Kobne greške kako Zapada tako i Putina obijaju se o glavu jedne nove Ukrajine. Mimo svih očekivanja svetskih sila – što je gotovo neshvatljivo – dogodilo se „rođenje nacije“, a Istok i Zapad zatečeni su potpuno nespremni. Izostanak prave reakcije je dosta obespokojavajući, pa se postavlja pitanje efikasnosti svetskih političkih elita, kaže Džordž Soroš, američki magnat, filantrop i investitor. Predstavljamo vam odlomke iz knjige-intervjua sa njim, koju je uradio dopisnik nemačkog nedeljnika Špigel Gregor Peter Šmic. Intervju će se u svom integralnom obliku pojaviti u knjizi „Tragedija Evropske unije: Raspad ili preporod?“, koju je upravo izdao PublicAffairs. Ovaj intervju će se pojaviti u izdanju The New York Review of Books 24. aprila 2014.
Gregor Peter Šmic: Sukob na Krimu i u Ukrajini preoblikovao je evropsku i svetsku politiku, i do toga ćemo već stići. Ali, hajde da prvo razgovaramo o temi o kojoj ste tokom proteklih godina zauzeli kritičku poziciju: kriza u Evropskoj uniji. Što se tiče evra, ono najgore još nije prošlo?
Džordž Soroš: Ako mislite da je evro došao da ostane, u pravu ste. To je potvrđeno i na nemačkim izborima iz 2013, gde se o ovoj temi jedva razgovaralo,kao i od strane koalicionih partnera, gde je priča o evru potisnuta u Potkomitet 2A. Kancelarka Angela Merkel je zadovoljna načinom na koji je reaguje na krizu, pa tako i nemačka javnost. Ona je ponovo izabrana, sa još značajnijom većinom nego što je to bilo prvi put. Merkel je uvek odrađivala apsolutni minimum neophodan za očuvanje evra. Tako je zadobila poverenje kako pro-Evropljana tako i onih koji računaju na nju da će zaštiti nemačke nacionalne interese. A to nije mala stvar .
Dakle, evro je tu da bi ostao, a aranžmani nastali u znak odgovora na krizu ustanovljeni su kao novi poredak kojim se reguliše evrozona. Ovo potvrđuje moje najgore strahove. I to je noćna mora o kojoj sam govorio. Nadam se da ruska invazija na Krim može poslužiti kao buđenje. Nemačka je jedina u poziciji da promeni preovlađujući poredak. Nijedna dužnička država to ne može da joj ospori; ako bi ijedna od njih makar i pokušala da joj se usprotivi, odmah bi bila kažnjena od strane finansijskih tržišta i evropskih vlasti.
Šmic: Ako biste to rekli Nemcima, oni bi vam odvratili: Pa, već smo toliko evoluirali. Sada smo velikodušniji, a modifikovali smo i svoju politiku stroge štednje.
Soroš: Priznajem da je Nemačka prestala da dužničke zemlje drži s glavama pod vodom. Ove dobijaju malo kiseonika, i tek su sada prodisale. Neke, a posebno Italija, i dalje su u stagnaciji, ali je ona u velikoj meri smanjila svoj tempo. Ovo je povezano s oporavkom finansijskih tržišta, jer su dužničke privrede stigle do svog dna i sada tako teška situacija gotovo automatski dovodi do oporavka .
Ipak, nije uklonjena ni potencijalna mogućnost dugog perioda stagnacije. Postoji generalna usaglašenost da evrozoni preti deflacija, iako opozicija, potekla iz nemačkog Ustavnog suda i pravnih službi sprečava Evropsku centralnu banku (ECB) da uspešno prevaziđe deflatorne pritiske na način kako su to činile druge centralne banke, posebno američke Federalne rezerve.
Mogućnost stagnacije pokrenula je negativnu političku dinamiku. Svako ko smatra kako su preovlađujući aranžmani nedopustivi obeležen je i izopšten zbog svog „antievropskog“ stava. Ovo me dovodi do očekivanja da će proces dezintegracije uzeti maha. Tokom akutne faze krize evra, doživljavali smo jednu finansijsku krizu za drugom. Sada bi trebalo da se događa serija pre političkih a ne više finansijskih kriza, mada se i ovo drugo ne može isključiti .
Šmic: Kažete da su trenutni aranžmani nepodnošljivi. Šta tačno treba da se promeni? Šta treba reformisati?
