Zahvaljujući ekološkim merama i stimulativnim zakonima, otpad je od balasta i zagađivača životne sredine postao predmet trgovine, prerade, poželjan izvor energije i saveznik klimatologa. Bugarska, Rumunija a možda uskoro i Srbija mogle bi – zahvaljujući značajnim resursima smeća – postati zlatno tele evropske energetike.
Švedska proizvodnja energije iz otpada je toliko uspešna da država ima problema sa nedostatkom, a ne viškom, otpada! Energetske kompanije, koji ovaj otpad koriste za proizvodnju električne energije, ne mogu da zadovolje svoje potrebe jer nemaju onoliko otpada koliko bi mogli da prerade. A ovo se dešava u zemlji u kojoj samo četiri odsto đubreta odlazi na deponije. Energetske kompanije i vlada su zato u toku prošle godine pribegle uvozu nerecikliranog i nekompostiranog eurođubreta u bruto težini od oko 800.000 tona: ciljne države su one u kojima se ova sirovina proizvodi u izobilju: Bugarska, Rumunija, a možda uskoro i Srbija, koja sa svojih skoro 100 procenata deponovanog đubreta (prema izveštaju Evropske statističke službe i Euraktiv Srbijaza 2011), može da postane zlatno tele evropske energetike. Energetski otpad bi mogao postati nacionalni brend Srbije.
Švedska je jedna od vodećih zemlja u energetskom korišćenju otpada u kojoj od ovog izvora energije ima korist preko 250 hiljada domova i u kojoj otpad pokriva oko 20 procenata nacionalnih potreba za grejanje stanova. Nacionalno telo koje rukovodi ovom granom smatra da će, sa daljim ugrožavanjem prirodnih resursa, cena otpada neminovno rasti: dugoročno energetsko planiranje u ovoj oblasti se mora videti kao politički prioritet. Mišljenje o ovome dele i susedi u Norveškoj. Predstavnik Norveškog tela za spasavanje otpada pri Agenciji za klimu i zagađenje podseća da je smeće atraktivna roba i da u Evropi za nju postoji veliko tržište. Trenutno unutar sektora ‘otpad u energiju’ operiše preko 420 evropskih postrojenja i trgovina, transport i prerada ‘nepoželjnih’ materijala jača kao grana energetske privrede.
I Norveška, poput Švedske, uvozi zalihe otpada, ubirajući zaradu od proizvodnje energije i od sredstava koje države izvoznici plaćaju da odlože smeće van svojih granica. Oslo je grad koji godišnje prihvata preko 400 hiljada tona inostranog đubreta iako Kristofer Vestli, savetnik gradske skupštine, smatra da je to samo vidljivi deo sante evropskih otpadaka koji se procenjuju na oko 150 miliona tona. Iskorišćavanje ovih zaliha zavisi od trendova reciklaže i lokalnih kapaciteta iskorišćavanja, kao i tehnologija odabira i prerade. Ali, i od tržišnih mehanizama: Britancima je tako unosnije da plate norveškim otkupljivačima preuzimanje otpada nego da razvijaju postrojenja za preradu ili da plaćaju takse na korišćenje deponija. U 2012, Britanija je Evropi uplatila oko 43 miliona funti za otkup netretiranog otpada a da je u isto vreme platila dodatnih 34 miliona funti za uvoz uglja iste energetske vrednosti! Jedna tona uglja je približno ekvivalentna jednoj i po toni netretiranog otpada.
Ružno pače
Ekološke mere i zakoni su važan činilac rasta ovog tržišta. Međutim, te regulative mogu i da pospešuju tržišne trendove. Šta činiti ukoliko vrednost nerecikliranog otpada destimuliše recikliranje? Šta ukoliko stvaranje otpada postane unosnije od smanjivanja istog? Šta ukoliko se pojedincima omogući prodaja i otkup đubreta? Da li će time sadašnje inicijative za racionalnije odlaganje biti dovedene u pitanje? I da li će energetsko tržiste otpada po prvi put u istoriji – ne uzimajući u obzir uvek visoko vrednovano stajsko đubrivo i viktorijansko tržište fekalija – promeniti kulturu vrednovanja onoga što smatramo ružnim, prljavim i zlim? Da li će fetiš prljavštine pokleknuti pred fetišom profita?
