Jan je imao odličan razlog zbog kojeg je izabrao određeno mesto na kojem je potpisao ugovor o prodaji svoje kompanije Fejsbuku za 19 milijardi dolara. Jan Kum (37) i koosnivač Brajan Ekton (42), uz venčer kapitalistu Džima Geca iz ‘Sequoia Capital’ odvezli su se nekoliko blokova dalje od neupadljivog sedišta svoje kompanije WhatsApp (WA) u Mauntin Vjuu, Kalifornija: došli su pred vrata sada napuštene bele zgrade preko puta železničke pruge, pravo ispred nekadašnje kancelarije za socijalno, North County Social Services… pred kojom je Jan ne tako davno stajao u redu kako bi od države dobio bonove za hranu. Kum je na vratima svojeručno udario potpis na sporazum o prodaji svoje mobilne aplikacije za poruke; time je ova za američke prilike minijaturna firma, koja je prošle godine imala $20 miliona prihoda, prodata najvećoj svetskoj društvenoj mreži, Fejsbuku.
(foto: Forbes)
Kum, za kojeg magazin Forbs smatra da je vlasnik 45% WA-a, koji sada, iznenada, vredi 6,8 milijardi dolara (bez poreza) – rođen je i odrastao u malom selu nedaleko od Kijeva u Ukrajini, jedinac domaćice i građevinskog menadžera koji je gradio bolnice i škole. U kući nisu imali toplu vodu, a roditelji su retko razgovarali preko telefona jer je postojala šansa da ih prisluškuje država. Zvuči loše, mada Kum čezne za ruralnim životom kojim je nekada živeo; i to je jedan od glavnih razloga što je toliko žestoko protiv urnebesa koji je danas napravio cunami reklama i oglašavanja.
Kada mu je bilo šesnaest, s majkom se odselio u Mauntin Vju; preseljenje je bila posledica problematičnog političkog i antisemitskog okruženja u kojem je porodica Kum živela u Ukrajini. Dobili su mali dvosobni stan kao državnu pomoć. Njegov otac nikada nije došao kod njih „preko“. Kumova majka je, uoči samog puta za Ameriku napunila kofere olovkama i svežnjem od 20 sovjetskih svezaka, kako bi izbegla plaćanje školskog pribora u SAD. Počela je da radi kao bebi siterka a on je čistio podove u bakalnici – oboje su pokušavali da sastave kraj sa krajem. Kada je njegovoj majci ustanovljen rak, počeli su da žive od njene invalidnine. Jan je dovoljno dobro govorio engleski ali mu se nisu dopadala neformalna i površna prijateljstva među američkim srednjoškolcima; u Ukrajini je 10 godina proveo sa istom, malom grupom prijatelja u školi. „Tamo odista naučite šta je to međusobna bliskost.“
Kum je u školi bio problematičan, ali se sa 18 takođe i sam učio umrežavanju računara. Kupovao je stare priručnike iz antikvarnica, vraćajući ih prodavcu nakon što bi savladao gradivo. Pridružio se hakerskoj grupi pod nazivom ‘w00w00’ na EFnet mreži, podučavajući se radu na Silicon Graphics serverima i ćaskajući s koosnivačem Napstera, Šonom Feningom.
Upisao se na državni univerzitet San Hoze, radeći usput na crno za Ernst & Young (EY) kao bezbednosni tester. Godine 1997, našao se za stolom preko puta Ektona (tada zaposlenog u EY, pre nego što je prešao u Yahoo, a za njim i Kum). Jan je došao u EY kako bi ga propitao o njihovom sistemu oglašavanja. „Moglo bi se reći da je bio malo drukčiji od ostalih,“ priseća se Ekton. „Bio je veoma usredsređen i direktan, poput ‘Koja je vaša politika povodom ovoga?’, ili, ‘Šta radite ovde’?“ Ostalo osoblje iz ‘Ernst & Young’ koristilo se taktikom „napipaj – oseti“, poklanjanjući flašu vina u prvom susretu ili tako to. „Kako god“, rekao bi Kum. „Pređimo na stvar.“
(foto: Gardijan)
Ispostavilo se da je i Kum zavoleo Ektona upravo zbog istog stila : „Nijedan od nas nije bio previše sposoban za zajebanciju“, kaže Kum. Šest meseci nakon prvog susreta, Kum je intervjuisan i Yahoo mu je dao posao održavanja i planiranja infrastrukture. Još je uvek bio na studijama kada je, nakon dve sedmice provedene na poslu, pao jedan od Yahoo servera. Koosnivač Dejvid Filo zvao ga je na mobilni zatraživši pomoć. „Na predavanju sam“, odgovorio mu je Kum diskretno. „Šta radiš tamo?“, upitao ga je Filo. „Vuci dupe u kancelariju.“ Filo je imao mali tim serverskih inženjera i svu potrebnu pomoć koju je mogao dobiti. „U svakom slučaju, mrzeo sam školu“, kaže Jan. Pao je.