Soroš: Na vrhuncu krize evra, Nemačka je pristala na brojne sistemske reforme, od kojih se najvažnija ticala bankarske unije. Ali, kako su se finansijski pritisci stišavali, Nemačka je do danas produbljivala tu situaciju nizom ustupaka. To je dovelo do sadašnjih aranžmana, koji potvrđuju moje najgore strahove.
Šmic: Kao što smo već rekli, ministri finansija EU su u procesu zaključivanja sporazuma o bankarskoj uniji. Šta mislite o tome?
Soroš : U procesu pregovora,takozvana bankarska unija je transformisana u nešto što je gotovo potpuno suprotno: ponovno uspostavljanje nacionalnih „silosa“, ili odvojeni rad nacionalnih banaka. Ovo je pobeda orvelovskog novogovora.
Šmic: Šta s tim nije u redu?
Soroš: Incestuozni odnos između nacionalnih organa i menadžmenta banaka. Francuska je posebno poznata po svojim finansijskim inspektorima , inspecteurs de finance, koji na kraju završavaju kao osobe koje upravljaju njihovim velikim bankama. Nemačka ima svoje Landesbanken a Španija svoje Caixas, koji imaju nezdrave veze sa oblasnim političarima. Ovi odnosi su bili glavni izvor slabosti u evropskom bankarskom sistemu, igrajući važnu ulogu u bankarskoj krizi koja još uvek pritiska evrozonu. Predlog za osnivanjem bankarske unije trebalo bi da te odnose eliminiše, ali su ovi, za sada, uglavnom očuvani, i to uglavnom na nemačko insistiranje.
Šmic: Ovo je prilično drastična osuda. Kako je opravdavate?
Soroš: U stvari, bankarska unija će ostaviti bankarski sistem bez zajmodavca u krajnjoj instanci. Rezolucija o uspostavljanju takvog organa je toliko komplikovana, sa toliko subjekata uključenih u odlučivanje da je praktično neupotrebljiva kada su u pitanju hitni slučajevi. Što je još gore, ECB-u je pravno zabranjeno preduzimanje bilo kakvih radnji za koje nije izričito ovlašćena. A to je ono što je izdvaja od drugih centralnih banaka, za koje se može očekivati da će u hitnim slučajevima upotrebljavati svoje diskreciono pravo.
Ali Nemačka je rešena da ograniči obaveze i dugovanja koji bi mogli nastati kroz ECB. Kao rezultat toga, zemlje članice ostaju ranjive na finansijske pritiske, od kojih su druge razvijene zemlje izuzete. To je ono što sam mislio kada sam rekao da su prezadužene članice EU u poziciji kao i zemlje trećeg sveta, koje su prezadužene u stranoj valuti. A bankarska unija neće moći da koriguje taj nedostatak. Naprotiv, ona će ga održavati u životu.
Šmic: Zvučite razočarano.
Soroš : I jesam. Pokušavao sam da na svaki način pronađem rešenje i sprečim takav ishod ali sada, kada se to već desilo, ne želim da udaram glavom o zid. Prihvatam da je Nemačka uspela da Evropi nametne novi poredak, mada smatram da je neprihvatljivo. Ipak, i dalje verujem u Evropsku uniju i principe otvorenog društva koji su i bili prvobitna inspiracija za građenje EU; želeo bih da se taj duh povrati. Želim sprečavanje procesa dezintegracije, a ne njegovo ubrzavanje. Tako da se više ne zalažem za to da Nemačka treba da „upravlja evrom ili da ga napusti“. Prostor za mogućnosti koje bi dovele do radikalne promene u pravilima koja regulišu evro je zatvoren.
Šmic: Dakle, u osnovi, vi odustajete od Evrope?
Soroš: Ne. Odustajem kada se radi o promenama finansijskih aranžmana unutar evrozone, a relacija poverilac – dužnik je sada odnos koji je pretvoren u stalni, utvrđeni sistem. Nastaviću da se fokusiram na politiku, jer to je mesto gde očekujem dramatična dešavanja.
Šmic: Razumem. Očigledno da postoji zabrinutost zbog porasta populističkih pokreta u Evropi. Vidite li bilo kakvu mogućnost za sprovođenje veće političke integracije, kada već govorite o trendu koji vodi ka dezintegraciji?
Soroš: Verujem u pronalaženje evropskih rešenja za probleme Evrope; nacionalna će rešenja samo pogoršati stvari.
