nas je na to podsetio.
Ako i kada Srbija dospe na listu fondova Evropske unije, biće poprilično kasno. Prošla je era takvog nekritičkog korišćenja EU fondova od strane Grčke, Irske, Portugala pa i Španije, ali i ostalih zemalja. Tako će biti u narednih deceniju – dve. Kada se jednog dana ponovo u svetskoj i evropskoj ekonomiji pojavi vrh sinusoide – a verujem da hoće – onda ćemo i mi možda malo da se omastimo – ali bez onog socijalističkog razmišljanja tipa ”e, sad ćemo manje da radimo’. Ta su vremena prošla.
Da li smo u privatizaciji morali da otpustimo toliko veliki broj radnika?
B&F: U čemu je onda efikasnost privatnog kapitala ako njemu u pomoć priskače država, dakle poreski obveznici?
K. Josifidis: Privatni kapital je efikasan u periodu progresa i prosperiteta, konjukture, dakle pod određenim uslovima i oročenog trajanja. Filozofija privatnog kapitala se zasniva na snižavanju troškova, a zna se da je radna snaga najveći trošak. I tada se ulazi u konflikt interesa unutar samog kapitala. Snižavanjem broja zaposlenih, u agregatnom okviru, kapital ugrožava sam sebe. Ekonomija je daleko kompleksnija od sebičnog interesa svakog indiviualnog kapitala, mada je autizam normalni pokretač njegove aktivnosti. Nagledali smo se cinizma kapitala, dvostrukih standarda. Tokom privrednog buma je država suvišna i skupa, balast, a u krizi je spasilac privatnih interesa. To je filozofija na kojoj će capital, nažalost, još dugo opstajati.
Izvorno pitanje glasi: da li je privatna svojina mera čoveka ili je efikasnost čovekova mera? Privatna svojina i efikasnost nisu sijamski blizanci, premda se već jako dugo plasira ta navodna zakonomernost. Ključno pitanje je da li ono što je proizvedeno ima svog potrošača, da li može da se realizuje na tržištu? Svojinsko pitanje, da li je nešto privatna, državna, društvena svojina, javno-privatno partnerstvo, ili je reč o nekom drugom obliku “udruženja građana” – ostaje krajnje irelevantno.
Mene kao ekonomistu interesuje, recimo, da li je u procesima privatizacije morao da se otpusti baš toliki broj radne snage (nesporno je da izvesni procenat bio neophodan) ili je u svim tim industrijama, prerađivačkoj, farmaceutskoj ili industriji cementa, pivarama, mlekarama i slično – i ne samo industrijama – mogao da ostane veći broj zaposlenih. Stvarao bi se i dalje profit, negde manji, negde veći – ali to nije najbitnije: obezbediti veću zaposlenost i po cenu nižih profita i uz uslov da se ne očekuju subvencije od države, su pretpostavke održivosti vlasništva bez obzira na tip istog.
Živeti sam
B&F: Gde vidite ulogu tehnologije u redefiniciji ekonomskih relacija? Čini se da ona u brišućem tempu dovodi do jedne kvalitetno drugačije globalizacije u kojoj se ljudi povezuju, rade, proizvode iznad svih barijera nacionalnih država.
K. Josifidis: Tehnologija je već ugrozila pojavnost nacionalnih država, pošto eliminiše – ali i proizvodi – sopstvene granice i razlike. Procesi koji se odvijaju danas su još uvek samo embrioni onoga što će se razvijati pod uticajem tehnologije. Iza tehnologije leži – profit – pohlepa. Tehnologija, otuđenje, virtuelni život i suživot, posao, porodica, prijateljstva, sve se vremenski propituje. Tehnologija je na neki način samo omogućila čoveku povratak sebi. Čovek danas ne radi od kuće iz nekog sopstvenog zadovoljstva, ili da bi se više odmarao, već zato što biznisu tako više odgovara. Verujem da će čovek u budućnosti sve više živeti sam. Ne samo zbog tehnologije, ne samo zato što je nemoćan da obezbedi potrebe svoje porodice, već i stoga što je upućen na samoga sebe, na svoju ekstremnu privatnost, intimu.
Ali ovde prestaje domen tehnologije, i već se uključuju i aspekti filozofije, antropologije, psihologije, sociologije, dok je ekonomski uslov opstanka u stvari modus operandi. U cilju smanjenja svojih egzistencijalnih strahova, jedinka će nastojati da snizi troškove vlastitog opstajanja, a niži troškovi znače – manje ljudi oko sebe. Potonje bi vremenom svodilo čoveka u ravan sa mašinom, oskudne i sebi usmerene svesti, što bi veoma pogodovalo kapitalu.
Čovek je svoja granica
B&F: Ima li šanse da neki zameci kompanija zasnovanih na više altruizma i ravnomernijoj podeli, kakve viđamo sada u SAD, postanu univerzalni model?
K. Josifidis: Kakvo je iskustvo i nakon ove krize? Pokazalo se, kao i do sada, da je čovek i dalje ostao pohlepan (vlasnik), s jedne strane, ili nemoćan posmatrač (nevlasnik), s druge strane. Uzroci i posledice izmešali su se, i opet vratili na početak. Da li je moguća promena čovekovog ponašanja, postoje li načini da se limitira potreba za neumerenim, i naročito nesvrsishodnim, bogaćenjem. Slobodna projekcija, u smislu SF (naučne fantastike) puštanja mašti na volju, fokusirala bi proizvodnju čoveka bez aktivne uloge čoveka. Kada se bude proizveo robot koji će proizvoditi robote sa softverski ograničenom svešću i potrebom za novcem i moći, možda bi se obezbedile pretpostavke za protoporeklo, ali bez izvornog i autentičnog čoveka. Protoporeklo bi bila neka vrsta komune (alternativa je biogenetičko inženjerstvo, kojim bi se, putem DNK analize, pronalazili geni odgovorni npr za pohlepu, ili za dobročinstvo, kombinujući ih tako da unutar ljudske vrste dominiraju humanizam i altruizam).
Međutim, pohlepa smeta da ljudi na planeti žive relativno dostojanstveno, u smislu samoprepoznatljivosti svrhe postojanja. Potreba za novcem i moći su neograničeni, i dokle god kao vrsta budemo u toj fazi razvoja – dotle ćemo i nadalje patiti od istih ili sličnih sinusoida: proizvodnje krize, i izlaska iz nje. Dakle, ne vidim skorašnju promenu ponašanja kompanija, vlasnika, pa ni države, u pravcu kreacije univerzalnog modela koji bi rehabilitovao esencijalno ljudsko samopoimanje – da je čovek.
Intervju objavljen u Biznis TOP 2012/13, novembar 2013.