Kontraverzna ideja o osnivanju ateističke crkve vešto je prodata medijima kao novi globalistički pokret za revitalizovanje humanističkih ideja među izolovanim ateistima. Osnivači „sekularnog ekumenizma“, međutim, ubrzo su počeli da se ponašaju poput multinacionalne koropracije – od izdavanja licenci za franšize širom sveta do traženja investitora i najava o komercijalnim uslugama, koje će obezbediti novac za funkcionisanje i širenje pokreta.
Fenomen koji je obeležio 2013. godinu – tako pojedini analitičari ocenjuju pojavu i brzo širenje ateističke crkve, koju su u januaru prošle godine osnovali britanski komičari Sanderson Džouns i Pipa Evans. U mlakoj konkurenciji novih ideja za bilo kakve suštinske promene u svetu zaglavljenom u ekonomskoj i krizi vrednosti, mediji su oberučke prihvatili marketinšku ofanzivu nove crkve bez Boga: „bizarna ideja“, kako su je krstili novinski naslovi kada je formirana, samo nekoliko meseci kasnije prerasla je u poplavu analiza o „najbrže rastućoj crkvi na svetu“.
Kratka hronologija o novoj ateističkoj konkurenciji religioznim institucijama, započinje u jednom kvartu istočnog Londona gde su pre nešto više od godinu dana Džouns i Evans prvi put održali takozvano „Nedeljno okupljanje“ u prisustvu nekoliko stotina posetilaca. „U Londonu mogu da prođu dani a da čovek ni sa kim ne progovri ni reč“, komentarisao je tada Džouns ideju da se rastuća otuđenost i izolacija neverujućih transformišu u kreativnu energiju kroz okupljanja koja će imati sva obeležja religijskih rituala: od održavanja mise i pratećih pesama (iz rok repertoara), uz hvalospeve činu davanja i društveno korisnom radu, pa sve do propovedi, ali na naučne teme. Samo nekoliko meseci po objavljivanju vesti o novoj „bezbožnoj kongregaciji koja slavi život“, osnivači su se pohvalili da je broj pripadnika porastao za čak 3.000 odsto! Džouns i Evans su u oktobru i novembru najavili osnivanje podružnica u 22 grada u Engleskoj, Irskoj, Škotskoj, Kanadi, SAD i Australiji. Pred kraj prošle godine, započeli su turneju na američkom i australijskom kontinentu pod nazivom „40 dana, 40 noći“, radi prikupljanja 800.000 dolara za, kako su objasnili, „infrastrukturu koja će obezbediti osnivanje kongregacija širom zemaljske kugle“.
Ateizam 2.0
Time su demantovali početne sumnje u javnosti da će ovaj pokret zaživeti, ili kako je ocenio Roj Spekart, direkror Američkog udruženja humanista: „Osnivači previđaju činjenicu da su ateisti većinom ljudi koji misle svojom glavom i kritični su prema svemu što asocira na kult“. Sa njim se saglasio Endru Kopson, direktor Britanskog udruženja humanista, podsećajući na talas ateističkih crkava u kasnom 19. i početkom 20. veka, koje se nisu dugo održale jer su ateisti za svoj aktivizam našli druge forme društvenih organizacija koje su im više odgovarale.
Sa druge strane, prema analizi američkog Foruma o religiji i javnom životu, inicijativa dvoje komičara koincidirala je s nalazima da je, samo u SAD, broj neverujućih u poslednjih pet godina porastao sa pet na 25 odsto, ali da se najveći deo izjašnjava kao osobe u potrazi za duhovnošću koju im ne nudi nijedna postojeća verska organizacija. Slična situacija je i u Velikoj Britaniji, gde se broj ateista uvećava za oko 750.000 svake godine. No, to ne znači da su svi homogeni u svojim uverenjima. Naime, kao što ima različitih vernika, i ateisti se razlikuju po svom stavu prema pitanju duhovnog razvoja. A ti stavovi mogu biti veoma suprotstavljeni – od „militantnih ateista“ koji propagiraju rat svemu što se striktno ne bazira na naučnim činjenicama, do „spiritualnih ateista“ sklonih aktivnostima za koje misle da vode nadilaženju individualne svesti.