Šmic: Izgleda da pro-Evropljani često ćute o važnim pitanjima jer strahuju da bi ono što bi rekli moglo povećati podršku ekstremistima – na primer, u slučaju mnogih izbeglica sa Bliskog istoka i Afrike koji su se nadali da će se domoći Evrope – umesto da su, kao sada, zatočeni na italijanskom ostrvu Lampeduza.
Soroš: Sviđalo se to nekom ili ne, migraciona politika biće centralno pitanje na izborima. Moramo naći neku alternativu ksenofobiji.
Šmic: Šta predlažete da treba učiniti povodom toga ?
Soroš: Uspostavio sam inicijativu otvorenog društva za Evropu (OSIFE). Jedna od njegovih prvih inicijativa je Solidarnost Sada, sa sedištem u Grčkoj. Prvobitna ideja je bila sazdati evropsku solidarnost sa grčkim narodom koji je u velikim nevoljama i pati zbog krize evra, kao i uspostavljanje solidarnosti Grka sa stradanjima migranata u njihovoj zemlji, koji žive u neljudskim uslovima i progonjeni su od ultranacionalističke stranke Zlatna Zora. Trebalo nam je nešto vremena da bismo ovaj projekat pokrenuli, a kada smo to uradili, bilo je suviše kasno generisati evropsku solidarnost sa Grcima, jer je i drugim prezaduženim zemljama takođe bila potrebna podrška. Tako da smo propustili taj brod, mada je od ove naše inicijative bilo koristi jer nam je pružila bolji uvid u problem migracije.
Šmic: Šta ste naučili?
Soroš: Da postoji nepremostivi sukob između Severa i Juga po političkom pitanju azila. Zemlje Severa, koje su u osnovi poverioci, bile su velikodušne u svom tretmanu prema azilantima. Dakle, svi azilanti žele da idu tamo, na sever, posebno u Nemačku. Ipak, ima ih više nego što ih je moguće apsorbovati, tako da je pokrenut evropski sporazum pod nazivom Dablin III, imigrantska regulativa kojom se zahteva da se azilanti registruju u zemlji u kojoj su prvi put ušli u EU. Tendencija je da to bude Jug, naime, Italija, Španija i Grčka. Sve ove tri zemlje su prezadužene i predmet su rigorozne fiskalne štednje. One, tako, nemaju odgovarajuće uslove za tražioce azila, pa su se tako kod njih i razvili ksenofobični, anti-imigrantski i populistički politički pokreti.
Azilanti su uhvaćeni u zamku. Ako budu registrovani u zemlji u koju pristignu, oni potom nikada više ne mogu tražiti azil u Nemačkoj. Dakle, mnogi više vole da ostanu nezakonito, nadajući se da će se nekako već dokopati Nemačke i Severa. Osuđeni su da na neodređeno vreme žive i rade u nezakonitim uslovima. A teški uslovi u kojima žive pothranjuju kod građana države koja ih je primila anti-imigrantsko raspoloženje.
Šmic: Gledajući ostala evropska pitanja, nisu li Vaše fondacije takođe veoma aktivne po pitanju problema Roma (Cigana)?
Soroš: Da, po tim smo pitanjima bili angažovani već više od dvadeset pet godina. Fondacija za obrazovanje Roma razvila je efikasne metode za edukaciju romske dece i istovremeno jačanje njihovog romskog identiteta. Ako se to čini u širokom obimu – to će već biti dovoljno da bi se uništio neprijateljski stereotip koji stoji na putu uspešnoj integraciji Roma. Kao što jeste, obrazovani Romi mogu se uklopiti u većinu, jer, oni se ne uklapaju u stereotip već je stereotip taj koji ostaje nedirnut.
Ovo je još jedan primer gde Evropska komisija daje pozitivan efekat. Očekujem da Evropski Strukturni fondovi povećaju broj ovakvih programa koji dobro funkcionišu.
Šmic: Šta mislite o nedavnim političim potezima Vladimira Putina u odnosu na Ukrajinu, Krim i Evropu?
Soroš: Sada dolazimo do srži problema. Rusija je u nastajanju, kao veliki geopolitički igrač, a Evropska unija mora da shvati da ponovo ima pobunjenog rivala na istoku. Rusija je Evropi kao partner preko potrebna, mada Putin pozicionira stanje rivalstva. Postoje značajne političke snage unutar ruskog režima koje su kritikovale takvu Putinovu politiku.
