Televizija u Danskoj je glupost, Finci obožavaju da piju – a Švedska i nije baš neki demokratski model. Zašto onda svi misle, pita se frilenser Majkl But u londonskom Gardijanu, kako je Skandinavija utopija?
Poslednjih nekoliko godina svet je robovao svemu nordijskom (i u tu svrhu moramo da, naravno, vikinškim narodima Danske, Norveške i Švedske pridodamo Island i Finsku). „Slatki život danski – Kopenhagen: Kul, kreativan, bezbrižan“, koketno je nabacivao National Geographic; „Nordijske zemlje: Supermodel koji dolazi „, procvetao je The Economist; „Kopenhagen, zaista divotan iz toliko razloga“, vrcavo će Gardijan.
Bilo da su u pitanju danska sreća, njeni restorani ili TV drame; švedska rodna ravnopravnost, krimi-romani i maloprodajni giganti; finske škole; norveško naftno bogatstvo i čudne pesme o lisicama ili islandski povratak iz finansijskog ambisa – u nama čuči nezasita glad za pozitivnim vestima sa Severa. Nakon što smo decenijama sanjarili o životu među maslinama i vinogradima, ovih dana, iz nekog razloga, mi Britanci projektujemo svoju potrebu za postojanjem zemaljskog raja na Severu.
I sam sam godinama doprinosio nemilosrdnom pljusku štampanih kolumni koje su poput Tetrisa padale na čitaoce, pišući o lepotama Skandinavije, ali, sada kažem: dosta. Nu er det nok – to je bilo to! Dosta lovom na večeru. Dosta sa nepraktičnošću minimalističkih enterijera. Dosta sa zavidnim izveštajima o ukidanju rodno specifičnih zamenica. Dosta sa hipnotišućim idolopoklonstvom za sve što je od pletiva, u bradi, ili od raži i sladića. Vreme je da se ispravi neravnoteža i baci malo svetla Iza Zida.
Uzmite, na primer Dance. Oni, istina, važe za najsrećnije na svetu, ali zašto se ne pominje činjenica da su svetski br.2 – odmah ispod Islanda – na listi konzumenata antidepresiva? A Švedska? Ako je, kao što su ove novine jednom objavile, „najuspešnije društvo koje je svet ikada video“, zašto nema više vas koji sanjarite o svom „malom mestašcetu“ kod gradića Umeå?
Ja sam, zapravo, živeo u Danskoj – i naokolo – tokom deset godina, jer je posao moje supruge ovde (a ona je Dankinja). Život je ovde prilično udoban, više za starosedelačke porodice nego za imigrante ili ambiciozne (Guglujte pojam „Janteloven*“ za više informacija), ali, kao što je i sa svim nordijskim narodima, drži se uglavnom što dalje od oružanih sukoba, krajnjeg siromaštva, prirodnih nepogoda (i Džeremija Kajla).
[*Janteloven (Jantelov zakon), kulturološki pojam skandinavskih društava: jednakost i egalitarizam iznad su pojedinca, a zajednica je uvek iznad individualnosti i ličnog uspeha. Generalno se koristi kao kolokvijalni, sociološki termin da opiše negativni odnos prema individualnom uspehu u odnosu na zajednicu. Termin je zajednički u Švedskoj i ostalim nordijskim zemljama; odnosi se na mentalitet koji prigušuje svaki individualni napor, a sav naglasak stavlja na kolektiv, obeshrabrujući one koji se, kao pojedinci, ističu svojim postignućima]
Pa, hajde da skinemo ove ružičaste ski-naočare i izbliza pogledamo kakvi su predmeti te naše zaljubljenosti …
Danska
Zašto se Danci kotiraju tako visoko na međunarodnim istraživanjima sreće? Pa, poseduju visok nivo poverenja i socijalne kohezije, a ono što rade od industrijski obrađene svinjetine je veoma lepo, ali, takođe, prema OECD-u, i rade manje sati godišnje nego većina ostatka sveta. Kao rezultat toga, produktivnost je zabrinjavajuće troma. Kako li mogu da sebi priušte sve one skupe obroka i ručno pletenu odeću? Jednostavno: Danci imaju najviši nivo privatnog duga u svetu (Danac duguje četiri puta više od npr. Italijana, da ih stavimo u kontekst; dovoljna garancija da će vas stići upozorenje od MMF-a), dok više od polovine njih priznaje kako koristi crno tržište za pribavljanje proizvoda i usluga.
