Prema podacima Fiskalnog saveta od 2012 do 2014. godine, ukupni troškovi državnih intervencija za spasavanje loših banaka popeće se na oko 800 miliona evra, od čega će 350 miliona biti pokriveno novim zaduživanjem. Sve ove obaveze neće se videti u budžetu za iduću godinu, ali će itekako biti vidljive od 2015. kada će cehovi lošeg upravljanja bankama u tranšama dolaziti na naplatu poreskim obveznicima, zajedno sa još većim troškovima nereformisanih javnih i državnih preduzeća.
Početak ekonomske krize zatekao je bankarske igrače u Srbiji u dobrom zdravlju – pregršt banaka pucalo je od kapitala, a kreditna ekspanzija kako prema privredi tako i ka stanovništvu bila je u punom jeku. Neku godinu kasnije, posledice duboke krize i prevelike izloženosti zajmoprimaca počele su osećati i banke, i to najpre one najslabije.
Klupko pogubnog državnog menadžerisanja u bankama najpre je rasplela Metals banka (kasnije preimenovana u Razvojnu banku Vojvodine) čije je spasavanje samo prolongiralo neminovni stečaj ove finansijske institucije opterećene lošim plasmanima i kriminalnim aktivnostima. Nedugo potom posrtanje Agrobanke takođe je plaćeno sredstvima poreskih obveznika, dok je u oba slučaja ostatak ukupnog ceha prevaljen na pleća Poštanske štedionice koja takođe posluje u državnom vlasništvu. Ovom dvojcu banaka koje su zauzimale oko pet odsto tržišta ove godine se pridružila i Privredna banka, čija ranije sprovedena sanacija nije dala rezultata pa su i deponenti ove banke sigurno utočište našli u Poštanskoj štedionici.
Zarad očuvanja poverenja u bankarski sistem država se opredelila da spasava i neosigurane bankarske depozite, što je kao svoju cenu nosilo ogromna sredstva koja su se ili će se tek namiriti iz budžeta. Prema podacima Fiskalnog saveta, uključujući 2014. godinu, ukupni troškovi državnih intervencija u bankarskom sektoru od 2012. iznose oko 800 miliona evra. Ovaj novac se odnosi na troškove dokapitalizacije propalih banaka, različite finansijske transakcije prilikom pripajanja banaka Štedionici, kao i sredstva za isplatu osiguranih i neosiguranih depozita.
Upravo je spasavanje bankarskih depozita (i osiguranih i onih preko 50 hiljada evra) napravilo jednu od prikrivenih „rupa” u budžetu za narednu godinu. Država će uzeti kredit od Svetske banke u iznosu od 150 miliona evra kako bi dokapitalizovala Agenciju za osiguranje depozita koja je faktički ispražnjena nakon nekoliko intervencija u cilju obezbeđivanja stabilnosti bankarskog sektora. Takođe, sama Agencija će uzeti kredit od EBRD-a u visini od 200 miliona evra koji će, naravno, biti pokriven bankarskom garancijom države. Sve ove obaveze neće se videti u budžetu za 2014. godinu, ali će itekako biti vidljive od 2015. kada će ovi cehovi državnog upravljanja bankama u tranšama dolaziti na naplatu.
Državne garancije
Upravljanje državnim kompanijama u realnom sektoru nije bilo ništa uspešnije, već je samo u pojedinim slučajevima bilo manje štetno usled monopolističkog položaja preduzeća i/ili propulzivnosti sektora u kojem se nalaze. Ipak, ni ti uslovi nisu bili dovoljni da, na primer, farmaceutska kompanija Galenika zadrži položaj na tržištu i izbegne velike gubitke koji bi u uređenim tržišnim ekonomijama odavno bili signal za stečaj. Samo ova kompanija bankama duguje oko 150 miliona evra, a od ovog iznosa znatna suma biće pokrivena iz džepova poreskih obveznika s obzirom na državne garancije za izdate zajmove.