Jedan od najpoznatijih pobornika „religije za ateiste“ je autor istoimene knjige i „Manifesta za ateiste“, švajcarsko britanski filozof i pisac Alen de Boton koji tvrdi da sekularni svet može mnogo toga da nauči od verskih organizacija. On se zalaže za „sekularni ekumenizam“ koji se bazira na osećaju zajedništva i građenju dugotrajnijih veza kroz nove projekte koji bi popunili sve veću prazninu u zadovoljavanju emocionalnih potreba kod onih koji nisu vernici. Taj novi koncept de Boton naziva „Ateizam 2.0“ i namenjen je, po njegovim rečima, „ljudima koje privlače moralnost i zajedništvo koje religija nudi, ali koji ne podnose doktrinu. Do sada su ovi ljudi bili suočeni sa neprijatnim izborom: ili da prihvate dogmu kao cenu za emotivnu ispunjenost i životni smisao, ili da je odbace i žive u duhovnoj pustinji gde vladaju televizija i šoping centri“.
Pomno proučavanje religije može biti veoma korisno za „popravku“ svih društvenih segmenata, koji su negovanje ključnih životnih vrednosti sveli na puku informaciju. Na prvom mestu je obrazovanje, smatra de Boton: „Ako odete na vrhunski fakultet – recimo na Harvard, Oksford ili Kembridž – i kažete da ste došli da tragate za moralnošću, usmeravanjem, da naučite da živite, pokazali bi vam put do duševne bolnice. Jednostavno, to nije ono čime se naše najbolje i najveće institucije visokog obrazovanja bave. Zašto? Misle da nam to nije potrebno. Vide nas kao racionalna odrasla bića kojima je potrebna informacija a ne pomoć.“ Stoga se ovaj filozof zalaže za ideju da se pored predavanja, u obrazovne institucije uvedu propovedi koje će nam pomoći da naučimo kako da živimo, a među najvažnijim preduslovima za zaživljavanje „Ateizma 2.0“ je i povratak umetnosti na njen suštinski zadatak. „Prvo, da nas podseti šta treba voleti. I drugo, da podseti čega bi trebalo da se plašimo i šta treba mrzeti“, ističe de Boton.
Ateizam kao korporativni brend
U modernom, sekularnom svetu, filozofi, pisci, umetnici i drugi pojedinci zainteresovani za ideje koje nadilaze trivijalnost obično su usamljenici, koji danas očigledno ništa ne mogu da promene, uveren je pomenuti filozof. Za razliku od njih, crkva, a posebno katolička, organizovana je kao ogromna mašina: njeni članovi, pre svega predvodnici, intenzivno komuniciraju i sarađuju. Crkve su multinacionalne, brendirane i izuzetno disciplinovane, ocenjuje de Boton. „To su veoma dobre osobine, koje prepoznajemo i kod korporacija, samo što su ove na samom dnu potreba, prodajući nam cipele i automobile. Ako želite da promenite svet, morate da se grupišete i sarađujete. To religije rade, i to ima mnoge prednosti“, ističe de Boton, pozivajući se i na činjenicu da godišnji prihod Katolička crkve od 97 miliona dolara „religiji svakako obezbeđuje i ovozemaljsku veličinu i moć“.
Navedene stavove u velikoj meri sledi novi ateistički hit iz istočnog Londona, čija je instant popularnost pokazala da sekularno-crkvena formula „sve je isto, samo Boga nema“, od bezbožnosti može da napravi uspešan izvozni proizvod. Toga je očigledno svestan i Džouns, čije izjave i ponašanje sve manje nalikuju komičaru sa osećajem za opšte dobro a sve više korporativnom menadžeru. Naime, sada pred novinarima ne samo da ne krije ambicije da se nove kongregacije osnuju u svakom kutku planete, već tvrdi da je takav plan postojao od početka, kao i da bi rast bio još brži ali ga osnivači kontrolišu, „jer nam je stalo da licencu za svaku novu franšizu izdamo lično, kako bismo bili sigurni da je osnovana prema našim uputstvima“.
Tokom proteklih godinu dana rada, i program ateističke crkve je od uopštenih izjava o građenju zajednice koja će usamljenim ateistima vratiti osećaj smisla, prerastao u potragu za investitorima i najave o formiranju niza servisa i usluga (poput čuvanja dece i programa neformalnog obrazovanja), kao načina da se obezbede finansijska sredstva za funkcionisanje i širenje pokreta. Ovakav sled događaja naišao je na kritike u pojedinim britanskim i američkim medijima, koji dovode u pitanje pravi cilj novog pokreta: da li je to globalni humanizam, ili građenje „ateističke imperije“? Naime, kritičari konstatuju da ateistička crkva Džounsa i Evansove sve više poprima ustrojstvo multinacionalne kompanije, „i samo je pitanje kada će se uvesti izvršni odbori, brend menadžeri i ostale funkcije i procedure za upravljanje poslovanjem i rast profita na račun lakovernih nevernika“.
Biznis & finansije 104,
februar 2014.