Kada mu je 2000. majka umrla od raka, mladi Ukrajinac je iznenada ostao sam; njegov otac umro je 1997. Kaže kako je Ekton bio taj koji mu se našao u tom trenutku, pruživši mu svu podršku. „Pozvao bi me u svoju kuću,“ priseća se Kum. Zajedno su išli na skijanje, igrali fudbal i bacali frizbi.
Tokom narednih devet godina, ovaj duet promatrao je sve uspone i padove Yahoo-a. Ekton je uložio u dotkom bum, izgubivši milione u 2000-toj. Otud njegova sadašnja gadljivost prema reklamama, u kojima je kao back end developer tada bio do guše, izvukavši se pokretanjem Yahoo važne i dugo odlagane advertajzing platforme, projekta Panama 2006. „Suočavanje s oglasima i oglašavanjem je depresivno“, kaže on. „Nećete nikada videti da je ičiji život postao bolji zato što mu je reklamiranje bolje.“ Emotivno je bio potpuno presušio. „Slučajno bih ga susreo u nekom hodniku i video po njemu u kakvom je stanju“, kaže Koum, koji takođe nije uživao u ovom poslu. U svom profilu na LinkedIn-u, Jan je bez entuzijazma opisao svoje poslednje tri godine u kompaniji Yahoo rečima, „Did some work“ (radio neki posao).
Septembra 2007. Kum i Ekton konačno napuštaju Yahoo i narednih godinu dana vrše „dekompresiju“: putuju po Južnoj Americi i igraju ultimativni frizbi, kako bi se raseretili pritiska ranijeg posla. Obojica su aplicirala za posao u Fejsbuku ali ga nisu dobili. „Mi smo ekipa odbačenih Fejsbukovaca“, kaže Ekton. Kum je trošio svojih $400.000 koje je uštedeo radeći u Jahuu, plutajući bez jasnog pravca. A onda je u januaru 2009. kupio ajfon i shvatio da bi sedam meseci stara prodaja u ‘App Store’ trebalo da iznedri potpuno novu industriju aplikacija. Posetio je dom Aleksa Fišmana, njegovog ruskog prijatelja, koji ga je pozvao da se zabavi s njegovom ekipom „ruskih lokalaca“ u zapadnom San Hozeu, uživajući u nedeljnim picama i filmskih večerima. Nekada bi kod Aleksa došlo i 40 ljudi. On i Jan bi, za kuhinjskim astalom, uz čaj, umeli da satima ćaskaju o svojim idejama za mobilne aplikacije.
„Jan mi je pokazivao svoj adresar“, priseća se Fišman. „Mislio je kako bi bilo stvarno kul kada bi pored svakog imena u njemu stajao i status.“ Statusi bi pokazivali da li vam je linija zauzeta, stanje baterije ili da ste u teretani. Kum je mogao da uradi bekend posao ali mu je, zapravo, bio potreban i iPhone programer; zato ga je Fišerman predstavio Igoru Solomenjikovu, ruskom programeru kojeg je pronašao na RentACoder.
Kum je gotovo odmah odabrao ime za svoju aplikaciju: ‘WhatsApp’ – zvučalo je efektno. Nedelju dana kasnije, na njegov rođendan 24. februara 2009, napravio je u Kaliforniji firmu ‘WhatsApp Inc. „Jan je veoma temeljit“, kaže Fišman. Aplikacija još nije ni bila napisana. Kum je proveo dane u stvaranju bekend* koda za sinhronizaciju svoje aplikacije sa bilo kog telefonskog broja u svetu, nadvijen nad stranicom Vikipedije koja je navodila međunarodne prefikse za biranje telefonskih brojeva – proveo je, razjaren, dosta meseci u ažuriranju stotina regionalnih nijansi i detalja za pozive.
(Bekend*, back end, u računarstvu: označava podređeni proces ili program kojem korisnik ne pristupa direktno već obavlja specijalizovanu funkciju u ime glavnog procesora ili softverskog sistema. Back-end programiranje, koje korisnik ne vidi, predstavlja uglavnom onaj „dosadniji“ deo posla, tj. suvoparno programiranje).
