Najpre je izdavačka kuća Merriam Webster obelodanila rezultate svog tradicionalnog izbora za reč godine; za 2013, ova titula pripala je pojmu „nauka“. Par nedelja kasnije, Pew Research Center objavio je rezultate svoje najnovije ankete o poverenju u nauku; ispostavilo se da trećina odraslih Amerikanaca odbacuje evoluciju, tj. prihvata kreacionizam i veruje da ljudi i životinje u svom današnjem obliku postoje „od početka vremena“. Nekoliko dana iza toga, severoistok SAD zahvatio je „ledeni talas“, što je shvaćeno kao idealna prilika za poricanje globalnog zagrevanja i svega što savremena nauka ima da kaže o klimatskim promenama i čovekovoj odgovornosti za iste; „skeptici“ su išli tako daleko da su niske januarske temperature proglasili dokazom „globalnog hlađenja“.
Ako vam se proglašenje „nauke“ za reč godine čini kontradiktornim nepoverenju prema teoriji evolucije i nauci o klimi, onda ste propustili obrazloženje ovakve odluke. Formalno, povod je skok broja pregleda definicije pojma „nauke“ u Vebsterovom onlajn rečniku. Suštinski, „nauka“ je pobedila zahvaljujući sve intenzivnijem ratu između empirizma i dokaza, s jedne, odnosno ličnog ubeđenja i mišljenja, s druge strane.
***
U leto 1954, čitajući jutarnju štampu, Leon Festinger (Leon Festinger), tada profesor socijalne psihologije na Univerzitetu Minesote, uočio je priču o Doroti Martin (Dorothy Martin), domaćici iz predgrađa Mineapolisa, ubeđenoj u skori kraj čovečanstva. Prema kratkom novinskom tekstu, Doroti je već dve godine telepatski komunicirala s vanzemaljcima. Medijima se obratila nakon što je od Sanande, „osobe“ s planete Klerion (Clarion), inače astralne inkarnacije Isusta Hrista, primila neobično preciznu i krajnje uznemirujuću poruku: 21. decembra (1954. godine), nastupiće smak sveta.
Razume se, Doroti Martin nije još zadugo bila usamljena u uverenju da svetu preti neizbežna kataklizma. Uskoro se našla u ulozi vođe kulta čiji su pripadnici sebe nazivali Tragačima (Seekers) i bili ubeđeni da će ih armagedon zaobići. Naime, ubrzo posle mračnog proročanstva, Doroti je dobila novu poruku, u kojoj je njenim sledbenicima i njoj obećano spasenje: Par sati pre nego što svet nestane u potopu biblijskih razmera, tragače će bezbedno „usisati“ svemirski brod i odvesti ih na sigurno.
Priča s tragačima odvijala se po danas već dobro poznatom scenariju. Napustili su svoje porodice i profesije, prodali ličnu imovinu i počeli da žive kao komuna, na iznajmljenom imanju, čekajući dalja uputstva „odozgo“. Međutim, zahvaljujući Festingeru, tragači su postali predmet jedne od najpoznatijih studija slučaja u psihološkoj nauci i inicijalna kapisla za nastanak jedne od najrobustinijih teorija u socijalnoj psihologiji – teorije kognitivne disonance.
Festingera je zanimalo kako će se tragači ponašati kada shvate da je proročanstvo u koje su uložili toliko emocija bilo lažno. Pošlo mu je za rukom da se, sa još dvojicom svojih saradnika, infiltrira među pripadnike kulta i zajedno s njima dočeka nesuđeni sudnji dan.
Najpre se „momci odozgo“ nisu pojavili da priteknu u pomoć tragačima. Zatim je postalo jasno da za tako nešto nije ni bilo potrebe. Kritični dan je odmicao bez incidenata.
Tragači su se isprva mučili da objasne zašto se proročanstvo nije obistinilo, ali im nije dugo trebalo da izađu s odgovarajućom racionalizacijom. Zapravo, vanzemaljci su Doroti poslali novu poruku: „Mala grupa ljudi, koja je bdela svu noć, isijavala je toliko svetla da je bog spasio svet od uništenja.“ Drugim rečima, vera tragača spasila je Zemlju apokalipse.