Odgovor na poslednje pitanje je oprezno ‘da’, ukoliko se pogled baci na tržište otpada van energetskog sektora. Tu se može uočiti da su evropski zakoni oporezivanja korisnika deponija podstakli inicijative u industriji mehaničkog i biološkog tretiranja otpada (MBT) koji uključuju višenamenske procese sortiranja i obrade rezidualnog otpada. Tehnologija je razrađena u dva ciklusa: u mehaničkom tretmanu rezidualni otpad je razdvojen sitima i sortiran u frakcije koje se na pokretnim trakama prečišćavaju magnetnom selekcijom ili centrifugom, da bi se preostali materijal poslao na recikliranje. Ostaci su kompresovani i mogu se koristiti kao energetska sirovina. U drugom, biološkom ciklusu, materijali se podvrgavaju anaerobnom razgrađivanju. Lagani elementi plastike, papira, i tekstila isplivavaju na površinu i skidaju se kao kajmak. Kašasti ostatak se pumpa u rezervoar sa bakterijama koje oslobađaju metan za moguću prozvodnju energije.
Izveštaji govore da je od 2005. do 2011. broj evropskih MBT pogona porastao za 60 procenata (ukupno preko 330 pogona). U istom periodu kapaciteti obrade su porasli za oko 70 procenata, na oko 33 miliona tona godišnje, sa daljim predviđanjima rasta. Popularnost MBT je takođe odraz ekološkog zakonodavstva koje destimuliše sagorevanje i deponije. Pojedine MBT rafinerije usmeravaju aktivnosti i na procese ekstrakcije goriva za kojim potražnja može rasti sa tekućim, verovatno srednjoročnim, porastom cena energenata. Pojedine zemlje članice Evropske Unije već koriste MBT kapacitete dovoljne za preradu svog skoro celokupnog rezidualnog otpada, dok ostale idu u tom pravcu, posebno mlađe članice u istočnoj Evropi. Međutim i preduzeća sa Zapada ulažu u istočnoevropske kapacitete. Procena inženjerskih konsultanata AMEC je da će i nove i buduće članice Evropske Unije biti zainteresovane za razvijanje ovih postrojenja i prihvatanju tehnologije prerade otpada u energente.
Industrija termičke prerade otpada u energente ima i tu prednost da proizvodi manje gasova staklene bašte nego alternativni tretmani, uključujući i ekstrakcije metana sa deponija. Tako se procenjuje da jedna metrička tona čvrstog otpada iz svakodnevne upotrebe proizvodi oko jednu tonu ugljen dioksida. Kada bi ista tona toga otpada bila odložena na deponiju rezultat bi bio 62 kubna metra metana iz anaerobnog raspada organskih materijala; ali, metan je jedan od najjačih klimatskih zagađivača. Strogo kontrolisano spaljivanje otpada tako ima i klimatskog smisla ukoliko se vrši uz najveće mere predostrožnosti, radi sprečavanja lokalnog zagađenja.
Isterivači zla
Proces ‘otpad-u-energiju’ spašava deo energije koja se potrošila radi proizvodnje odbačenih predmeta. Kroz recikliranje se energija uložena u transport i obradu ponovo materijalizuje kao novi mogući otpad. Zato neke kompanije smatraju da je logičnije pretvoriti već prvu generaciju otpada u energiju i tako se osloboditi zla uz dobitak energije. Na primer, u blizini Nijagare, kanadsko preduzeće JBI (John Bordynuik, Inc) koristi odbačene plastične boce i tretira ih, zaštićenom metodom, u rafiniranu naftu visoke čistoće. Procenat konverzije je 86 procenata; litar nafte se može dobiti od 1,3 kilograma plastičnih boca.
Britanski antropolog Meri Daglas je 1966. godine objavila knjigu pod imenom Čistoća i Opasnost koja i dalje predstavlja jednu od najsmelijih analiza kulture đubreta i tabua prljavštine od Levitikusa naovamo. Daglasova tvrdi da se nečistoća generalno može razumeti kao ‘materija izvan svog mesta,’ kao nešto što je na mestu kome ne pripada. Papir bačen na ulicu predstavlja nečistoću iako taj isti list papira na radnom stolu ima sasvim drugačiju simboliku. Meri Daglas je preminula 2007. godine i nije poznato da li je imala mišljenje o tržištu smeća koje živi upravo od materijala ‘van svoga mesta’, i traga za odbačenim, istrošenim, uprljanim, pokvarenim i iskorišćenim stvarima, onim koje posramljeno trunu u kontejnerima i kriju svoju skrivenu energetsku vrednost od očiju (i nosa) higijenske civilizacije. Ali, da li su ti otpa(dni)ci zaista materija ‘van svoga mesta’ ukoliko u njima i dalje struje megavati koji su ih stvorili, i megavati koji se iz njih mogu ponovo izvući i vratiti u naše domove?
Piše: Vladimir Janković, istoričar klimatologije, profesor Mančesterskog univerziteta