U početku je WhatsApp padao i zaglavljivao, a kada ga je Fišman instalirao na svoj telefon samo ga je još nekolicina preuzelo – od stotine onih iz njegovog adresara, uglavnom lokalnih ruskih prijatelja. Preko rebaraca u Tony Roma’s u San Hozeu, Fišman je pažljivo pretresao stvari dok je Kum hvatao beleške u jednu od svezaka iz sovjetske ere, koje je s majkom poneo u Ameriku – godinama ih je čuvao i u njih zapisivao samo važne projekte.
Narednog meseca, nakon što su odigrali utakmicu frizbija, Kum je nevoljno priznao kako bi se verovatno trebalo spakovati i potražiti regularan posao. Ekton je negodovao. Ïspašćeš idiot ako sada odustaneš“, rekao mu je. „Daj sebi još nekoliko meseci.“
(List jedne od ruskih svezaka koje je Kumova majka ponela sa sobom u Ameriku. Danas ih, kao uspomenu na nju, Jan koristi samo za važne beleške)
Pomoć je došla iz Epla, kada je juna 2009. lansirao ‘push’ obaveštenja, dopuštajući programerima da pinguju* korisnike kada oni nisu koristili aplikaciju. Jan je apdejtovao svoj WhatsApp, tako da svaki put kada bi promenio svoj status (npr, „Ne mogu da pričam, u teretani sam“) to bi bio odziv (ping) svima u njegovoj mreži korisnika – svi bi dobili njegovu informaciju. Fišmanovi ruski prijatelji počeli su da aplikaciju koriste kako bi pingovali jedni druge sa već prilagođenim statusima poput „Probudio sam se kasno“, ili „Na putu sam.“
[Push poruka*, jedna od novih opcija koja korisnicima omogućava da odmah prime obaveštenje, bez obzira na to šta rade na telefonu, dok je druga tražena mogućnost podrška za više naloga. Ping**, vreme potrebno da paket podataka dođe od računara do servera i nazad, u oba smera. Raste sa udaljenošću i brojem računara koji se nalaze između vašeg i odredišnog računara. Povratna informacija. Ping je alat kojim se proverava da li postoji veza ka internetu. Varira iz više razloga: od vrste konekcije, kvaliteta provajdera, do brzine korisničkog paketa, ali isto tako i od geografske pozicije]
„U jednom trenutku ovo je, nekako, postao servis za instant poruke“, kaže Fišman. „Počeli smo da ga koristimo za prosta pitanja tipa ‘Hej, kako si?’, a onda bi neko odgovorio.“ Jan je gledao promenu statusa na Mek Miniju u svojoj kući u Santa Klari, shvativši da je nehotice stvorio servis za poruke. „Moćna je stvar biti u stanju da trenutno doprete do nekoga na drugom kraju sveta, preko uređaja koji je uvek sa vama“, kaže Kum.
Jedini drugi postojeći servis za besplatno slanje poruka je u to vreme bio Blekberijev BBM, ali je tada radio samo na Blekberi telefonima. Tu su bili i Guglov G-Talk i Skajp, ali je WhatsApp jedinstven po tome što je login bio vaš broj telefona. Kum je pustio WhatsApp 2.0 sa pridodatom komponentom servisa za poruke i gledao kako su njegovi aktivni korisnici naglo narasli na 250 hiljada. Otišao je da se vidi s Ektonom, koji je i dalje sedeo besposlen i mrljao nešto s pokretanjem još jednog startapa koji nikuda ne vodi.
Obojica sede za stolom u Ektonovoj kuhinji i počinju da jedan drugom šalju poruke preko WhatsApp-a, sa već čuvenom duplom kvačicom koja pokazuje da je telefon primio poruku. Ekton je odmah shvatio da gleda u potencijalno bogatije SMS iskustvo – a efikasnije od MMS poruka za slanje fotografija i druge medije koji često nisu funkcionisali. „Imali ste čitav internet širom otvoren da radite šta poželite“, kaže on .