Možda je najprljavija mala danska tajna ta da, prema izveštaju Svetskog fonda za zaštitu prirode (WWF) iz 2012, ova zemlja ima četvrti najveći „ekološki otisak“ po glavi stanovnika na svetu. Čak ispred SAD. Te ‘offshore’ vetrenjače mogu izgledati impresivno dok slećete na Kastrup, ali Danska sagoreva strašno mnogo uglja. Ovo vredi imati na umu ako, nekom sledećom prilikom, neki Danac počne da vam maše prstom, pridikujući vam jer je preko ograde kod vas primetio baštensku grejalicu.
Bojim se da ću vas usmeriti pravo na dansku televiziju. Njihov veliki novi dramski serijal, Arvingerne (ili ‘Naslednici’, Legacy – kako će ga BBC4 emitovati krajem ove godine) je divan, ali realnost udarnog danskog TV je da iz dana u dan neprekidno rasteže 15+ godina stare epizode Midsomer Murders i dokumentaraca o dobrobiti uzgajanih svinja. Danci, naravno, takođe imaju najviše poreze u svetu (mada su samo šesti po visini zarade – otuda im, valjda i dug). Kao što mi je u intervjuu naznačio portparol danskog think-tanka sa desnog centra CEPOS (Centar za političke studije): oni efektivno rade za državnu kasu do četvrtka i pauze za ručak, a narednih dan i po rade za sebe.
Verovatno je u sprezi sa tim i to što Danska ima najbolje javne službe. Prema OECD-ovom Programu za međunarodnu ocenu učenika (Pisa), danske škole zaostaju čak i za britanskim. Njihova zdravstvena služba je takođe „prenategnuta“ (sledećeg dana okrenuo sam broj lokalne hitne pomoći da bi mi s druge strane žice bilo rečeno kako moram da zakažem, pa ne mogu da se otmem utisku kako je „zakazivanje“ prilično neuklopivo s prirodom hitne službe). Prema Svetskoj fondaciji za istraživanje karcinoma, Danci imaju najviše stope raka na planeti. „Ali im barem vozovi idu na vreme!“, čujem kako komentarišete. Ne, to je bilo u Italiji pod Musolinijem. Danska nacionalna železnička kompanija, u poslednjih nekoliko godina, izbegava stečaj, a vozovi zasigurno ne odlaze i dolaze na vreme. Vlada je,međutim, ipak nekako uspela da pronađe dva miliona funti (18 miliona danskih kruna) za finansiranje istrage – dvogodišnjeg poreskog skandala na račun građana- u vezi, koliko sam uspeo da shvatim, seksualne orijentacije premijerkinog supruga, Stivena Kinoka.
Najozbiljnije od svega, ekonomska jednakost – za koju mnogi veruju da je temelj društvenog uspeha – opada. Prema izveštaju u listu Politiken od januara 2014,udeo ljudi ispod granice siromaštva se u poslednjoj deceniji udvostručio. Danska postaje podeljen narod, suštinski, između mesta koja imaju ogranak restorana Sticks’n’Sushi ( Kopenhagen) i ostatka zemlje. Danske provincije su postale društveno smetlište, tle za istovar imigranata koji ne potiču sa zapada, stare,nezaposlene i nesposobne koji žive pored 22 miliona intenzivno uzgajanih svinja, sa po 10 njih u svakom oboru, i sve napumpane antibioticima (mislim na svinje).
