Preliminarni rezultati za 2013. o ukupnoj premiji i njenoj strukturi ukazuju da domaće tržište osiguranja poprima sindrom „ista meta, isto odstojanje“, pa osiguravači najavljuju za ovu godinu niz inicijativa i bolju međusobnu saradnju radi eliminisanja nelojalne konkurencije. Jedan od predloga je intenzivnija saradnja sa bankama kroz usmeravanje kratkoročne štednje u bankama u dugoročnu štednju kroz polise životnog osiguranja, koje bi istovremeno bile garancija da će kredit biti vraćen. Ukoliko bi država uvela poreske olakšice na premije životnog osiguranja, osiguravači procenjuju da bi za četiri do pet godina mogli da generišu najmanje milijardu evra za investicije koje bi podstakle ekonomski rast i zapošljavanje.
Ukupna premija globalnog tržišta osiguranja u prošloj godini je prema preliminarnim podacima iznosila oko 4. 700 milijardi dolara, a na samom vrhu su Evropa, Sjedinjene Države i Japan. Na evropskom tržištu vrednost ukupne premije dostigla je 1.461 milijardu dolara, pri čemu je ona za oko 20 puta veća u zapadnoj Evropi u odnosu na istočne susede, dok je među najskromnijima Srbija sa svega 690 miliona dolara ukupne premije. „U prilog činjenici da je osiguravajuća delatnost prirodni saveznik ekonomskog bogatstva govore i podaci o prosečnoj premiji po glavi stanovnika“, ističe profesor Boris Marović, ekspert za tržište osiguranja i član predsedništva i izvršnog odbora Saveza ekonomista Srbije, koja, dodaje, u svetu iznosi 650 dolara, u Evropi 1.740 dolara, u SAD 4.050 dolara, a u Švajcarskoj čak 7.564 dolara. „Srbija je po tom parametru poslednja zemlja u Evropi, budući da je u 2012. prosečna premija po glavi stanovnika iznosila 97,85 dolara, a prema preliminarnim podacima za 2013. premija je bila manja za 10 dolara“.
U poređenju sa drugima, najlošiji pokazatelj o strukturi i stepenu razvoja domaće privrede i generalno životnog standarda je zanemarljivo učešće životnog osiguranja od 14 do 15% u ukupnoj premiji, s obzirom da je upravo životno osiguranje, osim primarne funkcije da nadoknađuje nastale štete, osnova za kapitalne investicijske poduhvate i ekonomski rast, napominje Marović. „Sredstva za ulaganja obezbeđuju se pre svega iz novčanih tokova životnog osiguranja, odnosno iz takozvane matamatičke rezerve osiguranja života. Fascinantno je kolika su ta sredstva koja se ostvaruju u pojedinim nacionalnim ekonomijama. Podsetiću da su matematičke rezerve osiguranja života omogućile Sjedinjenim Državama da isfinansiraju gotovo celokupne troškove operacija koje su preduzele u Drugom svetskom ratu, a danas u Evropi životno osiguranje učestvuje sa 57% u ukupnoj premiji, a čak sa 80% u Japanu“. Prema podacima iz 2012. godine, osiguravajuće kuće su u investicije plasirale oko 7. 740 milijardi dolara, od kojih je iz osiguranja života uloženo preko 6.000 milijardi dolara. U Evropi su više od 67% pomenutih investicija obezbedile Nemaćka, Velika Britanija i Francuska, a osiguranje će, ističe Marović, u uslovima sve drastičnijih posledica klimatskih promena ubuduće predstavljati osnovnu pretpostavku sigurnosti i razvoja nacionalnih ekonomija.
Udruživanjem protiv nelojalnih
Takva percepcija nema uporište u političkoj, poslovnoj, niti najširoj javnosti u Srbiji, gde tržište osiguranja stagnira tokom cele protekle decenije, „zaglavivši“ se na oko 550 miliona evra ukupne premije, ocenjuje Vladan Manić, generalni sekretar Udruženja osiguravača Srbije. „Prema preliminarnim rezultatima za prošlu godinu, ukupna premija izražena u evrima i dalje ima trend pada iako nije bilo značajnih turbulencija kada je u pitanju promena kursa dinara. Struktura je, takođe, manje više godinama ista, odnosno preovlađuje osiguranje od autoodgovornosti, a kada budu objavljeni finalni rezultati, na žalost, najveće iznenađenje će predstavljati podaci o padu premije u imovinskom osiguranju“, najavljuje Manić.
