Umesto „tripartitni pregovori”, mogli smo kao reč nedelje komotno izabrati i “javnu raspravu” svelo bi se na isto: pojavljivanje obe reči u medijima dovodi nas do “mere” u kojoj se o izmenama Zakona o radu raspravlja u formi monologa: ministra privrede kojem zakon nije u opisu radnog mesta, ali očito jeste u opisu radnog zadatka, zasebnih glasova sindikata od kojih se neki čuju, a drugi radi bolje glasnosti, kao sindikat “Sloga” traže pomoć premijera Dačića, “korektivnih glasova” prvog potpredsednika vlade koji blago javno koriguje već pomenutog ministra privrede, povremenih terciranja nekih udruženja poslodavaca, ekonomista od kojih neki smatraju da su izmene Zakona o radu toliko logične da o njima nije ni potrebno voditi i inače neobaveznu javnu raspravu….
Različite asocijacije investitora (Udruženje stranih investitora, Američka privredna komora itd) iznele su svoje zamerke još ranije ali ih ima manje u javnosti otkad je rasprava uzela formu uporednih monologa. Nejasno je ko zastupa nezaposlene kao deo radništva na koje izmene Zakona takođe imaju značajan uticaj (oni za sada vode svoje unutrašnje monologe) a koje bi mogli zastupati i ministarstvo rada, prava adresa zakona, i sindikati i nevladine organizacije, ako im je stalo do većeg ugleda i uticaja u društvu.
U kakofoniji optužbi u kojoj neke od zainteresovanih strana najviše ističu u bacanju blata po “protivniku”, nestala je bilo kakva racionalna rasprava o tome šta bi zaista mogli biti dometi izmena Zakona o radu i šta bi mogli biti realni ostvarivi pozitivni dometi njegovih (osmišljenih, ne bilo kakvih) izmena.
Rasprava o mikro i makro fleksibilnosti podrazumeva – što pokazuju mnoge greške evropskih zemalja, koje su kroz taj posao već prošle – odmeravanje i odlučivanje o tome da li će se prednost dati sadašnjim zaposlenima na uštrb budućih zaposlenih, sadašnjim zaposlenima na neodređeno vreme u odnosu na radnike na privremenim ugovorima, stvaranju lakšeg ambijenta za poslovanje preduzeća po cenu žrtvovanja sadašnjih radnih mesta (možda da a možda i ne u korist budućih radnih mesta), sadašnjem standardu nasuprot možda budućem standardu, reperkusijama fleksibilizacije radnih mesta i širenja privremenih ugovora naspram jačanja privatne potrošnje kao osnove rasta BDP, jačanja konkuretnosti izvozne privrede po cenu obaranja kupovne moći na unutrašnjem tržištu, kombinovanja izmena Zakona o radu sa drugim merama (poreskimi drugim kojih nema na vidiku), odmeravanju cene fiksnog kursa spram prilagođavanja fiskalne politike u prilagođavanju zarada i ne na poslednjem mestu, razmišljanja o promenama izmena Zakona o radu u kontekstu izmena drugih zakona, procedura, birokratskih prepreka…koje otežavaju ne samo dolazak stranih investitora već i odlučivanje domaćih investitora za proizvodnju versus ulaganja u nerazmenjive sektore (hotele, tržne centre i slično) i optimalnoj meri kompromisa između svega ili dela nabrojanog, i naročito onog što nije pobrojano.
Jedan mali lep doprinos raspravi o tome da li nas je loš zakon o radu koštao 300.000 radnih mesta i da li će posle usvajanja njegovih izmena i kakvih, doći do otvaranja novih radnih mesta bila bi i rasprava o doprinosu drugih faktora tom problemu.
Prema nalazima Svetskog ekonomskog foruma iz Davosa, Srbija godinama tavori oko 90-og mesta. Koliko god se i ova lista može dovesti u pitanje ovde može biti od koristi za bolje rezonovanje o našim problemima.
