U Iranu bi trebalo da postoji Društvo mrtvih pesnika. Ili možda Društvo pesnika mučenika, čiji bi najnoviji član bio izvesni Arapin-Iranac iz Ahvaza, na dalekom jugo-zapadu zemlje, na granici sa Irakom.
Obešen je zbog “šrenja iskvarenosti na zemlji” i jedan je od nekoliko stotina koje je ubila Islamska revolucija od 1979. Sve u vezi sa Hašemom Šabanijem direktno optužuje njegove sramne ubice: njegova poezija koja odiše pacifizmom, univerzitetsko obrazovanje, briga o bolesnom ocu, hendikepiranom vojniku ozbiljno ranjenom u ratu 1980. – 1988. kada je branio svoju zemlju od iračkih osvajača, i njegova ljubav prema supruzi i jedinom detetu. Naravno da je već postao politički leš. Njegove ubice, iransko Ministarstvo unutrašnjih poslova i sudija tribunal revolucije po imenu Muhamed-Bager Musavi moraju prvi da budu optuženi.
Potom su na redu iranske opozicione grupe koje su provele gotovo isto onoliko vremena napadajući iranskog predsednika Hasana Rohanija zbog Šabanijeve smrti koliko su i oplakivali njegov gubitak. Na kraju, naravno, treće mesto zauzima istorija kao dželat.
Iranska revolucionarna garda i lokalni vlastodršci iz Ministarstva unutrašnjih poslova su bombama skinuti sa vlasti u Ahvazu, provinciji sa arapskom manjinom, pre više od dve godine. Njihova osveta je apsolutna. Šabani je, naravno, optužen da je pomagao “otpor”, po svoj prilici pisanje poezije na arapskom, pa čak i prevođenje poezije sa farsija na arapski je subverzivna delatnost u Iranu ovih dana. U pismu iz zatvora, Šabani je rekao da ne može da ostane nem pred “gnusnim zločinima protiv stanivnika Ahvazija koje je počinila iranska vlast, posebno proizvoljnim i nepravednim pogubljenjima… Pokušao sam da branim legitimno pravo koje bi svaki čovek na ovom svetu trebalo da ima, a to je pravo da živi slobodno i ima građanska prava”. Sa svim ovim misterijama i tragedijama, nikada nisam koristio nikakvo oružije sem pera kako bih se borio protiv ovih okrutnih zločina.”
Možda je baš to Šabanija odvelo u propast. U Iranu, pero svakako može da bude moćnije od mača, pogotovu kada državne službe bezbednosti postaju sve više paranoične po pitanju opasnosti od separatizma, i to ne samo u Ahvazu već i u Baluhistanu, iranskom Kurdistanu kao i među drugim manjinskim zajednicama u državi.
Ironično je to što je Šahov pseudo-sekularni režim, koji je 1979. svrgnula Islamistička revolucija, ostavio tanak sloj nacionalizma preko persijskih plemenskih i verskih vođa unutar “moderne” države “Irana”.
Iako se iranski intelektualci možda neće složiti sa ovim, sam Islam je “sekularizovao” narode Bliskog istoka tako što im je pomogao da uguše tradicionalni tribalizam. Ovo nije bilo od pomoći tridesetdvogodišnjem Hašemu Šabaniju. Mučen je u zatvoru zajedno sa prijateljem, jednim od 14 aktivista za ljudska prava koje je prošlog jula, posle dvogodišnjeg pritvora, na smrt osudio Musavi.
U decembru 2011. se pojavio na Press TV, sumornom iranskom međunarodnom satelitskom kanalu, gde je “priznao” da je pomagao “separatistički terorizam” i baatizam. Što je još besmislenije, televizijska stanica je tvrdila da je Šabani bio u kontaktu sa egipatskim predsednikom Hosnijem Mubarakom i pukovnikom Muamerom Gadafijem – verovatno pre svrgavanja prvog i ubistva drugog.
Iranske opozicione grupe, iako su osuđivale ubistvo Šabanija, su okrivljivale predsednika Hasana Rohanija, novog iranskog predsednika i najboljeg prijatelja Zapada u Islamskoj republici od kada ih je ubedio da Iran ne planira da razvije nuklearno naoružanje.
Rohani je na kratko posetio Ahvaz prošlog meseca kada je, kako opozicija kaže, potvrdio osude na smrt koje su bile izrečene dok je njegov neuravnoteženi prethodnik Mahmud Ahmadinedžad bio na vlasti.
Okrivljavanje predsednika za državna pogubljenja je uobičajena praksa u iranskoj politici. Neki protivnici režima tvrde da su na desetine umetnika, profesora i pisaca ubijeni pod vlašću izuzetno umerenog Ajatolaha Mohameda Katamija, iako je Katami bio besan zbog smrti ovih ljudi, od kojih je većina bila ubijena, a ne osuđena na smrt.
U stvarnosti, daleko je veći broj intelektualaca ubijeno pod Katamijevim prethodnikom, Ali Akbarom Rafsandžanijem. Iranska revilucionarna garda, čiji su pripadnici ubijeni u eksploziji bombe postavljene u autobus u arapskoj Kuzestan provinciji, se nije dvoumila po pitanju “legalnosti” ubistva iranskih aktivista za ljudska prava arapske manjine.Iranian Arab human rights activists
Iran je nekoliko puta tvrdio da iza napada na vlasti u Kuzestanu stoje britanske obaveštajne službe.
Sam Šabani je trebalo da bude slavljen u rodnom Iranu. Rođen u Ahvazu, objavljivao je poeziju na farsiju i na arapskom, magistrirao je na političkin naukama i vodio je marševe u znak protesta zbog hapšenja studenata i izbacivanja profesora.
Istaknuti iranski pisac i novinar Amir Taheri je pisao o Šabanijevoj poeziji, koja dobrim delom nije imala politički sadržaj, i citirao je Šabanijeve stihove samo nekoliko dana posle njegovog legalnog ubistva.
“Sedam dana su vikali na me: / U rat si krenuo protiv Alaha”, pisao je Šabani o suđenju u svojoj pesmi koju je nazvao „Sedam razloga zbog kojih treba da umrem“.
“Subota: Zato što si Arapin!/Nedelja: zato sto si iz Avhaza… Utorak: Rugaš se svetoj revoluciji…Petak: Čovek si, nije li to dovoljno da umreš?”
Iako je bio držan mesecima u zatvoru u Avhazu koji se zove Karun po reci o kojoj je Šabani pisao sa mnogo ljubavi, neposredno pred vešanje je prebačen na nepoznatu lokaciju.
Preuzeto sa Kontrapressa