A ostale neprijatne istine? Postoji više od nagoveštaja policijske države kada danski policajci odbiju da vam pokažu ID broj svoje policijske značke, a mogu odbiti i da vam daju svoja imena. Danci su agresivni šovinisti, mašu crveno-belim (zastavama) na najmanju provokaciju. Kao i Šveđani, prihvatili su privatizaciju s velikim entuzijazmom (čak je i služba hitne pomoći privatizovana), a mogu izgledati spektakularno priprosti pri iskazivanju svojih rasnih odnosa (crteži crnih ljudi sa velikim usnama i kostima provučenim kroz nozdrve nisu neuobičajeni u domaćoj štampi). A ako mislite da će vam plovidba preko Severnog mora pomoći da uteknete pedofilima, rasistima, lopovima i korporacijama koje izbegavaju plaćanje poreza o kojima svakodnevno čitamo u britanskim medijima, bojim se da ću vam razbiti te zablude. A ima ih dosta.
Pozitivna strana? Niko ne priča o kriketu.
Norveška
Dostojanstvo i odlučnost Norvežana u osvit napada Andersa Beringa Brejvika u julu 2011. bio je duboko impresivan, ali je već u septembru desničarska, antiislamistička stranka Napredak – u kojoj je Brejvik bio aktivan član dugi niz godina – osvojila 16.3% glasova na opštim izborima, dovoljno da ga uzdigne u koalicionoj vladi, po prvi put u svojoj istoriji. Islamofobija ostaje uznemirujuća sub-sub-kultura u Norveškoj. Pitajte Dance, i oni će vam reći da su Norvežani, od svih Skandinavaca, najksenofobičniji i najuskogrudiji. A istina je da, pošto su došli do malo novca u 1970-im, Norvežani postali tvrdice poput Dikensovog Ebenezera Skrudža – gomilajući svoje zlato, u strahu od autsajdera.
Iako su se 2013. suočili sa rekordnim brojem zahteva za azil, Norveška ga je odobrila za manje od polovine njih (oko 5.000 ljudi), trećinu od broja koji je manje bogata Švedska priznala (Švedska je, samo iz Sirije, prihvatila preko 9.000 azilanata). U svojoj knjizi Petromanija, novinar Sajmon Sætre upozorava „da nas moćni naftni lobi izoluje i da to zemlju pravi asocijalnom“. Prema Sætreovim rečima, njegovi zemljaci su korumpirani sopstvenim novcem dobijenim od prodaje nafte, manje rade, ranije se penzionišu, a češće se pozivaju na bolest kao razlog (za bolovanja i prevremene penzije). I dok su prethodne vlade kontrolisale trošenje prihoda od nafte, nova garnitura preti razmetljivošću za koji mnogi upozoravaju da bi mogla dovesti do potpuni kolaps usled holandske bolesti *.
(Holandska bolest*, u ekonomiji: Negativne posledice proizašle iz velikog povećanja prihoda zemlje. Holandska bolest je prvenstveno povezana s iznenadnim otkrićem prirodnih resursa koje zemlja poseduje, mada može rezultirati bilo kojim velikom porastom u stranoj valuti, uključujući i direktna strana ulaganja, inostranu pomoć ili znatno povećanje cene prirodnog resursa)
Kao diler koji nikada ne proba sopstvenu robu, taj prljavi freking Norvežani pohvaliti koristeći samo obnovljive izvore energije , sve dokle god u svoj državni fond gomilaju najveće svetske suvereno bogatstvo nastao prodajom fosilnih goriva nama ostalima. Kako se već izrazio norveški antropolog Tomas Eriksen Hiland pri mojoj poseti njegovoj kancelariji na Univerzitetu u Oslu: „Oduvek smo o nama samima razmišljali kao o delu rešenja, a sa ovolikom naftom smo odjednom postali deo problema. Većina ljudi poriče ovu stvarnost.“
Island
Ne treba se ovde zadržavati predugo. Ima ih samo 320 hiljada – čini se prilično pohlepnih i neodgovornih Islanđana – našu pažnju i nadalje privlači ova granična, još uvek prilično nenastanjiva stena u Severnom Atlantiku. Dalja naša pažnja će ih samo ohrabrivati da budu takvi kakvi su.