Da stvar bude zanimljivija, tragači su počeli drugačije da se ponašaju. Do tada povučeni, nepoverljivi prema medijima, počeli su da kontaktiraju novinare i „propovedaju“. Više nego ponosno primali su podsmeh okoline i štampe. Umesto da se sve u šta su verovali sruši kao kula od karata, vera tragača postala je postojanija?!
***
Ispitanici, studenti psihologije na Stenfordu, navedeni su da veruju kako učestvuju u eksperimentu čiji će rezultati olakšati evaluaciju niza budućih psiholoških studija. Kada u zakazano vreme stignu u laboratoriju, očekuju ih dva polusatna bloka izuzetno dosadnih aktivnosti: sabiranje dvocifrenih brojeva; ređanje kalemova konca u kutiju, njeno pražnjenje, ponovno punjenje i sl. Po isteku prvog sata, ispitanik biva zamoljen da narednom učesniku u eksperimentu (zapravo je reč o saradniku istraživača), koji čeka u hodniku, studiju opiše kao veoma zanimljivu. Konačno, u finalnoj fazi, ispitanici popunjavaju upitnik u kojem se izjašnjavaju o tome koliko su im zadaci bili interesantni.
Svi učesnici u eksperimentu prolaze kroz istu proceduru i rade na istovetnim zadacima. Jedina razlika napravljena je u samom startu: polovina ispitanika za učešće u studiji dobija jedan, a druga polovina 20 dolara.
Budući da za učešće u eksperimentu dobijaju bodove, nije čudo da studenti istrajavaju u izvršavanju dosadnih zadataka i spremno lažu druge „ispitanike“ kako su eksperimentalni zadaci interesantni. Međutim, kada kasnije subjektivno ocenjuju zanimljivost tih istih zadataka, javlja se značajna razlika između ispitanika koji su za učešće u studiji dobili jedan i onih koji su za istu stvar plaćeni 20 dolara: Manje nagrađeni subjekti zadatke ocenjuju stimulativnijom.
Leon Festinger izveo je opisani eksperiment 1959. godine, a njegovi rezultati predstavljaju prvu empirijsku verifikaciju teorije kognitivne disonance. Ukratko, ona kaže da čovek teži harmoniji između svojih stavova, uverenja i ponašanja. Kada se ova ravnoteža naruši, nastaje svojevrsna napetost, kognitivna disonanca, koju prirodno težimo da umanjimo i eliminišemo. Jedan od mehanizama kojim to postižemo naziva se racionalizacija.
Festinger je u eksperiment ušao predviđajući da će obe grupe subjekata izvršiti zadatke; da će ispitanici lagati druge navodne učesnike u eksperimentu; da će kognitivnu disonancu iskusiti samo grupa slabo nagrađenih studenata. Njima, naime, isplaćena suma (ekvivalentna iznosu od današnjih osam dolara) neće biti dovoljna da „ispeglaju“ konflikt između mišljenja o zadacima (kognicija) i istrajavanja u njihovom izvršavanju (ponašanje), tako da će morati da pribegnu racionalizaciji i ubede sebe da je eksperiment zapravo bio zanimljiv. Nasuprot tome, budući da u studiji učestvuju zarad bodova i finansijske nadoknade, nagrađeniji ispitanici (tadašnjih 20 dolara odgovara današnjoj sumi od 150-160 dolara) neće ni iskusiti konflikt između stava i ponašanja, te će u upitniku zadatke oceniti kao dosadne.
