Serstin Žamelin (Cerstin Gammelin) i Rejmund Leu (Raimund Loew), dopisnici iz Brisela za Sueddeutsche Zeitung i austrijski javni servis ORF, došli su do tajnih transkripata sa gotovo svih EU samita posvećenih rešavanju krize u protekle tri godine i potom su objavili knjigu “Oni koji vuku konce u Evropi” o zanimljivostima koje su se dešavale van sala za sastanke.
U njoj na primer možete saznati da se nije samo Aleksandar Vučić tokom pregovora u Briselu jedva snalazio za odmor (da podsetimo, on je po sopstvenim rečima ležao na podu) već je i kiparski predsednik Nikos Anastasiades morao u sobu za primanje delegacija da ubaci pomoćni krevet kako bi “tu i tamo” odspavao.
Bivšem francuskom predsedniku kreveti pak nisu bili potrebni jer je on u sobi za primanje delegacija instalirao automate za kafu, koju je pio u velikim količinama. Za razliku od sadašnjeg predsednika Olanda, Sarkozi je uvek bio na strani nemačke kancelarke Angele Merkel, na čiju podršku je, bar sudeći prema transkriptima, uvek mogla da računa.
Tako su njih dvoje, uvek u savezu, “pobeđivali” britanskog premijera Dejvida Kamerona, što se desilo i u slučaju bidovanja za Evropski mehanizam za stabilizaciju koji je na kraju dobio 500 milijardi evra, koliko su i tražili Francuzi i Nemci.
Prethodnik ovog fonda bio je EFSF, stvoren 2010. za spašavanje Irske i Portugala sa ukupno 440 milijardi evra. A kako se došlo do ove cifre objasnio je jedan od učesnika pregovora: “Računali smo da će nam za ovo trebati 200 milijardi, ali pošto Nemci uvek prepolove svaku sumu koju tražimo udvostručili smo je. Zatim smo dodali 10% vrednosti ove sume tako da sa još 60 milijardi evra koje je davala Evropska komisija cifra izađe na 500 milijardi. Ali desilo se da je nastupio jedan od retkih trenutaka nemačke darežljivosti i nisu nam ništa smanjili”.
U knjizi međutim ima mnogo više navedeni suprotnih primera koji pokazuju koliko je Merkelova zaista “tvrd” pregovarač – često i kada bi jedina bila protiv nečega nije gubila nego se čak išlo dotle da se zbog njene upornosti menjaju definicije kako bi mogle da podrazumevaju i odluke EU ali i Nemačke.
Čak i kada je izgubila stalnu podršku Francuske (kada je na njeno čelo došao Fransoa Oland), Merkelova je uspevala da izbori svoje bitke. To se na primer desilo u junu 2012. kada su Francuska, Italija i Španija bile uporne u nameri da se dozvoli da fondovi za spasavanje posrnulih ekonomija direktno pomažu bankama, protiv čega je bila Merkelova. Na kraju su pomenute zemlje uspele da izdejstvuju ovu vrstu pomoći ali je nemačka kancelarka smislila kako da odloži ovaj proces dodatnim uslovljavanjem tako da to njega nikada ne dođe.
Na osnovu svih saznanja o nepokolebljivoj ličnosti Angele Merkel autori knjige su prognozirali da bi ona posle završetka mandata kancelarke Nemačke mogla doći na mesto predsednice Saveta Evrope.
Više o ovome na sajtu EU observera