Nemačka je tokom tranzicije zemalja istočne i centralne Evrope odigrala važnu ulogu u transformaciji njihovih industrija u tehnološki napredne i konkurentne motore privrede. Da li bi se tako nešto moglo dogoditi i kod nas? Da, pokazuju uspešni primeri, ali ih je za sada premalo – većina nemačkih privrednika se ovde bavi prodajom ili proizvodnjom baziranoj na prostom manuelnom radu. Za firme koje bi možda izmestile ili napravile razvojna odeljenja u Srbiji od ključnog značaja su srednjeročni i dugoročni faktori koji utiču na poslovni ambijent.
Jaka industrija, oslonjena na automobilsku i mašinsku, dostupna energija iz obnovljivih izvora i dinamičan IT sektor: tako ekonomisti i političari rado zamišljaju Srbiju u bližoj ili daljoj budućnosti. Nemačka privreda je takva dan-danas a, sudeći prema iskustvima ostalih zemalja koje su prošle kroz tranziciju, značajno prisustvo nemačkih firmi pomaže da i država-domaćin preuzme makar deo nemačkog modela poslovanja.
Krajem devedesetih, čak 30% ukupnih stranih direktnih investicija u Češku, Mađarsku i Hrvatsku bile su poreklom iz nemačkih firmi, dok je u Slovačkoj, Mađarskoj i Poljskoj svaka četvrta investicija bila poreklom iz Nemačke. Istraživači Odeljenja za ekonomiju Univerziteta u Minhenu (LMU), u potrazi za odgovorom na pitanje kakav je konkretan efekat nemačkih investicija u zemljama u tranziciji, anketirali su 420 kompanija koje su između 1989. i 2001. sprovele 1050 investicionih projekata širom istočne Evrope. Istraživanje je pokazalo da je čak 70% projekata finansirano sopstvenim sredstvima ili zaduživanjem kod nemačkih banaka, što znači da dug nije nagomilavan kod „domaćina investicije“. Takođe je ustanovljeno da su, prilikom preuzimanja preduzeća, nemačke firme plaćale višu cenu za kapital nego domaće – zato što su očekivale da će ostvariti veći cash-flow. Tragajući za odgovornom na pitanje odakle razlika u cash-flow, autori Darin, Lorentowicz i Raubold pokazali su da će kompanija u istočnoj Evropi koja radi po nemačkom sistemu i koja ima nemačko rukovodstvo sigurno biti uspešnija od svojih komšija-konkurenata. Tajna je u transferu tehnologije koji nemačka preduzeća obezbeđuju, i to tehnologije koju je teško kopirati i imitirati, a takmacima je u proseku bilo potrebno više od godinu dana samo da uhvate korak sa nemačkom kompanijom koja je uvela tehnološku novinu.
Subvencije ne treba ukidati
Nemačka je, prema podacima Privredne komore Srbije (PKS) i Narodne banke (NBS), među vodećim investicionim partnerima Srbije. Između 2005. i 2010., nemački investitori uložili su 983,3 miliona evra (što Nemačku stavlja na visoko 4. mesto među zemljama iz kojih dolazi najviše stranih direktnih ulaganja) da bi do kraja avgusta ove godine ta suma dostigla 1,6 mlrd EUR.
Globalna finansijska i ekonomska kriza, procenjuju u PKS, nije značajnije negativno uticala na dalji priliv nemačkih investicija u našu zemlju a interesovanje ne jenjava u oblasti autokomponenti, rudarstvu i energetici, poljoprivredi i zaštiti životne sredine, ali i u domenu rekonstrukcije i izgradnje infrastrukture. Sa druge strane, ako je nekoliko godina unazad (i pre rekonstrukcije aktuelne Vlade) podrška reindustrijalizaciji u javnosti bila više deklarativna, danas, kada građani traže obnovu fabrika i otvaranje novih radnih mesta, ona praktično predstavlja mantru svakog iole značajnijeg političara.
U Srbiji, pri tome, trenutno posluje 370 nemačkih kompanija, a rezultati postignuti u izvozu i povećanju međusobne robne razmene već ohrabruju: u 2008. je postignuta rekordna vrednost međusobne trgovinske razmene od 3,84 mlrd dolara, ali je rekordan bio i deficit na našoj strani od 1,56 mlrd dolara. U prvih 7 meseci ove godine, prema podacima PKS, ukupna vrednost razmene bila je 2,26 mlrd a naš deficit samo 283 miliona dolara, dok je stepen pokrivenosti uvoza izvozom dostigao rekordnu vrednost od čak 77,8%.
Partnerstvo sa nemačkom firmom jedan je od načina da se poboljšaju performanse domaćih preduzeća i podigne produktivnost domaće privrede, a upravo takvu priliku na našem tržištu pružio je Siemens, tvrdi generalni direktor Siemens Srbija Tihomir Rajlić. „Odlučili smo da upravo u Srbiji potražimo svoje buduće dobavljače, partnere koji će moći da računaju na dugotrajne i stabilne ugovore i na mogućnost da, sarađujući sa nama, uđu u savremeni svet proizvodnje” kaže za BiF Rajlić. “Više od 250 preduzeća iz Srbije odazvalo se na naš poziv da učestvuju na našem sajmu dobavljača. Vrednost serijske proizvodnje 90 komponentni koje su im tada predstavljene iznosi 10 miliona evra, a siguran sam da će se kasnije i udvostročiti. Simensova fabrika za proizvodnju vetrogeneratora u Subotici ovog septembra obeležila je 10 godina svog postojanja, a podatak da svaku četvrtu vetrenjaču u Evropi pokreće generator iz Subotice potvrda je uspešnosti fabrike i rada i zalaganja zaposlenih u njoj”.