Dok se njen autor dominantno posvetio testiranju teorije kognitivne disonance u situacijama iznuđene saglasnosti (ponašanje suprotno stavu), drugi istraživači verifikovali su njenu validnost u kontekstu disonance izazvane uloženim naporom. Psiholozi Eliot Aronson (Elliot Aronson) i Džadson Mils (Judson Mills) pokazali su svojim eksperimentom da trud uložen u cilj koji će se na koncu ispostaviti bezvrednim izaziva kognitivnu disonancu i zahteva razrešenje u vidu samouveravanja da je ipak vredelo raditi na njegovom ostvarenju. Pri tome, što je uloženi napor veći, to je kognitivna disonanca izraženija, a motiv za njenim ublažavanjem i eliminacijom jači.
Aronson i Mils rasturili su po univerzitetskom kampusu liflete u kojima pozivaju studentkinje da se uključe u diskusionu grupu o seksualnim patologijama. Da bi bile primljene, trebalo je da prođu „inicijaciju“, prvu fazu eksperimenta, u kojoj su zainteresovane studentkinje razvrstane u više grupa: jednima je zadatak bio da pred muškim profesorom naglas čitaju lascivne pojmove i njihove enciklopedijske definicije; druge su u istim uslovima morale da čitaju „masne“ odlomke iz romana Ljubavnik Lejdi Četerli; treća grupa studentkinja čitala je slične sadržaje u sebi; kontrolna grupa nije podvrgnuta navodnoj inicijaciji.
U drugom delu eksperimenta, istraživači su ispitanicama puštali audio-zapis lažiranih diskusija debatnih klubova nalik onom za koje su učesnice u eksperimentu konkurisale. Rasprave su namerno bile krajnje dosadne, odnoseći se na seksualno ponašanje ptica, na primer.
Na kraju, studentkinje su se izjašnjavale o tome koliko im se snimljene diskusije čine zanimljivim i jesu li zainteresovane da učestvuju u nečem takvom. Verovatno pogađate, ispitanice iz grupe „teška inicijacija“ (čitanje odlomaka iz erotskog romana) ocenjivale su dosadne debate interesantnim i izjavljivale da jedva čekaju da se priključe. Drugim rečima, više uloženog napora – jača potreba za samoopravdanjem.
„Ovakvi nalazi ne znače da ljudi vole neprijatna iskustva… Pokazuju da cilj postaje privlačniji ukoliko osoba svojevoljno prođe kroz teško ili neprijatno iskustvo kako bi ga postigla.“
***
S obzirom na obim i raznovrsnost istraživanja koje je generisala, teorija kognitivne disonance spada u najznačajnije teorije socijalne psihologije. Od početka šezdesetih godina prošlog veka do danas, iz nje su proistekli pojmovi, kao što su motivisano rezonovanje (mišljenje i zaključivanje obojeno emocijama), konfirmacijska pristrasnost (selektivni pristup i prenaglašavanje dokaza koji idu u korist postojećem ličnom stavu) diskonfirmacijska pristrasnost (ulaganje enormnog napora u diskvalifikaciju kontra-argumenta) i drugi fenomeni koji svedoče o našoj sklonosti da, zarad odbrane ličnih predubeđenja i pogleda na svet, zanemarujemo činjenice i objektivnu istinu.
Uzmimo evoluciju, proces za koji postoji onoliko dokaza: genetičkih, antropoloških, geoloških, arheoloških… Šta trećinu odraslih Amerikanaca navodi da ga negiraju? Zapravo, i među dve trećine onih onih koji evoluciju prihvataju kao činjenicu, samo polovina smatra da su za ovaj proces odgovorni prirodni mehanizmi poput prirodne selekcije. Ostatku je uverljiviji inteligentni dizajn – ideja da je evolucijom živog sveta upravljala natprirodna sila. Sve u svemu, tek nešto manje od polovine punoletnih građana jedne od ekonomski i tehnološki najrazvijenijih zemalja sveta nema problem s fundamentalnom činjenicom moderne nauke – tvrdnjom da je živi svet kakav danas poznajemo proizvod evolucije putem prirodne selekcije. Kada se sve sabere i oduzme, nju prihvata manje od polovine Amerikanaca s pravom glasa.
