Čovečanstvo je oduvek bilo iskorišćavano u nadmetanju nad oskudnim resursima. Vremenom, postali smo sve bolji u tome: sve vičniji u korišćenju većine resursa koje imamo na raspolaganju, sve bolji u nasilnom zaposedanju potrebnih resursa (tj. pametniji). A onda sebe možemo prepoznati kao savršeno opremljene za vođenje života u nadmetanju. U ovu utakmicu smo, ako hoćete, priključeni „genetskim kablom“, piše Izabela Kaminska za Alfavil, blog Fajnenšel Tajmsa.
Problem je što ne možemo zaista i poboljšati ovaj dosadašnji način, koji nas tera da jedni druge batinamo do smrti. Snaga mišića je dostigla svoj vrhunac sa pronalaskom nuklearnog oružja. Ironična konsekvenca je to da je „atomskim mirom“ izazvan zastoj sukoba. Ratovi za resurse će se, naravno, i dalje dešavati. Ali, vrlo retko na ravnopravnoj osnovi. Što znači da protiv neprijatelja koji ima najveću snagu nemate šansi.
Podaci idu u prilogi ideji da čovečanstvo, u stvari, što je bolje opremljeno za vođenje bitaka i ratova, postaje sve nenasilnije i sa sve manje kriminala.
Stoga, verovatno i nije neko iznenađenje to što se sve više naših takmičarskih nagona fokusira na jedini preostali siguran način pridobijanja resursa. Bivajući takva, utakmicu preraspodele resursa razvili smo u ono što nazivamo kapitalizmom, koji nagrađuje one koji mogu dokazati kako su u stanju da maksimizuju resurse u svačiju korist. Osim što se u ovoj igri ne borite za opstanak, već vodite bitku za društveni položaj i preferencijalni pristup robama široke potrošnje .
Ne samo što je to promenilo prirodu ljudskog nadmetanja, iznutra a i po sebi – idući od nečega što je nulti zbir (zero sum game svaka pobeda je na račun gubitka nekog drugog ) ka nečemu inkrementalnom (svi mogu da dobijaju manje ili više) – što je pomoglo u procesu našeg (samo)civilizovanja.
Borba oko oskudnih resursa više se ne odvija na bojnom polju već u apstraktnom svetu „pijace“ tj tržišta. Pobednicima su obezbeđena sredstva, ne zato što mogu (kao u prošlosti) da vas kao poraženog neprijatelja batinaju do smrti već zato što mogu dokazati da te resurse mogu efikasnije koristiti od vas. Borba, u tom smislu, više nije u vezi opstanka. Radi se o tome da postignete bolji kvalitet života od ostalih, o društvenom statusu i ekskluzivnoj upotrebi ograničenih ili proizvodnih resursa kao što je npr zemljište.
Uspeh se, stoga, ne meri u smislu genetskog preživljavanja već po stepenu akumulacije ekonomskog viška, kojim se, zatim, može trgovati s onima koji su manje genijalni od vas. Ako su vaši stvoreni viškovi u velikoj meri poželjni drugima, pozicija na vrhu društvenog poretka može vam biti zagarantovana. Svako ko svojim radom doprinosi stvaranju tih viškova može takođe biti nagrađen.
Moć je, samim tim, zasnovana ne na mišićima već kroz stvaranje zavisnika. Jednom uspostavljen, ovakav sistem može se održati sve dok se u igri ne pojavi neko drugi ko je ispostavio svoj, efikasniji proces kojeg je otkrio, ili će trajati sve dok se ne projektuje/ koncipira neka nova vrsta viška, poželjnija nego prethodna. Konkurencija i rivalstvo za prvo mesto se, drugim rečima, nastavljaju. To, ipak, ne znači kako prethodni uspesi ne nastavljaju da bivaju poštovani.
Vlasništvo i pristup kapitalu – koji obuhvata sve, od osnovnog proizvedenog viška do infrastrukture, rada, znanja i resursa potrebnih da se kapital proizvede – postaje definišuća karakteristika uspeha.
Zamor kapitala
Šta, dakle, treba da se desi, ako i kada kontinuirana proizvodnja viškova prestane da bude poželjna ili čak neophodna? Gde je i koja je ta tačka, ako hoćete, kada kapital postane prekomeran i suvišan za potrebe čovečanstva? Ili, barem, kada više ne bude dovoljno redak da bi podsticao konkurentsku jagmu i rivalstva nad viškovima na “ lageru“, koji su se koristili da bi se tom lageru s viškovima dodelila konkurentna vrednost, a time i povraćaj (isplativost)?
Kao što je Karl Smit, saradnik na blogu FT Alphaville, nedavno naveo:
„Kako količina kapitala raste, tako prinos na kapital opada. Na kraju, povraćaj kapitala pada ispod stope rasta privrede, a vrednost kapitala počinje da se smanjuje. Ovo smanjivanje nastaje iz iste dinamike koju evocira francuski stručnjak za ekonomiju nejednakosti Toma Piketi, objašnjavajući rast kapitalnih vrednosti tokom vremena. Sve se tiče povraćaja kapitala vs. stope rasta privrede.“
Teoretski, u najmanju ruku, kada ima više nego dovoljno kapitala u opticaju, a sve manje rada potrebnog za ostvarivanje tih zaliha (kapitala), potrebu za konkurencijom i bezobzirnošću (da se do kapitala stigne) bi trebalo umanjiti .
