Čikaški ekonomista Geri Beker je pre četrdeset godina napisao esej kojim opisuje „ekonomski pristup ljudskom ponašanju“. Po njegovom mišljenju, „kombinovane pretpostavke maksimiziranja ponašanja, tržišne ravnoteže i stabilne preference, korišćene neumorno i nepokolebljivo, čine srce ekonomskog pristupa“. On još tvrdi kako je „Ekonomski pristup sveobuhvatan i primenljiv na celokupno ljudsko ponašanje“. Njegov rad uključuje ekonomsku analizu porodičnog života. Beker je 1992. dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju zbog „proširenja domena mikroekonomske analize na široki spektar ljudskog ponašanja“
Izraz profesora Bekera može delovati pomalo ekstremno. Ali, čikaški Journal of Political Economy je izložio niz pojašnjenja kako, na primer, ljudi vrše samoubistva onda kada je neto sadašnja vrednost njihove buduće korisnosti negativna (Ovo je navelo budućeg guvernera federalnih rezervi da otpiše žurnalu, u svom razjarenom odgovoru o ekonomiji pranja zuba).
Bekerov opis „ekonomskog pristupa“ je poštena karakterizacija dominantne paradigme u modernoj ekonomiji. Ona ima tendenciju da osudi i žigoše kao „nenaučnu“ onu analizu koja ne istražuje svojstva ravnoteže uspostavljena činiocima uključenim pri racionalnom izboru. Ona je, takođe, i polazna tačka za kritiku moderne ekonomije, ukazujući da ljudi ne maksimiziraju svoje ponašanje baš uvek, preferencije nisu stabilne a tržišta su često izbačena iz ravnoteže. Ove primedbe imaju dobru osnovu. Naši motivi su kompleksni, naše ponašanje ponekad nepredvidljivo a tržišta retko postižu ravnotežu. Pa ipak, takva površna kritika ne identifikuje pravi problem vezan za ovakav pristup.
Postoji mnogo situacija u kojima pretpostavke koje profesor Beker opisuje pružaju korisne zaključke, iako porodični život i samoubistvo verovatno nisu među njima. Ako se kontrolišu zakupnine, stanari će i dalje imati iste preferencije u stanogradnji a potencijalni kućevlasnici će i dalje nastojati da im se uloženo isplati. Maksimizovano ponašanje stanara će održati ili povećati tražnju, dok će maksimizacija od strane stanodavaca smanjiti ponudu. Nova ravnoteža na tržištu nekretnina ostavila bi na raspolaganju manje kuće, produživši red u kojem čekaju oni koji žele da uđu u kuće po preovlađujućim cenama zakupa, ali koji nisu u stanju da to i učine. I tu je dobar deo empirijskih dokaza, da je to zaista ono što se dogodilo (uoči ove ekonomske krize).
(foto: Džon Kej, Akira Suemori za Sandej Tajms)
Sa druge strane, primenom pretpostavke maksimiziranja ponašanja, stabilne preferencije i tržišna ravnoteža na cene akcija vodi ka modelu procenjivanja kapitalne imovine, CAPM*. Ovaj model daje suprostavljajuće, kontraintuitivne propozicije; na primer, da će investitori zahtevati niže stope prinosa za one projekte u koje je uključen neprivlačan rizik specifičan za projekat, kao što je razvoj novih tehnologija; a veće prinose na ulaganja u široke palete diversifikovanih sredstava. Ovo je samo jedna vrsta empirijskog testa kojeg traži naučnik poperovske tradicije varljivosti naučnih tvrdnji i opovrgavanja (naučna izjava predstavljena kao činjenica, ali sa očiglednim inherentnim kontradikcijama koje tu istu izjavu i pobijaju). Rezultat je jasan; predviđanje ne izgleda da bi moglo biti istinito. Ovo bi, kako bi se pomislilo, moglo da CAPM odvede na smetlište naučne istorije. Ali i ne mora; jer, ovaj model ostaje središte moderne finansijske ekonomije.
[* Model procenjivanja kapitalne imovine – U finansijama Capital Asset Pricing Model, CAPM – koristi se pri određivanju odgovarajuće teorije tj. ključa za tražene stope povraćaja imovine, ako se ta imovina ima još pridodati već dobro diversifikovanom portfoliju, uzimajući u obzir rizik nediversifikovanih sredstava. Model uzima u obzir osetljivost tog sredstva na ne-diversifikovani rizik (takođe poznat kao sistemski rizik ili tržišni rizik, često predstavljen količinom izraženom kao „beta“ (β) u finansijskoj industriji , kao i očekivanim povraćajem na tržištu i iščekivanim povraćajem teorijski nerizične imovine. CAPM model „sugeriše da su troškovi investitora u osnovnom kapitalu određeni Beta-faktorom“]
Da biste razumeli zašto, razlučite čudne reči objašnjenja za Nobelovu nagradu dodeljenu prof. Bekeru. Nagrađen je za „proširenje domena mikroekonomske analize“, umesto za nove uvide koji su nastali iz tog proširenja; za primenu tehnike, ne i za rešavanje empirijskog problema.
Model (CAPM) ostaje u modi, ne zato što su njegovi odgovori tačni već zato što su nedvosmisleni, i zato što pristalice pridaju veći značaj njegovoj univerzalnosti nego njegovoj relevantnosti. Ako kritikujete njegovu primenu, bićete upitani od strane pobornika CAPM: a koja je to teorija koja bi se koristila umesto aktuelnog modela? Ali, ne postoji obaveza da na ovo odgovarate. Alternativa nije neka druga, sveobuhvatna teorija ljudskog ponašanja već jedan pragmatični pogled, prepoznavanje-priznanje da su objašnjenja umesna i odgovarajuća jedino u specifičnom kontekstu.
Realna slabost Bekerovog stava-teorije bi, onda, bila njegova tvrdnja da postoji takva stvar kao što je „ekonomski pristup“. Ekonomija nije metod već tema – definisana postavljenim problemima kojima se bavi, a ne i tehnikama koje koristi. Čoveku sa čekićem sve deluje kao ekser: ali osoba koja je zaista korisna u svojoj kući ima kutiju punu raznovrsnog alata, birajući uvek odgovarajuću alatku za određeni zadatak. Kako je Džon Majnard Kejnz primetio, ekonomija koja se pravilno sprovodi bliža je vodoinstalaterskim radovima ili stomatologiji nego fizici.
Džon Kej, FT, johnkay.com
(M.L.)