Da li ovo znači da više od polovine odrasle Amerike ima dokaze koji obaraju ideju o evoluciji? Pažljiviji pogled na rezultate citirane ankete, sugeriše nešto drugo.
Stav prema evoluciji stoji u tesnoj vezi s političkim opredeljenjem: ideju o evoluciji čoveka prihvata 43 odsto republikanaca i 67 odsto demokrata. Zatim, postoji znatna korelacija između prihvatanja/odbacivanja evolucije i religioznosti: ljudi koji veruju u boga skloniji su da odbace evoluciju u poređenju s ateistima i agnosticima.
Dakle, odbacivanje evolucije može se posmatrati u kontekstu odbrane šireg ideološko-religijskog pogleda na svet. Slično, istraživanja pokazuju da je negiranje globalnog zagrevanja, posebno čovekove uloge u emisiji gasova odgovornih za efekat staklene bašte, povezano s privrženoću slobodnom tržištu, tj. konceptu laissez-faire ekonomije. Naprosto, teza da čovekovo ponašanje preti ekosistemu ugrožava pogled na svet koji favorizuje deregulisano tržište i slobodno preduzetništvo.
***
Teorija motivisanog (pristrasnog; emocionalno obojenog) rezonovanja konzistentna je s jednim od ključnih uvida savremene neuronauke: Svaki sud je proizvod interakcije razuma i emocija. Ne samo da su racio i afekat neodvojivi, već se pozitivna ili negativna osećanja o ljudima, pojavama i idejama aktiviraju brže nego svesna misao.
Ovo ne bi trebalo da čudi. Brzo reagovanje na podražaje iz okruženja je jedna od osnovnih veština preživljavanja. Refleks bori se ili beži, čini se, radi i na polju informacija: kao da je reč o predatoru, pretećim podacima se ili suprotstavljamo (pobijamo ih) ili bežimo od njih, ignorišući ih.
Šta se događa kada osobi koja veruje u božansku kreaciju predočite podatke koji ugrožavaju njen pogled na svet i afirmišu teoriju evolucije? Dvadesetak milisekundi kasnije, bez da je toga svesna, aktiviraće se, bezmalo nagonska, generalna negativna reakcija na takvu informaciju. S jedne strane, to će uticati na način na koji će takva informacija biti upamćena i asocirana u svesnom umu. S druge, to će usloviti da iz dugoročne memorije momentalno bude povučen čitav set informacija koje podupiru kreacionistički pogled na svet. One će potom biti iskorišćene za izgradnju kontraargumenta.
Dakle, kada su ubeđeni da racionalno prosuđuju, ljudi često zapravo racionalizuju. „Mislimo da smo naučnici, a zapravo smo advokati“, kaže čuvena analogija socijalnog psihologa Džonatana Hejta (Jonathan Haidt). Drugim rečima, naše „rezonovanje“ je često u službi unapred definisanog cilja, tj. sredstvo za dobijanje „slučaja“. Ako „pobeda“ zahteva pristrasnost, ne mari.
„Kada razmatraju dokaze relevantne za određeno uverenje, ljudi su skloni da vide ono što očekuju da vide… Informacije koje su konzistentne s našim uverenjima prihvatamo zdravo za gotovo, dok one koje im protivreče podvrgavamo strogom preispitivanju i odbacujemo.“
***
Moderna nauka je ništa drugo do nastojanje da se prevaziđu zamke subjektivnosti. I dok su pojedinačni istraživači možda i skloni da se „zaljube“ u svoje teorije i brane ih do poslednjeg daha, širi kontekst – sistem anonimnih recenzija i institucionalizovana sumnja – osmišljen je tako da osigura opstanak samo najboljim, najtačnijim idejama. Stvar je, međutim, posve drugačija s našom percepcijom i recepcijom naučnih nalaza.
Paradoksalno, ali same karakteristike dobre nauke – na primer, praksa istraživača da u svojim radovima naglase tačke nesigurnosti – čini naučne dokaze pogodnim za pristrasno čitanje i motivisanu interpretaciju. Sada već obimna psihološka literatura pokazuje da smo praktično maestralni u čitanju naučnih dokaza na način da potvrde naša predubeđenja.