Šmic: Možete li biti malo konkretniji?
Soroš: Važno je zapamtiti da Putin vodi sa slabe pozicije. Bio je veoma popularan u Rusiji, jer je od haosa napravio neki red. Novi se poredak ne razlikuje toliko od starog , ali činjenica da je ova zemlja otvorena za spoljni svet znači definitivno poboljšanje, važan element stabilnosti. Ali onda je unapred dogovorena smena sa Dmitrijem Medvedevim – od premijera do predsednika – što je duboko uznemirilo ljude. Putin se osetio egzistencijalno ugroženim od strane ovog protestnog pokreta. Postao je represivan u svojoj zemlji a prema inostranstvu agresivan.
Ta se agresivnost ogledala kada je Rusija počela da isporučuje velike količine oružja Asadovom režimu u Siriji, pomažući mi da izmeni tok rata protiv pobunjenika. Ovo se kockanje isplatilo, i to uglavnom zbog preokupiranosti zapadnih sila, Sjedinjenih Država i EU, svojim unutrašnjim problemima. Barak Obama je želeo da se osveti zbog upotrebe hemijskog oružja. Tražio je odobrenje Kongresa ali je bio oštro odbijen, kada je Putin došao u pomoć i ubedio Asada da dobrovoljno preda svoje hemijsko oružje.
Bila je to velika diplomatska pobeda za njega. Ipak, spontani ustanak ukrajinskog naroda mora da ga je podučio tome kako je njegov san o ponovnom uspostavljanju Ruske Imperije nedosežan. Sada je suočen sa izborom između: 1. istrajnosti u ovom stavu, ili 2. promene smera u cilju sve veće kooperativnosti koju Rusija ima s inostranstvom, uz manje represivnosti u svojoj kući. Njegov trenutni kurs već se pokazao kao samoporažavajući, ali izgleda da je istrajan u ovom svom stavu.
Šmic: Da li je Rusija kredibilna pretnja Evropi, ako je njena ekonomija slaba, kao što vi kažete?
Soroš: Oligarsi koji kontrolišu veći deo ruske ekonomije nemaju poverenje u režim. Oni šalju svoju decu i novac u inostranstvo. To je ono što rusku privredu čini tako slabom. Čak i sa naftom koju prodaju po ceni od preko 100 dolara za barel, što je minimalna cena pomoću koje Rusija treba da uravnoteži budžet, nema ekonomskog rasta. Putin se iz te slabosti izmetnuo u agresivnost. On deluje u samoodbrani. Nema skrupula, može da bude nemilosrdan, ali je ekspert za džudo a nije sadista – tako su i ekonomska slabost Rusije i Putinovo agresivno ponašanje usaglašeni među sobom u potpunosti.
(Zagovornici ruske aneksije Krima na moskovskim protestima 18. marta 2014; foto: Maksim Šemetov za Rojters)
Šmic: Kako bi Evropa trebalo da na ovo odgovori?
Soroš: Potrebno je da bude ujedinjena, posebno kao odgovor na rusku agresiju u Ukrajini. Putin se ponosi time što je geopolitički realista. On poštuje snagu, a ohrabren je slabošću. Pa ipak, nema potrebe biti trajno u neprijateljstvu. Bez obzira na trenutnu situaciju u Ukrajini, Evropska unija i Rusija su na mnogo načina komplementarne, obe su potrebne jedna drugoj. Postoji dosta prostora za Rusiju gde ona može igrati konstruktivnu ulogu u svetu, upravo zato što su i Evropa i SAD toliko zaokupljene svojim unutrašnjim problemima .
Šmic: Kako to prevesti u praksu, posebno na Bliskom istoku?
Soroš: To je potpuno transformisalo geopolitičku situaciju. Imam neke konkretne ideje o ovoj temi, premda je ovo veoma komplikovano. Ne mogu da vam to objasnim u celosti, jer postoji previše zemalja uključenih u taj proces, i one su sve povezane.
Šmic: Probajte.