On i Kum razrađivali su aplikaciju u Red Rock kafeu, omiljenom“pojilištu“ za osnivače startapova u Mauntin Vjuu, tiho pišući kod na drugom spratu, još uvek punom ljudi sa laptopovima smeštenim na klimave stolove. Često su tamo boravili: Brajan bi škrabao svoje beleške, dok bi Jan kucao kod. U oktobru je Ekton pridobio svojih pet prijatelja, nekadašnjih kolega iz Yahoo-a, da daju novac za početnu investiciju od $250,000, dobivši status koosnivača i udeo u firmi. Zvanično se pridružio 1. novembra (njih dvojica, kao osnivači, zajedno imaju više od 60% akcija što je veliki udeo kada su u pitanju tehnološki startapovi u Silikonskoj Dolini, a pretpostavja se da je Janov udeo veći jer je on taj koji je primenio ovu svoju originalnu ideju devet meseci pre nego što mu se pridružio Ekton. Oni koji su bili zaposleni od samog početka, kako se priča, imaju relativno veliki udeo u akcijama od blizu 1%. Kum nema komentara po tom pitanju).
Obojicu su preplavili mejlovi iPhone korisnika, uzbuđenih jer postoje šanse da besplatno šalju poruke posvuda po svetu, očajnički želeći da „WhatsApp-uju“ sa svojim prijateljima koji imaju Nokije ili Blekberi. S obzirom da je Android tada bio tek uočen na radaru, Kum je angažovao starog prijatelja iz Los Anđelesa, Krisa Pajfera da mu izradi BlackBerry verziju aplikacije WhatsApp. „Bio sam skeptičan“ priseća se Pajfer. „Ljudi već imaju SMS, zar ne?“ Kum mu je objasnio da su SMS porukama, u nekim drugim zemljama, zapravo, odbrojani dani . „Već zaudaraju“, rekao mu je. „To je mrtva tehnologija, kao faks mašina koja nam je preostala iz sedamdesetih, još uvek stabilan izvor prihoda samo za špeditere.“ Pajfer je pogledao kako u treptaju oka raste broj korisnika WhatsAppa – i pridružio im se.
Kroz svoju Yahoo mrežu poznanstava uspeli su da kao podstanari zakupe neko skladište pretvoreno u kancelarije na Evelin aveniji. Preostalu polovinu zgrade zauzimao je još jedan čudesan startap – Evernote – koji će ih na kraju i izbaciti napolje da bi uzeo celu zgradu. Nosili su i ćebad da bi se ugrejali, radeći na jeftinim Ikea stolovima. Čak i tada nije bilo oznake ili table da WhatsApp tamo ima kancelariju. „Onima koji su dolazili kod njih objašnjavali bi ovako: Pronađite zgradu Evernote. Idite iza, s druge strane. Nađite neobeležena vrata. Kucajte“, priseća se Majkl Donahju, jedan od prvih BlackBerry inženjera koji su došli da rade u WhatsApp, prilikom dolaska na svoj prvi intervju za posao.
Kum i Ekton su prvih nekoliko godina radili bez plate, a njihov je najveći trošak u početku bio vezan za slanje verifikacionih poruka korisnicima. Koristili su ‘koljače’ – SMS brokere kao što je Click -A Tell, koji bi poslali SMS unutar Amerike za samo dva centa, ali je na Bliskom istoku cena slanja bila 65 centi. Danas SMS verifikacija odnosi kompaniji oko $500.000 mesečno. Pre četiri godine troškovi nisu bili toliko visoki, premda su i tada bili dovoljno visoki da bankovni račun Kuma i njegove ekipe iscuri. Srećom, WA je počeo da postepeno ubira i prihode, otprilike pet hiljada dolara mesečno do početka 2010, što je onda bilo dovoljno da pokriju troškove SMS verifikacije. Povremeno su, i obazrivo, uključivali aplikaciju iz režima „besplatno“ u „platio“, kako ne bi prebrzo prebrzo rasli. U decembru 2009. su ažurirali WA za iPhone – za slanje fotografija, i tada su se šokirali kada su videli kojim tempom i obimom raste baza njihovih korisnika, čak i kada i po ceni od jednog dolara. „Znaš, mislim da možemo izdržati, da ćemo imati stalni profit“, rekao je Ekton Kumu.