Klasik među psihološkim studijama na temu: 1979, grupa psihologa sa Univerziteta Stenford predstavila je učesnicima u svom eksperimentu, zastupnicima i oponentima smrtne kazne, opise dve izmišljene naučne studije: jedna je podržavala, a druga opovrgavala tezu da smrtna kazna odvraća od nasilnih zločina, posebno ubistva. Istovremeno, ispitanicima su predočene navodne metodološke kritike lažnih studija, sačinjene tako da obema studijama daju jednaku težinu. Rezultat: svako je „svoju“ studiju video kao snažno utemeljenu i argumentovanu, a „protivničku“ kao metodološki neodrživu.
***
U redu, ljudi selektivno čitaju i izvrću naučne dokaze kako bi ih upodobili ličnom sistemu uverenja. Istraživanja američkog psihologa Dana Kahena (Dan Kahan) sugerišu i nešto više od toga: Stavovi pojedinca o tome šta je moralno ispravno i kako bi društvo trebalo da bude uređeno snažno predviđaju koga će taj pojedinac smatrati legitimnim izvorom naučne ekspertize, kao i na kojoj strani debate o određenom pitanju će „videti“ da postoji naučni konsenzus.
U jednom od svojih istraživanja, Kahen je ispitanike razvrstao u četiri kategorije: prema kulturnim vrednostima koje zastupa, subjekt je mogao biti „individualista“ ili „komunitarac“; po svom širem pogledu na svet – „hijerarhista“ ili „egalitarista“. (Krajnje pojednostavljeno, individualista sklon hijerarhijama bi bio konzervativac, a komunitarac sklon egalitarizmu – liberal.) Subjektima je potom rečeno da zamisle kako svom prijatelju treba da pomognu da utvrdi rizike povezane s klimatskim promenama (globalnim zagrevanjem), odlaganjem nuklearnog otpada ili nošenjem skrivenog oružja. Hipotetički prijatelj planira da pročita knjigu na temu od interesa, ali želi da čuje procenu stručnosti i pouzdanosti autora.
Svaki subjekt zatim dobija CV navodnog autora, koji ga predstavlja u besprekornom svetlu: član je Nacionalne akademije nauka; ima doktorat na relevantnom polju, stečen na elitnom univerzitetu; trenutno je redovni predavač na drugom prestižnom univerzitetu. Uz CV, ispitanik dobija odlomak iz rada datog eksperta, gde su rizici povezani s jednom od tri pojave predstavljeni kao visoki ili niski, dobro utemeljeni ili spekulativni.
Rezultati Kahenove studije bili su više nego jasni. Ukoliko naučnik tvrdi da je globalno zagrevanje realnost za koju je odgovoran čovek, tek 23 odsto individualista sklonih hijerarhijama smatra da je reč o ekspertu kojem se može verovati. S druge strane, takvim ga ocenjuje 88 odsto egalitarnih komunitaraca. Slična matrica uočena je i povodom druga dva problema.
Treba reći da dve predložene ose – individualista/hijerarhista i komunitarac/egalitarista – ne stoje uvek. U drugoj Kahenovoj studiji, hijerarhisti i komunitarci pokazali su spremnost da podrže zakon kojim bi se osobama s mentalnim poremećajima nametnula obaveza lečenja, dok su individualisti i egalitaristi bili protiv takvog rešenja.
***
Kako vam sada zvuči ideja da ćete argumentima i dokazima promeniti nečiji (pogrešan) stav? Osim što često ne daju očekivan rezultat, ovakva nastojanja neretko imaju sasvim suprotan efekat: Suočeni s dokazima da su u krivu, ljudi su skloni da još čvršće prigrle svoju dotadašnju poziciju po određenom pitanju.
