Socijalno preduzeće EkoBag, koje proizvodi unikatne torbe i druge modne i praktične predmete od recikliranih reklamnih materijala, osim sa ekonomskom krizom, mora da se bori i sa domaćim predrasudama: najbolji klijenti su im velike kompanije u stranom vlasništvu, dok većina domaćih potrošača, uključujučujući i mlade, nije zainteresovana za proizvode dobijene na ovaj način, i pored cene koja je višestruko pristupačnija nego na zapadnim tržištima.
Ivanka Stamenović, tekstilna dizajnerka i predsednica udruženja EkoBag, bavi se neobičnim poslom za domaće uslove, a način na koji je taj posao započet je za Srbiju još ređi. Naime, nakon što je kao tehnološki višak provela 12 godina na evidenciji za nezaposlene, Stamenović je u pedeset trećoj godini, sa još nekoliko žena sa evidencije nazaposlenih, počela 2010. da se bavi izradom torbi, novčanika, šešira, cipela, fascikli, futrola za mobilne telefone, cirada za motore i automobile od recikliranog PVC materijala, uglavnom od već iskorišćenih reklamnih bilborda. Preduzeće EkoBag pokrenula je neprofitna organizacija Inicijativa za razvoj i saradnju (IDC), sa ciljem da se omogući zapošljavanje žena preko 45 godina starosti koje su ostale bez posla.
Sam koncept o ponovnoj upotrebi već iskorišćenog reklamnog materijala „uvezen“ je iz Španije, gde su na ovu ideju došli kada je Madrid, kao kandidat za domaćina Olimpiskih igara, bio „zagušen“ reklamnim banerima. Po isteku kampanje, ostali su „zagušeni“ oglašivači, i to kilometrima iskorišćenog promotivnog materijala. S obzirom da je PVC folija otporna na gotovo sve vremenske uslove, to je bila „lampica“ za ideju da se od recikliranih štampanih materijala započne proizvodnja različitih praktičnih i modnih predmeta i, istovremeno, reši problem otpada.
Domaću verziju projekta o pokretanju socijalnog preduzeća koje bi se bavilo ovom delatnošću podržao je Grad Beograd, koji je obezbedio sredstva za obuku iz krojenja i šivenja za 17 žena najrazličitijih profesija i veština, među kojima je bilo tekstilnih tehničara i dizajnera ali i bankara, obućara pa čak i građevinskih tehničara. Prethodno znanje nije bilo uslov za pristupanje preduzeću, ali su neke kandidatkinje ipak odustale od prekvalifikacije. Nakon završetka šestomesečne obuke koja je realizovana u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, formiran je tim od 13 žena, da bi ih uskoro ostalo devet. Danas ih je samo tri: Ivanka i njene koleginice Jovanka Brujić i Anđelka Jakovljević. „Ma koliko da ste svesni da je svaki početak težak, ako ste samohrana majka ili podstanar, teško je izaći na kraj sa situacijom kada životne troškove morate da platite u određenom roku, a prihodi su vam vrlo neizvesni, jer otvaranje tržišta ide sporo, a gotovo celokupnu proizvodnju same finanisramo“, objašnjava Stamenović razloge zašto su neke od žena odustale od ovog posla.
Dobre ideje na rubu preživljavanja
Dodatna poteškoća za preduzeća ovakve vrste je to što se ona ne osnivaju sa ciljem da ostvare što brži rast i zaradu, već da kroz samoodrživo poslovanje u tržište rada uključe sve one socijalno ranjive grupe, kojima je u opštoj trci za profitom otežan pristup poslu. Upravo iz tih razloga, mehanizmi podrške socijalnim preduzećima u zapadnim zemljama su vrlo razvijeni, pre svega kroz angažman neprofitnih organizacija, zadruga i udruženja. Tako u Velikoj Britaniji posluje oko 62.000 socijalnih preduzeća koja ostvaruju godišnji prihod od oko 70 milijardi funti. U Nemačkoj, država prosečno socijalno preduzeće pomaže prve tri godine poslovanja, obezbeđujući mu sredstva za rad i plate za zaposlene. No, čak i uz takvu podršku, napominje Stamenović, potrebno je oko deset godina vrednog rada da se postignu rezultati koji obezbeđuju stabilnost poslovanja i izvesniju perspektivu.