Finska
Jako volim Fince, najpragmatičniji i vredan poštovanja narod sa kao Sahara suvim smislom za humor. Ali, da li bih želeo da živim u Finskoj? U letnjim mesecima bićete žestoko mučeni od komaraca, a zimi ćete se zamrznuti – i to pod pod pretpostavkom da vas niko ne upuca, ili ne upucate sami sebe. Finska je na trećem mestu po broju građana koji poseduju oružje – ispred su samo Amerika i Jemen. Ima i najveću stopu ubistava u zapadnoj Evropi, dvostruko veću nego u Velikoj Britaniji, a sa daleko je najvećom stopom samoubistava među svim nordijskim zemljama.
Finci su epski „razbijači petkom uveče“, a alkohol je trenutno vodeći uzrok smrti kada su u pitanju finski muškarci. „U nekom trenutku u večernjim satima oko pola dvanaest, ljudi počinju da se ponašaju agresivno, udaraju se i pesniče, rvu se“, rekao mi je Heiki Aitokoski, urednik inostranog izdanja helsinških internet novina Helsingin Sanomat. „A sutradan, smeju se pri pomisli na to šta su radili sinoć. Da su u SAD, došla bi im interventna.“
S svojim ukaljanim draguljem, Nokijom, čiju je sofisticiranu industriju pojeo Majkrosoft, Finska se okrenula prizemnoj, danas robusnijoj ekonomiji koja više no ikad zavisi od – prodaje papira; uglavnom, kako mi je rečeno, ruskim porno baronima (seča drveća i prodaja papira Rusima jako je dobro poznata Fincima i od ranije). Srećom, nedavno sam mojeg najstarijeg sina poveo na proputovanje vozom širom ove zemlje, i izgleda da je, još uvek, 99% teritorije pod stablima. Pogled je bio pomalo jednoličan.
Narod nekada nazivan kao „vladajuća obrazovna supersila Zapada“ (Atlantic), pala je na poslednjem ‘Pisa’ rangiranju. Ovo je praćeno nekim nesrećnim incidentima finskih učenika: katedralu u Porvoou je 2006. spalio 18-godišnjak; a Jokela, mestašce koje je izgleda postalo poznato samo zbog krvave pucnjave još jednog nezadovoljnog 18-godišnjaka, koji je 2007. u svojoj školi ubio pet učenika, jednu učenicu, direktora i medicinsku sestru, da bi potom oduzeo život i sebi. Ovo je neke nagnalo na spekulacije: jesu li finske škole toliko divne kao što njihova reputacija čini da poverujemo?
Ako odlučite da se tamo preselite, ne očekujte zanimljivije razgovore. Finska je reaktivna, „slušalačka“ kultura, opterećena s previše tabua da bismo ih ovde pominjali (Građanski rat, Drugi svetski rat i Hladni rat, uglavnom sva tri uvezana u jednu priču). Finci ne briljiraju u ćaskanju i razgovorima. Potražite reč „uzdržan“ u rečniku, i nećete naći sliku nezgodnog Finca koji stoji u uglu i gleda u svoje pertle – a trebalo bi.
„Oduvek bismo, pre svega, preferirali samoću“, jednom mi je priznala izvesna Finkinja. Radila je u finskom odboru za turizam.
Švedska
Bilo šta što bih rekao o Šveđanima bi izbledelo u poređenju sa njihovom sopstvenom, osuđujućom slikom koju imaju o sebi. Pre nekoliko godina, Švedski institut za istraživanje javnog mnjenja pitao je mlade Šveđane da opišu svoje sunarodnike. Najboljih osam prideva koje su mladi izabrali da opišu svoje sugrađane su: zavidni, kruti, vredni, ljubitelji prirode, mirni, pošteni, neiskreni, ksenofobični.
