Evidentno je da je u slučaju deflacije prostor za manevrisanje iz perspektive ECB značajno sužen obzirom da je referentna kamatna stopa na istorijski niskom nivou (0.25%) i njeno dalje spuštanje neće biti od velike pomoći ukoliko deflacija zahvati čitavu valutnu uniju. S druge strane, guverner Mario Dragi predložio je nekoliko nestandardnih politika koje bi trebalo da stimulišu agregatnu tražnju kao što su, između ostalog, negativne depozitne stope i opuštanje zahteva za kreditne linije kod ECB i slično. Međutim, njihova efikasnost pod velikim je znakom pitanja u momentima prisustva deflacione spirale.
Nakon prelivanja negativnih efekata krize hipotekarnih kredita iz SAD-a u Evropu 2008. godine i dužničke krize 2009. godine, Evropska Monetarna Unija (EMU) suočava se sa rizikom deflacije. Neke njene članice već osećaju negativne posledice ovog ekonomskog fenomena (Kipar -2.58%, Grčka -1.1% i Letonija 0.8%). Razvoj događaja neverovatno podseća na scenario u Japanu sa početka devedesetih godina prošlog veka kada je ova država utonula u višegodišnju deflaciju iz koje je uslovno rečeno izašla početkom 2013. godine.
Od samog forimiranje EMU i Evropske centralne banke (ECB), kao glavne institucije odgovorne za monetarnu politiku, jasno je definisan princip targetiranja niske stope inflacije, a stabilnost cena je istaknuta kao primarni cilj monetarne politike. Time je ECB zapravo postala naslednik Nemačke Bundesbanke, preuzimajući njene politike i procedure. Čvrsto podređivanje niskoj inflaciji, u periodima sporog ekonomskog rasta kao što je trenutno slučaj, sa sobom nosi rizik deflacije. Trenutna očekivanja vezana za buduće kretanje cena ukazuju na potencijalno stvaranje deflacione spirale. Zabeležena inflacija u evro zoni u januaru bila je oko 0.8%, a bazna inflacija 0.7% (iz ukupne analize isključene su cene hrane i energenata, kao i cene koje su pod kontrolom države) što je daleko ispod targetiranog nivoa od 2%, a inflaciona očekivanja ponovo su spuštena, ovaj put na 1.1%. Dodatni pritisak na deflaciju vrši i realna apresijacija eura u odnosu na skoro sve valute trgovinskih partnera. Ukoliko se ovakav trend nastavi EMU će sa sigurnošću utonuti u deflacionu spiralu i iskusiti sve njene posledice.
Kako profesor Pol Degrou ističe, postoje dva ključna negativna efekta deflacije. Prvi, koji na sreću još uvek nije prisutan u evro zoni, jeste odlaganje potrošnje zbog očekivanja potrošača da će se cene u narednom periodu spusti još niže. Naime, racionalni potrošači anticipiraju ekonomske trendove i odlažu potrošnju za naredni period čime dodatno utiču na stvaranje deflacione spirale. Drugi efekat vezan je za dugove koji su nominalno fiksirani što znači da svaki pad cena uvećava njihovu realnu vrednost, odnosno veći deo sredstava mora biti izdvojen za njihovo servisiranje. Interesantno je da inflacija ne mora biti negativna da bismo osetili posledice ovog efekta, dovoljno je da bude ispod očekivanog nivoa u momentu sklapanja ugovora o kreditu. Time su ugrađena očekivanja o inflaciji daleko veća od stvarne i utiču na rast realnog duga, što je defakto trenutno slika EMU. Dodatno zabrinjava činjenica da je baš u visoko zaduženim zemljama, poput Grčke, Španije i Portugala, inflacija negativna ili blizu nule sa tendencijom pada.
Nešto drugačiju prizmu posmatranja izneo je profesor Univerziteta Kolumbija Đilermo Kalvo. On je istakao da će nakon podizanja referentne kamatne stope i ekonomskog rasta u Sjedinjenim Američkim Državama značajan deo kapitala napustiti EMU i ekonomije u razvoju. Ko će od ovih zemalja bolje podneti ovaj šok zavisi od snage finansijskog sistema i pravovremenih ekonomskih mera, ističe on. Blagu prednost u ovoj ‘‘borbi’’ profesor Kalvo daje ekonomijama u razvoju uz nekoliko sasvim racionalnih objašnjenja. Prvo, finansijski sistem ovih država nije toliko pogođen finansijskom krizom pa je toksična aktiva manje zastupljena u bilansima banka i drugih finsansijskih institucija što će ih učiniti otpornije na predstojeće šokove. Kao drugi važan argument za svoju tvrdnju profesor Kalvo ističe spremnost ekonomija u razvoju da brže reaguju na novonastalu situaciju, prvenstveno zbog toga što se radi o pojedinačnim državama koje samostalno vode monetarnu politiku.
Optimizam vezan za problem deflacije šire uglavnom predstavnici ECB. Mario Dragi, predsednik Evropske centralne banke, smatra da razloga za brigu nema. Rizik deflacije postoji ali ECB ima spreman set nestandardnih mera monetarne politike kojima će potencijalni problem biti rešen. On dodaje i to da je EMU već bila kratko u deflaciji tokom 2009. godine i da takvo stanje nije preterano opasno ukoliko pojedinci ne anticipiraju opšte padanje cena i zbog toga odlože potrošnju. Pored predstavnika ECB, značajan deo privrede takođe deli optimistične stavove u vezi sa budućim ekonomskim trendovima u EMU. U projekcijama za 2014. godinu predstavnici Alijanc grupe i Robeko Investment izneli su tri ključne činjenice na kojima baziraju svoja pozitivna očekivanja za narednu godinu vezano za pitanje deflacije. Prvi pozitivan znak jeste oporavak “perifernih“ država i Francuske. Naime, prinos na obveznice Španije i Italije spušten je u razumne granice što je prvi signal vraćanja poverenja u stabilnost ovih zemalja dok je Francuska, koja je poslednjih godina u ogromnim problemima zbog visokog stepena zaduženosti i pada industrijske proizvodnje, takođe pokazala znake oporavka. Bruto domaći proizvod u decembru 2013. godine i januaru 2014. godine beležio je blagi porast, a industrija automobila zabeležila je rast od 9.4% u odnosu na isti period prethodne godine. Drugi faktor od značaja, prema pomenutoj studiji, više je psihološke prirode i vezan je za dobru reputaciju ECB i njenog predsednika koji su do sad pokazali izrazitu spremnost da reaguju na svaki problem sa kojim se EMU suočavala. Kontra argumentacija usmerena prema čestom povlačenju paralele između trenutne situaciju u EMU i stanja Japanske ekonomije s kraja prošlog veka, zapravo predstavlja treći razlog za optimizam koji ističe ova studija. Naime, činjenica je da sled događaja u EMU izuzetno podseća na situaciju u Japanu kada je nakon pucanja balona na tržištu nekretnina i u finansijskom sektoru druga ekonomija sveta iskusila sve negativne posledice deflacije. Međutim, bankarski sistem u Evrozoni, iako nedovoljno oporavljen, daleko je zdraviji nego japanski u periodu pre deflacije što će biti izuzetno važno pogotovo ako se uzme u obzir tvrdnja profesora Kalva vazana za tokove kapitala.
Kao i u većini slučajeva kada se govori o budućim ekonomskim trendovima postoje polarno suprotstavljeni stavovi. Govoreći o fenomenu deflacije u kontekstu EMU, argumenti obe strane deluju ubedljivo, pa je s toga teško sa sigurnošću predvideti kakav će konačan ishod biti.
Milovan Rankov