Nasuprot pomenutim i mnogim drugim primerima na zapadnom tržištu, koncept socijalnog preduzeća u Srbiju se „doselio“ tek nakon 2000. godine, i uglavnom ga promovišu međunarodne organizacije i fondacije, kao i pojedine domaće nevladine organizacije. S obzirom da u najvećoj meri zavise od donacija i samofinansiranja, uglavnom su na rubu preživljavanja. To potvrđuje i istraživanje „Civil Society Baseline Study“ koje je 2011. sprovela Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) u 67 opština Srbije u okviru programa „Građansko društvo za budućnost“(CSF). Na uzorku od od 1.625 udruženja građana (od ukupno 14, 375 registrovanih), u kojem su dominirala socijalna preduzeća i to najviše na teritoriji Beograda i Vojvodine, došlo se do podatka da više od polovine (54 odsto) imaju godišnji budžet manji od 5.000 evra. Tržištem dominiraju relativno mala udruženja, a skoro dve trećine broji manje od deset aktivnih osoba.
Iskustvo preduzeća EkoBag ne odstupa mnogo od ovakve slike, uprkos tome što njegov poslovni koncept objedinjuje zapošljavanje dugoročno nezaposlenih žena i zaštitu životne sredine, kroz reciklažu i ponovnu upotrebu materijala koji bi inače završio kao otpad. Primera radi, procenjuje se da samo u Beogradu, svakog dana se skine oko 10.000 kvadratnih metara reklamnih banera, koji uprkos zakonskoj zabrani često zavrašavaju na njivama ili kućama za prekrivanje sena i ploča na krovovima, a potom kao đubre čiji proces razgradnje traje i do 1500 godina.
Podrška u velikim kompanijama
Jedna od kompanija koja ovo socijalno preduzeće podržava od samog početka je Erste Banka, koja prema rečima Vladimira Todorovića već skoro tri godine svoje reklamne bilborde nakon završetka kampanje ustupa Eko Bagu da ih „pretvori“ u šarene torbe. „Na taj način Erste Banka omogućava redovnu proizvodnju u ovom socijalnom preduzeću ali i egzistenciju ženama koje su ostale bez posla, a koje PVC folije transformišu u prepoznatljive i unikatne torbe koje smo zavoleli i mi i naši poslovni partneri“, kaže Todorović.
Ipak, i pored direktne podrške Erste banke i odlične saradnje sa preduzećem za spoljno oglašavanje Alma Quattro, Stamenović naglašava da im je potrebno više kompanija sa kojima bi ostvarile kontinuiranu saradnju. „Naša ciljna grupa nisu pojedinci, jer nam takva prodaja ne može da obezbedi zaradu. Kod nas je ovakva vrsta proizvoda praktično nepoznata, i zato se suočavamo sa mnogim predrasudama. Ni mladi ljudi nisu zainteresovani za kupovinu, baš iz razloga što koristimo reciklirani materijal. Najskuplja torba koju smo napravile prodata je po ceni od 2.500 dinara, dok u nekim evropskim zemljama samo jedan novčanik košta 70 evra, jer oni znaju to da cene i znaju šta je reciklaža sa ponovnom upotrebom. Zato smo orijentisane ka kompanijama koje se oglašavaju putem bilborda“, kaže Stamenović. „Trenutno je aktuelna saradnja sa McDonald’s-om, a moguća je i saradnja sa Coca-Colom i to je upravo ono što nam je potrebno kako bismo mogle nesmetano da radimo i širimo proizvodnju“. Ono čemu se zaposlene u EkoBagu takođe raduju jeste i predlog novog zakona o zaštiti životne sredine, kojim se kompanijama nalaže da dokumentuju i obezbede uvid na koji način su rešile problem iskrišćenog reklamnog materijala.
Iako predsednik udruženja, Ivanka ističe da se sve poslovne odluke donose po prinicipu jedna osoba – jedan glas. „Sve se bazira na zajedničkom dogovoru i saradnji. Sada nam je primarno da kroz donatorsku podršku obučimo 8 do 10 novih radnica i da kupimo novu mašinu, koja bi nam znatno olakšala proizvodnju i pojeftinila materijale, a koja je izuzetno skupa“. Naša sagovornica napominje da je jedini kriterijum za obuku kandidatkinja da su straije od 50 godina i da je, naravno, veoma poželjno da budu uporne i izdržljive, jer je ovaj posao i fizički naporan – zaposlene u EkoBagu same prenose, peru i obrađuju bilborde koji su izuzetno teški. „Ali, mi smo od početka uporne jer znamo da od ovoga može da se živi. Do sada smo mi bile te koje su nudile svoje proizvode na sve strane, a sada su klijenti počeli nas da kontaktiraju. Učestvovale smo i na raznim sajmovima, poput „Mode za poneti“, na Međunarodnom sajmu energetike gde smo bile gosti Privredne komore Srbije, na Oktobarskom salonu i drugim mestima. Sve više ljudi zna za nas a to nam je veoma bitno za proširenje posla, ali i za našu ličnu motivaciju da istrajemo“, poručuje naša sagovornica.
Piše: Katarina Marinković