Sreo sam i Åkea Dauna, najpoštovanijeg švedskog etnologa. „Šveđani izgleda da nemaju ‘tako snažna osećanja’ kao neki drugi narodi“, piše on u svojoj odličnoj knjizi Švedski Mentalitet. „Švedske žene pokušavaju da što manje stenju tokom porođaja i često pitaju, kada se sve završi, da li su mnogo vrištale. Veoma su zadovoljne kada im se kaže da nisu.“ Očigledno će se na plač tokom sahrana namrštiti, a takav gest „ostaje zapamćen dugo vremena posle“. Šveđani su, kaže on, „veoma vešti da se izoluju jedni od drugih“. Učiniće sve da bi izbegli deljenje lifta sa strancem, kao što sam saznao tokom jednodnevnog eksperimenta u Stokholmu, trudeći se da se za tih 24h ponašam što je moguće više „ne-švedski“.
Efektivno jednopartijska država, i to čak uz podršku iz senke od strane nekoliko porodica industrijalaca – ta tokom XX veka umnogome „neutralna“ Švedska (i jedna od najvećih svetskih izvoznika oružja) nastavlja da ekonomski napreduje zahvaljujući prepoznatljivom brendu totalitarnog modernizma, koji umanjuje slobode, potiskuje neslaganje u ime konsenzusa, sa sistemom koji izgleda po svaku cenu nastoji da pokida i udalji bračne drugove, decu i roditelje, starije i njihovu decu. Razmišljajte o Švedskoj kao o Kini severa.
Nezaposlenost mladih veća je nego u Velikoj Britaniji i viša od EU proseka, integracija je stalni izazov a, kao i u Norveškoj i Danskoj, švedska desnica doživljava uspon. Portparol švedskih demokrata (trenutno njihov najviši uspon , sa gotovo 10% glasova u anketama ) insistirao je u razgovoru sa mnom da su imigranti bili „skloniji nasilju“. Istakao sam da je Švedska bila jedna od najkrvoločnijih nacija na planeti tokom prošlog milenijuma. Rečeno mi je da je naše vreme za intervju isteklo.
Pitajte Fince i oni će vam reći da je švedski ultra-feminizam kastrirao njihove muškarce, iako se ovi svojski trude da utope svoju tugu. Monopol koji država ima nad prodavnicama alkohola,strašni ‘Systembolaget’, Suzan Zontag je opisala kao mesto koje je „delom pogrebni zavoda a delom tajna sala za abortuse“.
Bezbrojni uspesi nordijskih zemalja nisu čudo, oni su rođeni zi kombinacije luteranske skromnosti, seljačke škrtosti, geografskog determinizma i bezobzirnog pragmatizma („Rusi napadaju? Pridružite se nacistima! Nacisti gube? Pridružite se saveznicima!“). Ova društva funkcionišu dobro za one koji u skladu sa kolektivnim prosekom, ali nisu mnogo zabavna za uspešne individualce koji će biti kritikovani i sasečeni. Škole obuzdavaju one s visokim postignućima na račun ne tako nadarenih, „elita“ je prljava reč, prikazivanje uspeha, ambicija ili bogatstva je stvar na koju će se Skandinavci namrštiti. Ako možete da se nosite sa svim ovim, plus troškovima, plus hladnoćom (kako metaforičkom tako i onom između ljudi), onda mi se svim sredstvima pridružite u mojom ‘hyggelige’ (lagodnom i udobnom) domu. Načupkao sam kiseljak salatu a tu u frižideru je i neko skupo, slabo pivo. Popiću jedno jaje, da nadvičem TV kutiju: iz nje opet trešti prepotopska epizoda Tagarta.
Knjiga Majkla Buta „Skoro savršeni ljudi – Istina o nordijskom čudu“ (izdavačka kuća Džonatan Kejp), od sutra 6. februara i u knjižarama. Autor će o svojoj knjizi govoriti 10. februara u emisiji ‘Knjiga nedelje’ na radiju BBC Radio 4.
(M.L.)