Prema mišljenju Fiskalnog saveta, od oko 790 miliona evra planiranih državnih garancija za 2014. gotovo je izvesno da će 480 miliona evra vraćati država. Predlogom budžeta nominalna suma državnih bankarskih garancija veća je za 60 procenata u odnosu na 2013. godinu, a osim podrške investicionih projekata (garancije za EPS, Železnice, namensku industriju i emisionu tehniku), garancije su namenjene i za obezbeđenje likvidnosti javnih preduzeća (Srbijagas, EPS i Železara) i već spomenutu Agenciju za osiguranje depozita. U svojoj oceni održivosti budžeta, Fiskalni savet je procenio da će garantovani krediti za Srbijagas, Železaru, Železnice i Agenciju za osiguranje depozita u ukupnom iznosu od oko 480 miliona evra biti prevaljeni na državni budžet kada dođu na naplatu.
Garancije za održavanje tekuće likvidnosti javnih i državnih preduzeća, koje faktički predstavljaju direktnu pomoć ovim kompanijama, predviđene su i u sledećoj godini, u visini od 330 miliona evra, a osim već poznatih „bolesnika“ (Srbijagas i Železara) na spisku se nalazi i Elektroprivreda Srbije (EPS). Po prvi put uvrštavanje EPS-a na spisak firmi koje se faktički subvencionišu zabrinulo je i Fiskalni savet s obzirom da je ova kompanija dosad uredno izvršavala svoje poslovne i finansijske obaveze, među kojima su bili i krediti sa državnim garancijama.
Istresanje tepiha
Cinici bi rekli da će biti veoma veliki uspeh Vlade ukoliko se „promašene“ garancije zadrže na polovini milijarde evra s obzirom da je projekcija budžeta zasnovana na „ozdravljenju“ Srbijagasa i rešavanju pitanja Železare u Smederevu koji, prema tim pretpostavkama, neće tražiti dodatnu državnu pomoć. A upravo je reformisanje ovih preduzeća prelomna tačka za ocenu uspešnosti novog pokušaja kreatora ekonomske politike da se ovdašnja etatizovana ekonomija prevede u ravan tržišne privrede.
Kada je u pitanju bankarski sektor, tržište je u velikoj meri preduhitrilo državne zvaničnike koji su velike probleme u poslovanju državnih banaka držali duboko ispod tepiha. Bankrotstvo Metals banke, Agrobanke i Privredne banke bilo je samo pitanje vremena, a odlaganje ove neminovnosti samo je povećavalo cenu sanacije ovog segmenta finansijskog sistema.
Preostale državne banke na tržištu (30. sept. 2013)
Nakon ovih neveselih epizoda u domaćem bankarskom sistemu, banke sa značajnim interesom države sada zauzimaju oko 18 odsto ukupnog tržišta. Dominantna je Komercijalna banka koju je prisustvo međunarodnih finansijskih institucija u vlasničkoj i upravljačkoj strukturi svrstalo na svetliju stranu ovdašnjeg bankarskog tržišta. Sličnu reputaciju, samo na znatno manjem segmentu tržišta, drži Čačanska banka koja će u nedavno raspisanom tenderskom postupku verovatno do sredine naredne godine naći strateškog partnera.
Sve ostale banke u kojima država ima izražen interes mogu se komotno kandidovati za nosioce direktne ili posredne državne pomoći. Nekada stabilna i visokoprofitabilna državna banka, Poštanska štedionica, opterećena je bremenom toksične aktive već propalih banaka te je izvesno da će u bliskoj budućnosti zahtevati povećanje kapitala. Ostale državne banke zauzimaju mizernu tržišnu poziciju, dok još više zabrinjava činjenica da njihov model poslovanja nije u većoj meri bio zasnovan na principima kontrole i odgovornosti.
I dok je restrukturiranje bankarskog sektora, istina više pod naletom samog tržišta, uveliko otpočelo, problemi iste vrste u realnom sektoru gotovo da nisu ni dotaknuti. Da li će novi napori državne administracije da se uhvati u koštac sa ovim problemom biti ozbiljniji, pokazaće bliska budućnost. Samo do sada neviđena spremnost da se na bankrotirana preduzeća stavi „katanac“, odvoji i reformiše zdravo tkivo privrede i privuku strateški partneri, mogu značiti šansu da se ove privredne jedinke posle niza godina nađu na prihodnoj a ne na rashodnoj strani budžeta.
Biznis & finansije 102/103