Sve je više protivnika novog transatlantskog sporazuma o slobodnoj trgovini. Dosadašnja kritika istog je dosad bila usmerena na činjenicu da je dogovor, izgleda, bio usmeren isključivo na ekonomske interese. Sada ovi strahovi rastu – naročito zebnja da će korporacije, ako ovaj trgovinski pakt bude potpisan, dobiti previše moći.
Kada je stupila na binu, Lori Valah je dobila 10 minuta da kaže šta ima u slušaonici br.405 Univerziteta Džordž Vašington, koji se nalazi nedaleko od Bele kuće. Njenu publiku činili su delegati trenutno uključeni u ove transatlantske pregovore, sporazum o slobodnoj trgovini između SAD i Evropske unije.
Pre nego što je nastupila, već satima su slušali učesnike koji su se javljali za reč, a u ime svakog lobija koji se može zamisliti – delegati su dužni da saslučaju bezbroj mišljenja. Ali, kada je reč uzela Valahova, trgovinski ekspert ispred grupe za zaštitu potrošača ‘Javni Građanin’, ljudi su odjednom počeli da slušaju pažljivije. Ova 49-togodišnja advokatica sa diplomom Harvarda, napokon, predstavlja ključnu figuru u svim međunarodnim trgovinskim debatama.
Valahova je osoba koja uliva poštovanje u svetu trgovačkog prava, uspostavljajući se kao najgori košmar za sve ekonomske liberale. Jer, ona je ta koja je načinila podvig u Sijetlu 1999, kada je pokrenula masovne proteste tokom svetskih trgovinskih pregovora. Ova (kasnije i globalna) ulična pobuna tokom samita STO smatra se prvom iskrom antiglobalističkog pokreta. Kada Valahova progovori, tada svi oko nje dobro slušaju šta ima da kaže. „Planirani Pakt preneće vlast sa civilnog društva i vlada izabranih u demokratskom procesu na privatne korporacije“, rekla je ona, upozoravajući da ovaj trgovinski projekat predstavlja opasnost potpuno novih dimenzija.
Njeni slušaoci bili su oni koji su baš sada uključeni u pregovore o ovom transatlantskom partnerstvu u trgovini i investicijama (TTIP), a koji, naravno, imaju drugačiji pogled na stvari. Njihov zadatak je veoma obiman. Pakt ide daleko izvan pukog ukidanja dosad postojećih trgovinskih taksi. Pored trgovinske regulative na relaciji SAD-EU, treba da budu usklađeni standardi i tehnički propisi, kao i norme i procedure za odobravanje proizvoda, kako bi se osiguralo da roba i usluge koje se transportuju preko Atlantika budu što je moguće rasterećenije od birokratskih barijera.
U bespuću s problemima
Neki aspekti o kojima se pregovara imaju dosta smisla – kao što je npr. uvođenje univerzalnih standarda za punjače električnih automobila. Ali, medju ostalim još uvek spornim pitanjima koja su takođe na dnevnom redu, stoji i dilema: da li će Amerikancima biti dozvoljeno da prodaju genetski modifikovani kukuruz bez naznaka na etiketama, kakve postoje u EU? Ili, da li će američkom ministarstvu za hranu i lekove (FDA) biti dozvoljeno da nastavi svoje napade na sirovo mleko i sireve, kao što je francuski rokfor.
Partneri u pregovorima oduševljeno veličaju povećanje prosperiteta koji bi ovaj trgovinski sporazum stvorio. Pakt, dosad najveći na svetu, pokrivaće 800 miliona ljudi i skoro trećinu globalne trgovine. Američki predsednik Barak Obama je govorio o stvaranju „stotina hiljada radnih mesta sa obe strane Atlantika“. Evropska komisija je izračunala da će ovaj Pakt podstaći ekonomiju EU za 120 milijardi evra (162.5 milijardi dolara).
Ipak, našlo se i dosta skeptika. Po okončanju treće runde pregovora, ovaj neobično široki savez antiglobalističkih NVO grupa za zaštitu životne sredine i potrošača, građanska prava i sindikalne organizacije udružio je sve svoje snage u kampanji uperenoj protiv TTIP.
Kritike na račun TTIP rezultat su velike zabrinutosti – uključujući njihovu bojazan da bi „približavanje TTIP standardima „uništilo važan napredak stečen tokom prošlih godina u oblasti zdravlja i prehrambenoj politici, zaštiti životne sredine i pravima radnika“. Protivnici sporazuma tvrde da će on olakšati korporacijama da svoj profit ubiraju na račun javnosti i građana, u oblastima kao što su vodosnabdevanje, zdravlje ili obrazovanje. To bi, takođe, utrlo stazu za uvođenje kontroverznih tehnologija kao što je „freking“ ili za neželjene prehrambene proizvode kao što je meso životinja tretiranih hormonima rasta, kojim bi Amerikanci mogli da pohode Evropu. Naširoko je debatovano i o poznatom problemu autorskih prava, čijim bi se redefinisanjem kroz TTIP, takođe, mogao ograničiti pristup kulturi, obrazovanju i nauci. Kritičari sporazuma takođe veruju da bi se njim mogla otvoriti vrata za sveobuhvatni nadzor.
Sporazum je previše fokusiran na biznis
Kritičari kažu da je zabrinutost zbog ovakvih problema opravdana jer pregovarači oblikuju svoj predlog sporazuma na način da je možda i preblizu interesima i željama poslovnog sektora. „Cilj ovog Pakta je da obezbedi i proširi privilegije kompanija i investitora“, prekorila je svoje slušaoceValahova.
