Svaku treću malinu prodatu u Švedskoj isporučilo je Sirogojno, kompanija iz istoimenog zlatiborskog sela. Ista firma je i najveći srpski izvoznik u Japan, gde, osim voća, plasira i svoje nadaleko čuvene vunene džempere. Vlasnik Rade Ljubojević kaže da trguje širom sveta već 40 godina, ali da nikada nije zaboravio odakle je potekao. Zato danas, kada cela ruralna područja širom Srbije ostaju bez ljudi, kompanija i selo Sirogojno zajedno žive i rastu, a Ljubojevićev rad je kao najvredniji prepoznao žiri za dodelu Ernst i Jang-ove (EY) nagrade „Preduzetnik godine 2013“ koji ga je proglasio najboljim preduzetnikom.
Kada je 1997. odlučio da privatizuje društveno preduzeće u kome je počeo karijeru, Rade Ljubojević je, kaže, imao u vidu njegov tržišni potencijal, brend i stečeni ugled, ali i činjenicu da će, ako se preduzeće zatvori, ubrzo opusteti i njegovo rodno mesto. Tako se našao na čelu bivše društvene firme sa 50 radnika, siguran da u proizvodnji džempera ima i budućnosti i profita. Poznate džempere su pravile vešte seoske žene, a Ljubojević je znao da, ako hoće da obezbedi opstanak porodicama u Sirogojnu, mora da organizuje posao koji bi uključio i domaćine. Ubrzo je rođena druga delatnost Sirogojno Company – proizvodnja smrznutog i sušenog voća i povrća, a akcenat je stavljen na malinu, koja je već odomaćena u tom kraju i istovremeno izuzetno tražena na globalnom tržištu.
„Već pri prvoj berbi maline, pokazalo se da smo imali drugačije i strožije zahteve od konkurenata. Ljudi su pitali šta mi to ustvari hoćemo: te ovakve gajbe te onakve, te moraju da budu čiste, te ne sme više od 2 kilograma maline u gajbu? Insistirali smo na standardima, kvalitetu i higijeni, i posao je odlično krenuo“, kaže Ljubojević, ponosan na to što danas smrznutim i sušenim voćem i povrćem snabdeva probirljiva tržišta Švedske, Finske, Norveške, SAD i Kanade pa čak i Japana.
Sirogojno Company izveze čak 95 odsto svega što proizvede, a njihova roba može se naći u najvećim svetskim trgovinskim lancima. „Naši konkurenti su belgijske, nemačke i holandske firme. Sa njima se borimo tako što ispunjavamo sve standarde kvaliteta, a ugovorne obaveze „kao Nemci“. Kada me pitaju kako čuvamo mesto na policama takvih trgovina, odgovaram da sa isporukama nismo zakasnili ni pola sata u poslednjih 12 godina“, objašnjava Ljubojević.
Kako zadržati ljude u selu
Pri sklapanju poslova mu na ruku svakako nije išao veoma loš imidž zemlje, i to ne samo zbog ratova i sankcija devedesetih, već i zbog aktuelne slike o neprofesionalnosti domaćih firmi i „biznismena“. Ljubojević, sa druge strane, naglašava da u Srbiji ima pojedinaca koji su, uprkos tome, uspeli da se dokažu svojim korektonšću, poštenjem i profesionalnošću i koji zato uspevaju na globalnom tržištu. „Četiri decenije proveo sam u međunarodnoj trgovini i imam dobre kontakte u brojnim zemljama. To mi, ipak, ne bi mnogo vredelo da se u poslu ne držim devize da ono što obećam i uradim. Druge države i narodi nisu bolji od nas sami po sebi, ali neki jesu organizovaniji i tačniji i zato su uspešniji. Što pre počnemo da poslujemo po principu da nema odlaganja rokova i izgovora za neurađeno, to ćemo pre napredovati kao društvo i kao ekonomija.“
Kako je deceniju pre nego što će se vratiti u Srbiju proveo u svojoj privatnoj firmi u Nemačkoj, moglo bi se očekivati da njegova lična „tranzicija“ neće ići tako lako-trebalo je upravo privatizovano društveno preduzeće pretvoriti u održivo i profitabilno. Ljubojević, međutim, kaže da se on uvek isto ponašao i u društvenoj i u svojoj firmi. „Nikada nisam bio „društveni radnik“ već sam duboko verovao da se od rada živi. Moja ideja poslovanja je da i privatna firma mora da bude društveno odgovorna, da radnici budu zadovoljni radnici, pošto verujem da preduzeće mora ne samo da stiče ugled u svetu, nego i da ga čuva u mestu gde posluje.“
Tako u zimskim mesecima Sirogojno Company organizuje svojevrsnu školu za svoje kooperante, gde njihov tim agronoma i profesori sa Poljoprivrednih fakulteta iz Beograda i Novog Sada, pomažu poljoprivrednicima da se upoznaju sa novim sortama ili novim tehnikama proizvodnje. Organizuju se i zabavne tribine, izložbe slika i druge manifestacije shodno interesovanjima stanovnika Sirogojna. Budućnost firme i sela obezbedila je uspešna zajednička borba za izgradnju vodovoda. Pošto je voda stigla do svake kuće, to je bio jak argument da žitelji sela ostanu tamo gde su i rođeni. Takav odnos prema selu, kao i odluka vlasnika da redovno izdvaja deo profita za društveno korisne aktivnosti i projekte, izdvojili su Sirogojno Company kao jedino preduzeće u Srbiji koje je sa izvanrednim rezultatima prošlo proveru poštovanja socijalnih standarda, koju je sprovela švajcarska kuća SGS u skladu sa pravilima BSCI inicijative.