Da li je Sadam Husein raspolagao oružjem za masovno uništenje, neposredno pred američku invaziju na Irak, izvedenu 2003? U studiji dvojice američkih istraživača, ispitanicima su pokazani lažni novinski članci u kojima je ovakva tvrdnja izneta (kroz citat bivšeg američkog predsednika Džordža Buša iz 2004. godine), a potom i demantovana (kroz nalaze komisije koju je imenovao sam Buš). Ispostavilo se da je demanti konzervativcima učvrstio veru u prvobitnu informaciju. Slično, liberali su, nakon što su suočeni s dokazom da Buš zapravo nije „zabranio“ naučna istraživanja s matičnim ćelijama, još jače verovali da bivši američki predsednik jeste doneo takvu odluku.
Američka sociološkinja Monika Prasad (Monica Prasad) otišla je u svojoj studiji korak dalje. Ona i njeni saradnici razgovarali su licem u lice s aktivistima Republikanske partije, i to u američkim državama u kojima republikanci imaju najjače uporište. Tema: Da li su Sadam Husein i al Kaida tajno sarađivali?
Kao i u prethodnom istraživanju, nalazi državne komisije koja se bavila terorističkim napadom 9/11 – prema kojima ove saradnje nije bilo – i citat predsednika Buša – kada kaže da dokazi za saradnju Sadama Huseina i al Kaide nikada nisu nađeni – nisu preterano impresionirali Bušove glasače.
***
Odbacivanje nauke nije ekskluzivitet konzervativnih desničara. Progresivni levičari imaju svoje nedodirljive „istine“; na primer, onu da su dečje vakcine odgovorne za „epidemiju“ autizma.
Teza da vakcine iz programa obavezne imunizacije dece izazivaju autizam ima sve odlike uverenja otpornog na naučne dokaze. Uprkos tome što je samo u poslednjih deset godina niz epidemioloških studija pokazao da je reč o mitu, on nastavlja da živi.
Saga vakcine-autizam započela je 1998, kada je u časopisu Lancet objavljena naučna studija u kojoj je zapaljiva tvrdnja prvi put izneta. U međuvremenu, studija je diskreditovana i povučena, a njen glavni autor, američki gastrolog Endru Vejkfild (Andrew Wakefield), izgubio je dozvolu za rad. I ne samo to, populacija dece s dijagnozom autizma nastavila je da raste i nakon što je timerozal, supstanca na bazi žive koja je dečjim vakcinama dodavana kao prezervativ, a koja je označena kao glavni krivac za autizam, povučena iz upotrebe.
Stvar slično stoji i s ljutitim protivljenjem levice genetički modifikovanim (GMO) namirnicama. Ne samo što progresivci ne raspolažu dokazima za svoju tvrdnju da su GM proizvodi u ishrani štetni po ljudsko zdravlje, nego se, kao i slučaju vakcina i autizma, pozivaju na još jednu diskreditovanu i povučenu studiju. Istovremeno, konzervativci nisu gorljivi branioci GM hrane zato što raspolažu ubedljivim dokazima da ona na dugi rok nije štetna – takvih longitudinalnih studija jednostavno nema – već zato što eventualne restrikcije u njenoj proizvodnji udaraju na tržišne slobode za koje se zalažu.
Mada i jedan i drugi politički/ideološki tabor imaju svoje „svete krave“, kada je o odbacivanju nauke reč, među konzervativcima i liberalima postoji bitna razlika, posebno uočljiva u Americi. Među izabranim predstavnicima (liberalne) Demokratske partije nema nijednog koji će podržati nebuloznu uzročno posledičnu vezu između dečjih vakcina i autizma. Nasuprot tome, najmanje stotinu američkih kongresmena iz redova (konzervativne) Republikanske partije aktivno promovišu antinauku u pogledu klimatskih promena i aktivno se suprotstavljaju inicijativama da se smanji emisija gasova odgovornih za efekat staklene bašte.
***
Priča o neutemeljenim uverenjima, i to uprkos obilju dokaza za suprotno, nužno nameće pitanje izvora informacija. Kako ljudi uspevaju da prenebregnu dokaze za globalno zagrevanje ili neškodljivost dečjih vakcina? Istovremeno, gde dolaze do informacija koje potvrđuju i osnažuju njihove kvazi-argumente? Dobrodošli u eru interneta.