Soroš: Trebalo bi početi s uopštenim posmatranjima. U svetu postoji sve veći broj nerešenih političkih kriza. One su simptom kraha globalnog upravljanja. Umesto njega, sada imamo veoma rudimentaran sistem. U suštini, postoji samo jedna međunarodna institucija koja poseduje tvrdu moć: to je Savet bezbednosti UN. Ako se pet stalnih članica slažu, one mogu nametnuti svoju volju u bilo kom delu sveta. Ali, postoji mnogo suverenih država sveta sa svojim armijama, a tu su i propale države koje nisu u stanju da zaštite svoj monopol nad upotrebom smrtonosne sile ili tvrdom moći (oružanom silom).
Hladni rat je bio stabilan sistem. Dve supersile našle su se u ćorsokaku pod pretnjom međusobnog sigurnog uništenja, a onda su morale i da obuzdaju svoje satelite – pridružene članice. Dakle, ratovi su se u to doba uglavnom vodili negde po obodnim područjima. Po raspadu Sovjetskog Saveza, postojao je jedan kratak trenutak kada se SAD pojavila kao neprikosnoveni lider u svetu. Međutim, Amerika je zloupotrebila svoju moć. Pod uticajem neokonzervativaca, koji su tvrdili kako Sjedinjene Države treba da iskoriste svoju moć kako bi svoju volju nametnule čitavom svetu , predsednik Džordž Buš proglasio je „rat protiv terora“ i izvršio invaziju na Irak pod lažnim izgovorima.
Ovo je bilo tragično pogrešno tumačenje prave uloge hegemonističke ili imperijalne moći. A u pitanju je, zapravo, bila moć privlačnosti – „meka moć“ – koja obezbeđuje stabilnost carstva. Oružana sila može biti potrebna za osvajanja i samozaštitu, ali hegemon mora paziti na interese onih koji zavise od njega, kako bi se obezbedila njihova lojalnost umesto promovisanja isključivo svojih interesa. Sjedinjene Države su to veoma dobro uradile posle Drugog svetskog rata, kada su osnovale Ujedinjene nacije, krenuvši u realizaciju Maršalovog plana. Ali, predsednik Buš zaboravio je tu lekciju i u tom trenutku uništio je američku premoć. San neokonzervativaca o „novom američkom stoleću“ trajao je manje od deset godina. Predsednik Obama je, potom, američku politiku vratio u realnost. Njegova su postignuća i dometi u spoljnoj politici veći i bolji nego što se to obično priznaje. Prihvatio je ogroman gubitak moći i uticaja i pokušao da „vodi iza zavese“. U svakom slučaju, on je više zaokupljen domaćom nego spoljnom politikom. U tom smislu je Amerika u istoj poziciji kao i Evropa, mada iz različitih razloga. Ljudi su se okrenuli sebi i umorni su od ratovanja. Ovo je stvorilo vakuum u odnosima svetske moći, zbog čega se širom sveta raspiruju mnogi nerešivi sukobi.
Nedavno je Rusija naselila ovaj vakuum vlasti, pokušavajući da se nametne kao geopolitički igrač. To je bio hrabar manevar, inspirisan unutrašnjom slabošću Putina kome se ova taktika, usled trenutne slabosti Zapada, isplatila u Siriji. Rusija bi mogla da uradi ono što zapadne sile nisu mogle: da ubedi Asada da „dobrovoljno“ preda svoje hemijsko oružje. To je radikalno promenilo geopolitički pejzaž. Odjednom su povećani izgledi za rešenje tri glavna nerešena sukoba na Bliskom istoku – Palestinu, Iran i Siriju – i to u trenutku kada se to moglo najmanje očekivati.
Sirijska kriza je daleko najgora, pogotovo kada je reč o humanitarnim posledicama. Ulazak Rusije u igru kao glavnog snabdevača oružjem, zajedno sa ulaskom Hezbolaha kao snabdevačem vojnih trupa, preokrenula je sukob u Asadovu korist. Borbe se mogu okončati samo političkim rešenjem nametnutim i garantovanim od strane međunarodne zajednice. Bez toga, dve će strane nastaviti da se bore u nedogled uz pomoć svojih pobočnih pristalica. Ipak, za političko rešenje uzeće nam mesece ili godine provedene u pregovorima. U međuvremenu, Asad namerno sprovodi politiku uskraćivanja hrane stanovništvu i uništavanja zdravstvenog sistema, koji mu služe kao način za smirivanje civilnog stanovništva. Njegov je moto: „Umri od gladi, ili se predaj“.