U Subotici posluje i Norma grupa, koja je u 2011. otvorila fabriku autokomponenti. Kako nam je rekao direktor Ivan Velimirović, ako domaća kompanija želi da radi kao nemačka, mora svojim partnerima i klijentima da obezbedi visok kvalitet proizvoda i usluga: „To važi za robu koju firma isporučuje, za dostavu koja mora biti pravovremena, a odnosi se i na transparentnost i dostupnost informacija u odnosu sa klijentima. Srpske kompanije bi, takođe, trebalo da usvoje sistem rukovođenja kome je kvalitet na prvom mestu kao i da razvijaju konkurentnost kako bi postali važni igrači na evropskom tržištu industrijskih proizvoda. “Zahvaljujući domaćim „Nemcima“ u našoj industriji, poput surduličkog Knauf Insulation, osvajaju se i obično nedostižna tržišta, barem kada je industrijska roba u pitanju: Knauf Insulation iz Srbije kamenu vunu izvozi u Kinu, a letos je po prvi put svoj proizvod plasirao u Saudijskoj Arabiji.
Prema Anketi o poslovnom okruženju u Srbiji za 2012. godinu koju je sprovelo Nemačko – srpsko privredno udruženje (DSW), čak 91% nemačkih kompanija koje posluju u našoj zemlji izjasnilo se da bi ponovo investiralo u Srbiji, što je odličan rezultat u poređenju sa, recimo, Bugarskom, gde je ovo istraživanje u istom periodu pokazalo da 35% nemačkih firmi ne bi ponovo ulagalo u toj zemlji zbog neefikasne administracije, manjka pravne sigurnosti i transparentnosti u javnim nabavkama, korupcije i loše infrastrukture. Nemačke firme su, što se regiona tiče, najprisutnije u Rumuniji, gde ih posluje čak 19 hiljada.
Milan Vučković iz DSW upozorava da se Srbija za pažnju nemačkih investitora ne takmiči samo sa komšijama u regionu i da joj teško idu na ruku poruke nekih zvaničnika da su strani investitori razmaženi ili da dobijaju prevelike subvencije: “Šta bi oni koji kritikuju sistem subvencionisanja, koji uzgred budi rečeno funkcioniše i u Nemačkoj, rekli na podatak da će ove godine u Slovačkoj, koja je manja od Srbije, samo tri najveća investitora dobiti subvencije u vrednosti od 33,6 miliona evra? Naravno da se svi bore za nove investitore, i ako Srbija reši da ukine subvencije pokazaće da je njena politika prema stranim investitorima promenljiva kategorija pa će opet strane kompanije da nas obilaze u širokom luku“.
Vučković kaže da bi država, ukoliko zaista želi da popravi poslovni ambijent, morala da radi na stvaranju zdravog konkurentnog tržišta, istrebljenju korupcije, iskorenjivanju tzv. nelojalne konkurencije, izradi modernog Zakona o radu, smanjivanju glomazne administracije i poreza koji opterećuju mala i srednja preduzeća.
Rešavanje tih pitanja, prema mišljenju Aleksandera Grunauera iz nemačke organizacije GIZ, moglo bi da dovede novu vrstu nemačkih ulagača: „Istina je da se veliki deo nemačkih privrednika u Srbiji bavi prodajom svoje robe ili jednostavnom manuelnom proizvodnjom koja zapošljava ljude nižeg formalnog obrazovanja. Za takve proizvođače je povoljna cena radne snage sigurno jedan od ključnih faktora za investiranje. Za firme koje bi možda izmestile ili napravile razvojna odeljenja u Srbiji od ogromnog su značaja srednjeročni i dugoročni faktori koji utiču na poslovni ambijent: pravna sigurnost, obrazovani sistem koji osigurava visoko obrazovane ljudske resurse od značaja za tu industriju i zakonodavstvo koje reguliše radne odnose koje je kompetitivno sa alternativnim destinacijama za takve investicije”.
Cenzurisani vetar
Nemačko-srpsko privredno udruženje i Privredna komora Srbije slažu se da ima puno neiskorišćenih potencijala za povećanje saradnje domaćih i nemačkih kompanija, i to u proizvodnji autokomponenti, poljoprivredi i vodoprivredi ali i u energetici. Upravo se, međutim, kod pitanja iskorišćavanja obnovljivih izvora energije, prema rečima Milana Vučkovića, pokazalo kako ne treba nastupati kada su u pitanju nemački investitori: „Kada je potencijalnim investitorima iz Bavarske nedavno predstavljen Vladin plan o obezbeđenim investicionim kapacitetima Srbije do 2020. a koje država subvencioniše, pomenuto je od strane predstavnika države da to znači da je za vetroenergiju, primera radi, 500 MW, za biomasu 100 MW, za biogas 30 MW a za solarnu energiju samo 10 MW, pri čemu je rečeno da su ti kapaciteti već „rezervisani“ dakle, nema više mesta za bilo kakve investicije u tom sektoru. Na to je jedan od nemačkih gostiju, koji je aktivan upravo u toj branši, postavio logično pitanje: „Da li to u Srbiji imate toliko više vetra od sunca?“ Za tog potencijalnog nemačkog ulagača dilema je veoma jednostavna: “ili je tržište otvoreno, bez razlike, za sve zainteresovane strane investitore ili- nije.“ Prema Vučkovićevim rečima, ne treba zaboraviti da je realna strategija razvoja zemlje u domenu obnovljivih izvora energije veoma značajna za budući razvoj privrede. A Rumunija je u prošlog godini privukla 1,5 mlrd evra nemačkih investicija upravo za projekte korišćenja energije vetra.
Milica Rilak
Biznis Top 2012/2013