S pravom hvaljen zbog toga što olakšava pristup informacijama i pruža praktično neograničen prostor za razumnu debatu i razmenu mišljenja, premošćujući geografske, kulturne, socijalne, ekonomske i druge barijere među potencijalnim sagovornicima, internet ima i drugu stranu. Svakome od nas omogućuje da od njega napravimo custom made informativnu platformu, tako što ćemo, svesno ili ne, selektivno pristupati onim izvorima i informacijama koji podupiru uverenja i stavove koje već držimo. Bilo da osporavate evoluciju, globalno zagrevanje ili verujete da dečja vakcinacija uzrokuje autizam, internet vam nudi mogućnost da postanete deo zajednice istomišljenika i do beskraja udovoljavate svojim kognitivnim pristrasnostima.
Mada internetu nesporno pripada uloga fantastične platforme za javnu debatu, kada je reč o percepciji i razumevanju vesti – konkretno, naučnih vesti – njegova uloga postaje veoma komplikovana. Toliko komplikovana da je naučnopopularni magazin Popular Science nedavno odlučio da posetiocima svog sajta ukine mogućnost onlajn komentarisanja.
„Politički motivisan, višedecenijski rat protiv ekspertize“, navodi se u obrazloženju, „uveliko je narušio konsenzus o brojnim naučno verifikovanim pitanjima.“ U takvoj klimi, procenilo je uredništvo, pristojna, kvalitetna diskusija na teme iz oblasti nauke postala je gotovo nemoguća.
Odluka magazina, čija je misija popularizacija nauke, da ukine mogućnost razgovora na naučne teme na prvi pogled deluje krajnje nerazumno. Ne radi se, međutim, o tvrdoglavosti ili netoleranciji uredništva prema različitim mišljenjima. Ulog je znatno veći: Komentari čitalaca, tačnije, njihov ton, imaju moć da čitaocima indukuju iskrivljeno razumevanje objavljenog sadržaja.
U studiji čiji su rezultati nedavno objavljeni u časopisu The Journal of Computer-Mediated Communication, grupi od 1.183 ispitanika predočen je fiktivni blog-post, tekst u kojem se razmatraju potencijalni rizici i benefiti nanotehnologije. Subjektima su zatim predstavljeni navodni komentari čitalaca datog teksta.
Polovina učesnika u studiji imala je priliku da iščita uljudne pro i kontra komentare na temu nanotehnologija, dok je druga polovina uzorka suočena s komentarima koji su sadržali jezik nipodaštavanja, mržnje i uvrede. Na primer: „Ako ne vidiš prednosti ove tehnologije, mora da si idiot.“ Ili, „Zaista si glup ako ne shvataš opasnosti od upotrebe ovakve tehnologije.“
Rezultati su iznenađujući i uznemirujući. Necivilizovani komentari ne samo što polarizuju gledišta čitalaca po datom pitanju, nego utiču i na to kako će čitaoci shvatiti prezentovani sadržaj.
Pre eksperimentalnog dela studije, svi učesnici u istraživanju izjasnili su se putem ankete o tome šta misle o konkretnom primeru nanotehnologije. Subjekti koji su bili izloženi uljudnim za i protiv komentarima zadržali su mišljenje koje su imali i pre njihovog iščitavanja. Oni kojima su prezentovani uvredljivi tredovi komentara, izašli su iz studije polarizovanog shvatanja rizika nanotehnologije. Najobičnija ad hominem uvreda, ispostavilo se, dovoljna je da kod nekih čitalaca indukuje fokus na negativne strane prezentovane ideje. Imajući u vidu da oko 60 odsto ljudi informacije iz oblasti nauke traži i pronalazi na internetu, nasty effect kojim se bavila citirana studija ne može biti zanemarljiv.
Preneseno sa Mind Readings