Ovakva situacija otvara širok spektar ljudskih katastrofa. Osim u slučaju da humanitarna pomoć može biti isporučena preko borbenih linija, tokom zime je više ljudi umiralo od bolesti i gladi nego od stvarne borbe.
Šmic: Šta je sa Iranom?
Soroš: Došlo je do stvarnog proboja u iranskoj krizi u vidu privremenog sporazuma o nuklearnom naoružanju sa novim predsednikom Hasanom Ruhanijem. Sankcije koje su joj nametnule zapadne sile pokazale su se veoma efikasnim. Sama Iranska revolucija napredovala je do tačke gde je pala u ruke jednoj uskoj kliki, Revolucionarnoj gardi, mule su uglavnom istisnute iz vlasti. Kao predvodnik mula,Vrhovni Vođa nije mogao biti zadovoljan. On takođe mora biti svestan da je velika većina stanovništva duboko nezadovoljna režimom. Za razliku od prethodnih pregovaračkih pokušaja, izgleda da (Ruhani) radi u korist postizanja dogovora sa Sjedinjenim Državama. To poboljšava izglede za konačni sporazum. Moramo uzeti u obzir, kako je nedavno pisao Vali Nasr, da Iran posle Rusije ima druge najveće svetske zalihe prirodnog gasa, i da se potencijalno može takmičiti sa Rusijom u snabdevanju Evrope gasom.
Šmic: Ostala je još jedna, najdugotrajnija kriza, Palestina.
Soroš: Nedavni događaji u Egiptu poboljšali su šanse za napredak povodom već dugo goruće palestinske krize. Vojska, uz aktivnu podršku Saudijske Arabije i zemalja Zaliva, uklonila je legalno izabranog predsednika i bavi se brutalnim suzbijanjem ‘Muslimanskog bratstva’. Ovaj inače uznemirujući razvoj ima potencijalno benigni sporedni efekat: time se otvara mogućnost mirovnog sporazuma između Izraela i palestinske vlasti, do isključenja Hamasa. Do pre samo nekoliko meseci to bi bilo nezamislivo. Državni sekretar Džon Keri angažovao se u palestinskim pregovorima, i to dosta pre no što je ovaj sadašnji prostor otvoren, tako da prednjači u igri. Premijer Benjamin Netanjahu je veoma sumnjičav povodom toga, ali, uz svu njegovu tvrdoglavost, ne može se otvoreno suprotstaviti pregovorima jer – pošto je otvoreno podržao Mita Romnija u američkim izborima – on sada ima relativno slabu ruku. Pregovori napreduju, ali zaista veoma sporo.
Ako bi se rešile sve tri krize, pojaviće se novi poredak na Bliskom istoku. Dug je put kojeg treba preći jer su pojedinačni sukobi međusobno povezani, a potencijalni gubitnici u jednom sukobu mogu delovati tako što će kvariti neke druge procese. Netanjahu je, recimo, nesumnjivo protiv sporazuma sa Iranom jer bi mir sa Palestinom okončao njegovu političku karijeru u Izraelu. Uprkos tome, široki obrisi potencijalnog novog poretka već se mogu uočiti, mada ne uspevamo doznati kakvi će biti efekti tekuće krize u Ukrajini. Rusija bi mogla da postane uticajna, odnosi između Saudijske Arabije i SAD mogu postati zategnuti, a Iran se može pojaviti kao najbliži saveznik Amerike, odmah sledeći posle Izraela. Ali, situacija je i dalje fluidna i može se izmeniti od danas do sutra.
Šmic: Nedavna kriza u Ukrajini zasenila je sve ostale .
Soroš: Zaista je tako. Ukrajina i posebno Krim su Rusiji daleko značajniji od svega na Bliskom istoku. Putin je žalosno pogrešno procenio situaciju. Prošle jeseni je imao poteškoća u nadmudrivanju s Evropskom unijom, obogaljenom svojim unutrašnjim političkim i finansijskim problemima. EU je pod nemačkim vođstvom ponudila (Ukrajini) premalo a zahtevala previše. Putin je ukrajinskom predsedniku Janukoviču lako mogao ponuditi bolje uslove. Međutim, ukrajinski narod se pobunio, remeteći računice s obe ove strane.
Ukrajinska pobuna ranila je Putina u njegovu Ahilovu petu. Ideja o spontanoj pobuni, jednostavno, nije bila uračunata u njegove kalkulacije. Po njegovom mišljenju, svetom vlada moć i oni na vlasti mogu lako manipulisati javnim mnjenjem. Neuspeh da ih kontroliše znak je njegove slabosti.