Ukupna premija koju je ostvarilo 28 osiguravajućih kompanija u Srbiji, od kojih je 21u vlasništvu stranih investitora, čini svega 1,9% BDP-a, dok u zapadnoevropskim zemljama to učešće dostiže oko 7,5%, ističe Duško Jovanović, generalni direktor Sava osiguranja i predsednik Upravnog odbora Udruženja osiguravača Srbije. „Kada bi ukupna premija u Srbiji dostigla 3 do 4% BDP-a, to bi značilo da imamo izuzetno jaku i kvalitetnu industriju osiguranja. Na žalost, sadašnja situacija je takva da među malim i srednjim preduzećima, koja čine 99% ukupnog broja privrednih subjekata u Srbiji, dve trećine nemaju nijednu polisu osiguranja, a još drastičnija situacija je među stanovništvom. Stoga nameravamo da na nivou Udruženja preuzmemo inicijativu u dva osnovna pravca. Prvi je da kroz udružena sredstva obezedimo ofanzivniji marketing i edukaciju građana i preduzetnika, a drugi je da pokušamo da eliminišemo nelojalnu konkurenciju među nama osiguravačima, koja ne samo da sputava rast tržišta, već je svojom cenovnom i ukupnom poslovnom politikom degradirala i proizvode i celokupnu osiguravajuću delatnost“.
Pojedinci koji su zalutali u ovu industriju su, po Jovanovićevim rečima, iskoristili i činjenicu da među osiguravajućim kućama nije bilo dovoljno međusobnog razumevanja i saradnje, što bi trebalo da se promeni i kroz najavljene zajedničke akcije. Direktor Sava osiguranja u budućim promenama kao uzor imenuje bankarski sektor, „jer imamo utisak da su banke bolje i kvalitetnije razvijale svoju politiku na ovdašnjem finansijskom tržištu“.
Nema rasta preko noći
Banke, osim kao uzor, mogu biti i značajniji partneri nego do sada, a intenziviranje te saradnje bi svima donelo korist, predlaže Branko Krstonošić, predsednik Upravnog odbora Wiener Städtische osiguranja, koje je usmereno na razvoj životnog osiguranja na domaćem tržištu. Naime, s obzirom na trurbulencije u bankarskom sektoru koje su izazvali nenaplativi krediti, kao i na činjenicu da stanovništvo koje je relevantno za proizvode životnog osiguranja štedi u bankama, rešenje je moguće pronaći u sledečem modelu: „U bankama se trenutno nalazi više od 8 milijardi evra štednje, ali to praktično nije prava štednja jer je kratkoročna, i vrlo brzo se pretvara u potrošnju. Sa druge strane, u Srbiju se prošle godine prema zvaničnim podacima slilo oko 2,7 milijardi evra doznaka iz inostranstva, ali se procenjuje da je taj iznos mnogo veći – u proseku oko 4 milijarde evra godišnje. U drugim državama devizne doznake u natpolovičnom procentu idu u investicije. U situaciji kada banke smanjuju kamatu na štednju građana, osiguranje nudi bankarskom sektoru da štednju orijentiše u dugoročnu štednju, a to je polisa životnog osiguranja. Banka će, umesto da plaća kamate na depozite velikog broja malih štediša, ostvarivati proviziju na prodaji polisa životnog osiguranja i vratiti novac kroz jednog velikog i dugoročnog štedišu – osiguravajuću kuću“. Istovremeno, banke će maksimalno umanjiti rizik u davanju kredita građanima tako što će klijent kao garanciju založiti polisu životnog osiguranja i ukoliko iz bilo kojih razloga ne može da vrati kredit, to će učiniti osiguravač.
Osiguravači, barem oni koji se bave životnim osiguranjem, zbog skučenog prostora za investiranje „vape za mogućnošću dugoročnih ulaganja“. Na osnovu preliminarnih podataka, procenjuje se da je u 2013. iznos matematičke rezerve iz osiguranja života dostigao 400 miliona evra, što su u nerazvijenoj privredi veoma značajna investiciona sredstva za podsticanje ekonomskog rasta. Krstonošić ističe da postoje modeli kojima država može da stimuliše rast životnog osiguranja, a koji su već uspešno primenjeni na razvijenim tržištima. „Jedan od modela koji zagovaramo je da država obezbedi odgovrajaće poreske olakšice za osiguranike životnog osiguranja. Na primer, država daje poresku olakšicu na premiju za koju se klijent opredelio. Zahvaljujući takvoj politici, osiguravači bi za četiri do pet godina mogli po osnovu prikupljanja premija da generišu najmanje milijardu evra. Država, zatim, emituje hartije od vrednosti koje osiguravači kupuju, ostvarujući siguran plasman i dobar prinos klijentu. Na osnovu toga se, po isteku ugovornog perioda isplaćuje ugovorena osigurana suma. Država dobija kvalitetan izvor dugoročnih sredstava koje koristi za realizaciju infrastrukturnih projekata, koji bi privukli strane investitore i otvorili nova radna mesta”.
Ali, u Srbiji je poseban problem raskorak između efekata koji se očekuju i onoga što treba uraditi, ocenjuje Krstonošić. „Kod osiguranja, a naročito osiguranja života značajniji rezultati ne mogu da se postignu na kratak rok. Efekti su vidljivi tek nakon 10 i više godina. Stoga je veliko pitanje da li će neko imati sluha da učini prvi korak, da obezbedi spomenute stimulanse, sa svešću da će proći decenija, a možda i više dok takve mere ne pokažu razultate i počnu da donose vidljivi boljitak“.