WhatsApp je početkom 2011. dospeo u prvih 20 svih aplikacija u američkom App Store. Kum i osoblje ručali su dim sum, kada ga je neko upitao zašto ne „zagreje“ novinare i štampu. „Marketing i štampa samo dižu prašinu“, odgvorio im je Kum. „Zabiju ti se u lice a onda se i ne obaziru na to zbog čega pričaju s tobom – baš ih briga za sam proizvod.“
Ne treba „pridaviti“ venčer kapitaliste pa da shvate da je WhatsApp zarazio čitav internet. Sve zahteve za razgovorom ili sastankom koje su im slali potencijalni ulagači Kum i Ekton su smišljeno ‘štopovali’, držeći ih na dugačkom lancu. Ekton je u „venčersima“ video sredstva koja bi ih spasla. Ali, jedan od rukovodilaca ‘Sekvoje’, Džim Gec, ostao je posebno tvrdoglavo uporan. Proveo je osam meseci radeći sa svojim kontaktima koji bi eventualno mogli da se, kao koosnivači, uključe u Kumovu i Ektonovu igru. Susreo se sa desetak drugih kompanija za servisiranje SMS poruka – među njima i Pinger, Tango i Beluga – iako je bilo jasno da je WhatsApp bio šef parade; Gec se zaprepastio kada je saznao da ovaj startap – što je WhatsApp i bio – već plaća porez na kompanijsku dobit: „Ovo je bio prvi i dosad jedini put da sam u svojoj karijeri video poduhvat nalik ovome. „Na kraju je s njima seo u kafe Red Rock, odgovarajući na njihovu „baražnu vatru“ pitanja, obećavši kako ih neće pritiskati da prihvate model postojanja zasnovan na reklamama i oglašavanju, već će delovati u njihovu korist tako što će raditi kao njihov savetnik za strategiju. Napokon su pristali da od ‘Sekvoje’ uzmu osam miliona dolara kao početni ulog, uz njihovih već prikupljenih 250 hiljada.
(foto: Forbes)
Dve godine kasnije, februara 2013, kada je WA baza narasla na oko 200 miliona aktivnih korisnika a broj zaposlenih u firmi na 50, njih su se dvojica složila oko jedne stvari: vreme je da uzmu još novca. „Čisto da se obezbedimo, za svaki slučaj“, kazao je Ekton, podsećajući se kako je njegova majka, koja je vodila sopstveno špeditersko preduzeće, patila zbog nesanice, sekirajući se hoće li uspeti da isplati sve zaposlene s platnog spiska. „Ne želite da dospete u poziciju da ne možete da isplatite sva potraživanja.“ Odlučili su da se, u tajnosti, održi drugi krug odabira potencijalnog finansijera. ‘Sekvoja’ je uložila još 50 miliona dolara i na taj način podigla vrednosnu lestvicu WhatsApp-a na 1,5 milijardi dolara. A onda je Ekton snimio sliku sa monitora, na kojem je bio izvod bankovnog bilansa kompanije WhatsApp, poslavši ga Gecu. Na njemu je pisalo: $8.257 miliona – još uvek više od svih para koje su dosad u životu uspeli da zarade.
Sada, s većom brojkom na svom bankovnom računu, Ekton odlazi kod lokalnog vlasnika nekretnina, interesujući se za zakup nove zgrade – trospratnice odmah na sledećem ćošku od njih. Stanodavac nije znao ko je on niti šta je WhatsApp ali je novac odmah ‘progovorio’. Novi prostor je još uvek u izgradnji a WhatsApp se useljava ovog leta, uz dvostruko veći broj zaposlenih, njih stotinu.
Početkom februara 2014, Jan je prozujao pored nove zgrade u svom Poršeu na putu za časove boksa koje često propušta, a i tada je bilo kasno za trening. Hoće li konačno staviti logo svoje kompanije na auto? „Ne vidim razloga za bilo kakav logo. To je čisto pumpanje ega“, podrugljivo će on. „Svi mi znamo gde radimo.“ Potom se vozi do bezličnog bloka zgrada u San Hozeu, grabi torbu i ulazi u slabo osvetljenu teretanu na privatni čas sa sitnim klincem koji ga spremno čeka dok žvaće žvaku – njegovim trenerom, koji stoji do zvučnika iz kojeg trešti Kanye West. „Mnogo ga voli“, kaže nasmejani trener. Obe svoje rukavice uperio je visoko ka Kumu, koji mu odozgo spušta spore ali snažne udarce. Svakih nekoliko minuta Jan sedne na pauzu, izvlači rukavice i proverava Ektonovu poruku o WhatsApp serverima. Trener kaže da je Kumov stil boksovanja odraz njegove izvanredne usredsređenosti. Ne želi da uđe u priču sa kikboksom kao većina ostalih učenika, već bi da samo udara i zabija direkte. Isto bi se moglo reći i za njegov stil kojim vodi biznis: želi da bude što je moguće jednostavniji.
Istina je, kaže Jan, dok rumen u licu navlači čarape i cipele. “ Želim da uradim jednu stvar, i da je uradim dobro.“
Parmi Olson, Forbs
(preveo i uredio: Milan Lukić)