Shodno tome, napravio je takvu situaciju u kojoj se njegova pomoć Janukoviču ogledala u tome da treba potisnuti pobunjenike. Ipak, upotreba sile izazvala je javnost i na kraju je Janukovič bio prinuđen da kapitulira. To bi moglo dovesti u pat poziciju i očuvanje statusa kvo sa Ukrajinom kao prostora ionako nestabilnog balansa između Rusije i Evrope, a korumpirana i nesposobna vlada ustala bi protiv građanskog društva u pokušaju da ga suspregne. U tom slučaju, u Ukrajini bi se pojavila jedna inferiorna ravnoteža, po ceni većoj nego što su koristi koje bi imale sve zainteresovane strane.
Putin je, međutim, uporan u svom kontraproduktivnom pristupu. Janukovič je prvo hospitalizovan a zatim poslat u Soči gde mu je Putin očitao bukvicu. Putinove instrukcije dovele su ovaj sukob do vrhunca. Nasuprot svim racionalnim očekivanjima, grupa građana naoružana sa ne mnogo više od palica i štitova izrađenih od kartonskih kutija, gvozdenim otpadom i poklopcima, nagrnula je na policiju koja je ispaljivala bojevu municiju. Bilo je mnogo žrtava, ali su napokon prevladali građani. A to je bilo pravo čudo.
Šmic: Kako je takvo šta uopšte moglo da se desi? Kako to objasniti?
Soroš: Upravo se to uklapa u moj princip o ljudskoj nestalnosti, ali takođe otkriva i izuzetnu sličnost između onoga što ljudi čine i kvantne fizike, nešto sa čim ranije nisam bio upoznat. Prema Maksu Planku, subatomske pojave imaju dvostruki karakter: mogu se manifestovati kao čestice ili kao talasi. Nešto slično važi i za ljudska bića: oni su delimično samostalni pojedinci tj. čestice, a delimično su komponente većih subjekata, koji se ponašaju kao talasi. Uticaj koji imaju na realnost zavisi od toga koja će alternativa u datom trenutku dominirati kao njihovo prevashodno ponašanje. Postoji potencijalna prekretna tačka iz jedne alternative u drugu, premda je neizvesno kada će se ove alternative desiti i gde se neizvesnost može rešiti jedino naknadno, retrospektivno.
Dana 20. februara ta je prekretnica postignuta kada su ljudi na Trgu Majdan bili toliko rešeni da brane Ukrajinu da su zaboravili na sopstvenu smrtnost. Ono šta je bio njihov doprinos ovom samoubilačkom stavu je to što su u svom naumu i uspeli. Duboko podeljeno društvo je sa ivice građanskog rata preraslo u neviđeno jedinstvo. Revolucije obično ne uspevaju. Narandžasta revolucija 2004. godine još je više pogoršala sukobe među njenim liderima. Bilo bi pogrešno zaključiti da je ova revolucija osuđena da doživi istu sudbinu. Zapravo, stranke koje učestvuju u prelaznoj vladi odlučne su u tome da to izbegnu. U retrospektivi, građanski otpor na Majdanu može se ispostaviti kao rođenje nacije. Ovo obećava da će njihov sopstveni razvoj biti direktan odgovor na strano ugnjetavanje. Ovo je, nažalost, podloga koja generiše dalji pritisak iz inostranstva, jer bi uspešan otpor potekao iz Ukrajine predstavljao egzistencijalnu pretnju Putinu, koji želi da nastavi sa svojom dominacijom u Rusiji.
Šmic: Govorite o ruskoj invaziji na Krimu. Šta mislite, kako će se stvari odigravati?
Soroš: Ako bude ograničena samo na Krim, onda će poslužiti kao podsticaj za dalju, veću nacionalnu koheziju u Ukrajini. Krim nije sastavni deo Ukrajine. Hruščov je predao Krim Ukrajini 1954, administrativnim dekretom. Većina njegovih stanovnika su Rusi, a tu je i baza ruske Crnomorske flote. To je upravo razlog zašto je Putin bio nagnan da izvrši direktan vojni i ekonomski pritisak na Ukrajinu, a Ukrajinci nisu u stanju da mu se sami odupru. Njima je potrebna podrška zapadnih sila. Dakle, budućnost Ukrajine zavisi od toga kako će zapadne sile, a posebno Nemačka, odgovoriti na ovaj izazov.