Efikasnost pravnog okvira u rešavanju sporova 137
Efikasnost upravnih odbora korporacija 136
Zaštita prava manjinskih vlasnika 140
Intenzitet lokalne konkurencije 136
Prisustvo dominantne tržišne pozicije 139
Efektivnost anti-monopolske politike 137
Sofisticiranost kupaca 136
Saradnja u odnosima radnika i poslodavaca 136
Odliv mozgova 139
Kapacitet osvajanja nove tehnologije 137
Priroda konkurentne prednosti 136
Spremnost delegiranja odlučivanja/nadležnosti 136
Koga mrzi da čita sve, ovde može da pročita osnovne zaključke ekonomiste Dušana Vujovića iz teksta „Zašto Srbija nema uslova za privredni rast: Šest razloga za uzbunu„.
Primena modela “dijagnostike rasta” na Srbiju dala je sledeće nalaze:
1.Zaštita vlasničkih prava i drugih ključnih institucija predstavlja osnovu modernih tržišnih privreda i pati od mnogih nedostataka, ali ipak ne predstavlja stvarno ograničenje rasta u Srbiji pošto firme koje se bave uvozom i proizvodnjom nerazmenljivih dobara uspešno funkcionišu u postojećim nesavršenim institucionalnim uslovima.
2.Realni efektivni devizni kurs (REDK) predstavlja stvarno ograničenje rasta pošto negativno deluje na operacije i rast preduzeća koja proizvode razmenljiva dobra, a ona su danas ključno usko grlo da bi privreda Srbije prešla na održivu putanju rasta koju karaketriše makroekonomska stabilnost, sa održivim fiskalnim i eksternim bilansom.
3.Ravnotežni nivo REDK nije univerzalni lek (panacea) koji će rešiti sve probleme sektora koji proizvode razmenljiva dobra u Srbiji. Iskustvo drugih zemalja pokazuje da REDK snažno utiče na tzv. homogena dobra (standardne robe koje su predmet berzanskog poslovanja). U slučaju diferenciranih industrijskih proizvoda, REDK je samo jedan od faktora koji opredeljuje konkurentnost pošto paralelno deluju dizajn proizvoda, marketing, istraživanje i razvoj, i inovacije.
4.Ograničena raspoloživost kredita i visoki troškovi finansiranja postali su jedno od najoštrijih ograničenja rasta u Srbiji, kako u obezbeđivanju tekuće proizvodnje i trgovine, tako i u finansiranju investicija. Srbija ima jedan od najnižih stepena monetizacije i najviše finansijske i kreditne marže što ozbiljno ograničava funkcionisanje privrede i ekonomski rast.
5.Skupa, velika i remetilačka uloga države postala je jedno od ključnih ograničenja rasta. Ona stvara neefikasno i skupo poslovno okruženje, neposredno podiže troškove funkcionisanja, ne obezbeđuje i ne promoviše konkurenciju, podiže cenu rada i odvlači mlade obrazovane ljude sa produktivnih radnih mesta u privredi, narušava finansijsku discipline, istiskuje privatni sektor.
6.Neefikasno korporativno upravljanje i skupa radna snaga (koja se ispoljava kroz visoke jedinične troškove rada ili nisku produktivnost) odbijaju SDI i poslovnu saradnju, i erodiraju cenovnu konkurentnost preduzeća u mnogim sektorima. Neophodne su odlučne mere da bi se uklonile najvažnije barijere rasta produktivnosti (kroz programe obuke zaposlenih, bolje poslovne škole, istraživanje i inovacije za potrebe preduzeća itd.).
Ograničenja rasta bi trebalo uklanjati redom kojim su navedena, i što pre da bi se pokrenuli motori rasta zasnovanog na izvozu.
Reč nedelje je naša stalna rubrika – svake nedelje uredništvo „Biznisa i Finansija“ bira reč za koju veruje da će obeležiti narednih sedam dana. Od petka do petka agencija Real Time Clipping prati pojavljivanje ove reči u ekonomskom i političkom kontekstu.