Ali, bez konkurencije i rivalstva teško je uopšte i zamisliti sistem vrednosti.
U svetu viška kapitala, svako bi teoretski trebalo da bude pobednik. Višegeneracijska igra alokacije resursa – igra koju smo dosad igrali – drugim rečima, primiče se kraju. Ili, kako je Kejnz rekao, ekonomski problem je rešen. Ne treba nam podsticaj da bismo obavljali rad, jer je potreba za radom umnogome umanjena.
Problem je, naravno, u tome što čovečanstvo još uvek ostaje „prikopčano“ za konkurenciju i sistem koji podstiče konkurentnost. Socijalizam i raspodela ne dolaze lako do nas, čak i onda kada imamo pritužbi na stvari koje verovatno ne bismo nikad mogli, da, eventualno, iskoristimo u ovom jednom životu (drugim rečima, čak i kad osećamo da ih je previše oko nas – tih stvari se ne odričemo olako).
Kako kritika obično kreće sa te tačke, da smo genetski predisponirani za konkurenciju, rivalstvo, nadmašivanje takmaca i bezobzirnost, tako ćemo, po tom argumentu, verovatno nastaviti da se borimo za svoje mesto pod suncem nezavisno – isključivo sami za sebe.
Ili, ako to nije moguće, obilje će nas učiniti toliko besposlenima da će se društvo raspasti samo od sebe .
Naime, ovaj Radiolab dokumentuje priču o tome šta se desilo kada se trupa divljih babuna – obično izuzetno agresivne prirode – naviklo da živi na otpacima ljudi iz obližnjeg hotela. Da, postali su finiji u ophođenju s ljudima, nežniji i sveobuhvatniji od rivalskih babuna, ali su, takođe, postali lenji, dekadentni i skloniji oboljenjima.
Što nas dovodi do prave poente ovog napisa. Iako je jasno da obilje može imati jedan civilizujući efekat sa kapacitetom da otupi ljudski instinkt rivaliteta, kao i da potkopa vrednost kapitala, malo je verovatno da će ikada biti u stanju da u potpunosti ugasi čovekov takmičarski duh. U nedostatku ozbiljnih oskudica s kojima bi se trebalo boriti, čovečanstvo će biti sve sklonije stvaranju potpuno novih oskudica (kao Bitcoin), ili drugih sintetičkih izazova koji bi – umesto realne oskudice – veštački podsticali rivalstvo, konkurentnost i stimulaciju.
I dok su igre i sportske manifestacije hiljadama godina korišćene kao ‘ventil’ za ispoljavanje čovekovog takmičarskog duha, ono što je interesantno jeste kompletna proliferacija igara i igranja u društvu danas… i to posebno nasilne vrste kao što je, recimo, ‘Grand Theft Auto’.
U svom modernom ruhu, taj se fenomen može najjasnije pratiti unazad deflacijom „inficiranog“ Japana, u kojem kultura igranja – od rijaliti TV programa, izazova i nadmetanja, do video igara – već decenijama predstavlja nacionalnu razonodu.
Ali, ovo je ‘virus’ od kojeg sada pati i zapad. Od rijaliti TV emisija (što ekstremniji izazovi i veća poniženja, utoliko bolje) i mobilnih aplikacija, do video igrica i timski građenih uzmicanja – „gejmerski“ element (nadmetanja i rivalstva) se može se uočiti na gotovo svakom mestu na koje bacite pogled.
Što se tiče staromodnih sportskih događaja, sve – počev od od Olimpijade pa do Super Boula – postaje veće, bezdušnije i toliko komercijalizovano, a sve u cilju da pribavite sebi što bolji TV uređaj i digitalnu pokrivenost, koja sve većem delu čovečanstva omogućava da podeli iskušenja i nevolje svojih sportskih heroja. I dok fascinacija javnosti sportom i sportskim herojima raste, nije iznenađenje što su ovi sportski heroji i događaji – koji, zahvaljujući svojoj sposobnosti da skrenu pažnju na jednu centralnu tačku, u svetu koji oskudeva u pažnji i fokusu – u stanju da privuku najveće promotivne i sponzorske ugovore svih postojećih industrija.
U tom svetlu, raste i korporativna moda za korišćenjem igara i igračkih sistema da bi nam prodavali stvari, inspirisali radnike da prave bolje stvari, pomagali kompanijama da prikupe naše podatke, da nas podučavaju ili čak učine da glasamo, čini se kao da sve ovo ima puno smisla. Višak kapitala i stvari znači da moramo sami sebe „sintetički izazvati“, kako bismo se motivisali da uopšte nešto (u)činimo.
O kojem zapažanju, sa Sočijem koji nam je odmah iza ćoška, je vredno razmatrati razlog zbog kojeg su socijalističke države imale istorijsku tendenciju da budu najkonkurentnije u međunarodnim sportskim događajima. I, na osnovu toga, šta je to što veće takmičarsko rivalstvo u sportu, generalno, nagoveštava o našoj politici.
Izabella Kaminska, FT
(M.L.)