Šmic: Šta bi zapadne sile trebalo da učine?
Soroš: Treba da se fokusiraju pre na jačanje Ukrajine nego na kažnjavanje Rusije. One ne mogu sprečiti ili preokrenuti aneksiju Krima. Dužne su da protestuju, naravno, jer ovim aktom Rusija krši budimpeštanski Memorandum iz 1994. koji garantuje teritorijalni integritet Ukrajine, uključujući Krim, iako nisu u stanju da joj se suprotstave vojnim sredstvima. Čak i sankcije treba štedljivo koristiti kako bi se sačuvale za odvraćanje od realne opasnosti, odnosno direktnog vojnog ili ekonomskog napada na Ukrajinu. Ruske snage su već zauzele fabriku gasa u Ukrajini kojim se snabdeva Krim i mogu oduzeti i više teritorija ukoliko u tome ne budu sprečene.
Srećom, ekonomske sankcije će biti moćan način za odvraćanje, pod uslovom da se razumno koriste. Zamrzavanje stranih aktiva ruskih oligarha je u suprotnosti sa pametnom primenom sankcija. Oligarsi prebacuju svoj profit i decu u inostranstvo, što slabi rusku ekonomiju. Dosad je bekstvo ruskog kapitala iz Rusije više ili manje kompenzovano direktnim stranim investicijama. Pametne sankcije bi obeshrabrile priliv sredstava, bez obzira da li u obliku direktnih investicija ili bankarskih kredita. Štaviše, SAD može pustiti u promet naftu iz svojih strateških rezervi i tako omogućiti njenu prodaju u inostranstvu. Ovaj potez mogao bi da rusku ekonomiju baci u deficit. Ruska ekonomija je već dovoljno krhka da bi bila ranjiva na primenu pametnih tj. selektivnih i svrsishodnih sankcija.
Šmic: Ne seče li se time grana na kojoj sedite? Nemačka ima puno investivija u Rusiji, koje bi time bile podjednako ugrožene.
Soroš: Efektivne sankcije protiv Rusije trebalo bi prvenstveno tretirati samo kao sredstvo odvraćanja. Ukoliko je pretnja efikasna, one se ne bi primenjivale. Ali, Kancelarka Merkel suočava se sa bitno važnim izborom: treba li Nemačka da se samostalno rukovodi svojim uskim nacionalnim interesima ili bi trebalo da potvrdi svoju lidersku poziciju u okviru Evropske unije i uspostavi jedinstveni evropski odgovor? Od njenog izbora zavisi ne samo sudbina Ukrajine već i budućnost Evropske unije. Njen strastveni govor u nemačkom parlamentu 13. marta daje mi nadu da će napraviti pravi izbor.
Šmic: Kakva je vaša ideja pravog izbora?
Soroš: Bio bi to evropski i američki program velike tehničke i finansijske pomoći Ukrajini, pod vođstvom Međunarodnog monetarnog fonda, koje zajedno treba da joj pošalju hitni finansijski paket vredan više milijardi dolara, a koji će spasiti zemlju od finansijskog kolapsa. Međutim, to nije dovoljno: Ukrajini je takođe potrebna spoljna pomoć koju joj jedino EU može pružiti: ekspertski menadžment i pristup tržištima.
Ukrajina je potencijalno atraktivna investiciona destinacija. Ali, realizacija ovog potencijala zahteva poboljšanje poslovne klime obraćanjem pažnje na endemsku korupciju i slabu vladavinu zakona. Novi režim u Ukrajini želi da se suoči s tim zadatkom. Ipak, samo je EU ta koja može otvoriti svoje unutrašnje tržište i obezbedi osiguranje od političkog rizika za ulaganje u Ukrajini. Ukrajina bi, zauzvrat, podstakla svoje kompanije da poboljšaju sopstveno upravljanje pronalaženjem evropskih partnera. Tako bi Ukrajina postajala sve integrisanija u evropsko zajedničko tržište. Ovo bi takođe moglo obezbediti toliko potreban fiskalni stimulans za evropsku ekonomiju i, što je još važnije, pomoći joj da povrati duh koji je prvobitno bio inspirisan Evropskom unijom.
Gregor Peter Schmitz, 24. april 2014, The New York Review of Books
(preveo i priredio: Milan Lukić)