Ovo u početku može pomalo zvučati kao teorija zavere. Međutim, postoji nešto u ovom predlogu, naročito ako se upravljate po podacima dobijenim od strane NVO Corporate Europe Observatory (CEO). Pozivajući se na zakon o slobodi informisanja, ova organizacija je dobila pristup listi institucija s kojima se Evropska komisija konsultuje pre pregovora o trgovinskom sporazumu s Amerikancima. CEO je utvrdio da je 93% odsto tih razgovora održano s grupama koje predstavljaju industriju. Asocijacije u rasponu od američke privredne komore do špediterskih kompanija dobilo je priliku da pregovaračima predstavi svoje liste želja u vezi sporazuma o slobodnoj trgovini – ekološke i organizacije za zaštitu potrošača bile su izuzete iz konsultacija.
Ogroman je interes poslovnih grupa i krugova povodom daljeg otvaranja tržišta – posebno kada je reč o nemačkoj industriji. Proizvođači vozila bi godišnje uštedeli na milijarde evra i dolara samo kada ih aktuelna regulativa ne bi više primoravala da proizvode npr. bočne retrovizore, migavce ili amortizere za američko i evropsko tržište zasebno. Nemačke hemijske i farmaceutske kompanije se takođe nadaju lakšem odobravanju dozvola za njihove proizvode, nužnih za nastupanje na strogom američkom tržištu. A subvencionisana poljoprivredna industrija želela bi da dobije prava za izvoz svojih viškova mleka i svinjskog mesa u inostranstvo.
foto: Der Spiegel
Klasa za sebe
Sve su ovo faktori koji su nemačku vladu doveli u priliku da se pozicionira kao ključni i dosad najveći pokretač TTIP među Evropljanima. Ipak, čak i najžešći zagovornici sporazuma gaje ozbiljne sumnje u vezi jedne važne stavke trgovinskog sporazuma: njegove odredbe za rešavanje sporova na relaciji investitor – država (ISDS*).
[Rešavanje sporova na relaciji investitor – država, ISDS* (Investor-state dispute settlement), odredba u međunarodnim trgovinskim i investitorskim sporazumima koje investitoru daje prava na pokretanje sudskog postupka za rešavanje sporova protiv inostranih vlasti. Ova odredba je utemeljena međunarodnim pravom. Na primer, ako investitor ulaže u zemlju „A“, koja je članica izvesnog trgovinskog ugovora – a onda dotična država prekrši taj ugovor – onda investitor može tužiti vladu dotične države „A“ zbog kršenja prava proisteklih prekinutim sporazumom]
Možda zvuči bezopasno, međutim – nije. Ova odredba bi stvorila neku vrstu posebnog, paralelnog pravnog sistema za korporacije što bi im, u suštini, dalo odrešene ruke da izbegnu van delokruga nacionalnih zakona.
Evo kako bi to funkcionisalo: Ako bi se izvesna kompanija iz nekog razloga osećala finansijski ugroženom u nekoj stranoj zemlji, ako misli da su, na neki način, njeni poslovni interesi u opasnosti, imala bi pravo da podnese zahtev za čelindž tj. suočenje – jednu vrstu tužbe koja se podnosi tročlanom arbitražnom sudu. Tužena država dobija jednog „sudiju“, kompanija koja je utužuje dobija takođe jednog, dok bi treći bio od obe ove stranke dogovorno izabran, ili bi bio izabran sa liste kvalifikovanih kandidata. Ova privatna arbitraža trgovinskog suda imaće moć da donosi odluke o isplatama ogromnih obeštećenja, ukoliko investitor veruje da su njegovi profiti umanjeni – nekim, recimo, novim nacionalnim zakonom (koji ne odgovara interesima investitora jer je s dotičnom državom, pre donošenja novog, potpisao po starom zakonu koji mu je odgovarao). Iako bi lestvica za pokretanje ovakve procedure mogla biti visoko postavljena, pa države ne bi mogle tek tako lako biti utuživane od strane investitora, jednom donešene odluke ovog suda bile bi konačne i bez prava na žalbu.
Lišavanje država svojih snaga
Ovo bi, u suštini, nacionalna pravosuđa lišilo njihove moći, a moglo bi proizvesti i veoma opasne nusefekte. Strah od velikih kazni mogao bi znatno ograničiti politički manevarski prostor nacionalnih vlada.
To je lekcija koju je Argentina naučila 2003. Nakon što je sprovela monetarnu reformu, jedna američka kompanija je podnela tužbu protiv nje za naknadu štete. Postojanje bilateralnih investicionih sporazuma između SAD i Argentine značilo je da ova kompanija ima mogućnost da Argentince tuži na arbitražnom sudu, koji je ovoj državi, naposletku, naložio da isplati odštetu u visini od 133 miliona američkih dolara.
Ovakvi pravosudni sistemi „na dva koloseka“ nisu nikakva novina. Države članice EU kodifikovale su određene stepene zaštite investitora u 1.400 bilateralnih ugovora realizovanih već krajem 1980-ih. Samo Nemačka ima 136 sporazuma, prvobitno uspostavljenih radi obezbeđenja svojih investicija u zemljama koje nisu imale pouzdane pravne sisteme.
Ipak, takve odredbe su, od tada, postali standardna cena poslovanja u skoro svim bilateralnim ugovorima – čak su među njima i visoko industrijalizovane nacije. Ovakve odredbe su takođe i efikasne. Povećanje broja arbitražnih postupaka je naglo porasla, a razvijene ekonomije su sve češće na njihovoj meti.
(M.L)