Upletene u birokratiju
Preduzeće zapošljava 130 radnika i posluje sa oko 3500 kooperanata, čiji status predstavlja „srpsku zavrzlamu“ koju Ljubojević uporno pokušava da razmrsi. “Godinama pokušavamo da dođemo do odgovora na pitanje kako da na zadovoljavajući način regulišemo radni status naših pletilja? One jednom mesečno dolaze u prostorije kompanije, dobiju vunu, mustre i uputstva za pletenje džempera i onda taj posao rade od kuće. Problem je u tome što mi jedino možemo da im isplatimo zarade a neke od njih, zbog važećih propisa, zato gube pravo na penzije. U doba Jugoslavije je, međutim, bilo moguće dodeliti pletiljama status osobe koja se bavi starim zanatima. Ili, koji status da damo čoveku od koga jednom godišnje otkupimo 500 kilograma maline? Da li je on zaposlen ili nije? Srbija ima veoma neregulisan poslovni ambijent i zakone koji se mogu tumačiti na hiljadu načina. To je i najveća prepreka za privredni rast, pošto imamo sve preduslove da budemo uspešna zemlja, ali mi volimo da komplikujemo stvari!“
Sa problemima domaće birokratije Sirogojno Company ipak uspeva da izađe na kraj, ali ne i sa „konkurencijom“ sa sivog i crnog tržišta. „Uložili smo značajna sredstva u zaštitu geografskog porekla Sirogojno džempera, u zaštitu njihovog izgleda i prepoznatljivih motiva. Mi angažovanjem mladih kreatora investiramo u dizajn i celokupnu kolekciju, a sutra se jeftina imitacija pojavi na nekoj buvljoj pijaci ili u tužnom podzemnom prolazu na beogradskom Zelenom vencu. Srbija, dakle, mora da raščisti da li hoće da bude uređena država ili zemlja kradljivaca tuđeg truda, znanja i ideja.“ Posledica takvog stanja je da se više originalnih Sirogojno proizvoda može pazariti u Japanu nego u Srbiji.
Pod ruku sa sivom ekonomijom ide i problem neuređenog sistema naplate potraživanja. Na srpskom tržištu se, potvrđuje i Ljubojević, više vremena potroši na naplatu proizvoda nego na njegovu proizvodnju. Kada tome pridodamo i slabu kupovnu moć ovdašnjih kupaca, ne iznenađuje da za Sirogojno Company svetsko tržište je u suštini domaće. Preduzeće u Srbiji plasira samo mali deo svoje proizvodnje, kroz saradnju sa Frikomom i sa svega tri prodavnice ručno rađene vunene odeće u Beogradu, Sirogojnu i na Aerodromu Nikola Tesla. Stoga konstantan rast prihoda (koji je u 2012. iznosio 21%, a i za 2013. se očekuje rast od oko 20%) obezbeđuje na globalnom tržištu, a obrt na godišnjem nivou kreće se između 1,3 i 1,5 milijardi dinara. Rast kompanije je do sada bio stabilan, a Ljubojević očekuje da će tako biti i ubuduće. “Trudim se da sklapam ugovore koji će važiti barem u narednih nekoliko godina, pošto verujem da je to ključ za uspostavljanje stabilnog i kontinuiranog rasta kompanije.“
Recept: kako očarati kupca
Stabilnost poslovanja potvrđuje i redak podatak za Srbiju da preduzeće od početka, već više od dve decenije podržava ista banka, Societe Generale, te da shodno dobrim poslovnim rezultatima kredite uvek dobija po povoljnim uslovima. Bankarske kamate su, ističe Ljubojević, takođe pitanje trgovine: „Ako su vaše poslovne knjige besprekorne a ugovori čvrsti, možete da postavljate sopstvene uslove za kreditiranje“.
Uz pomoć kredita, izgrađena je hladnjača u Sirogojnu, dok je u selu Rupeljevu pored hladnjače izgrađena i sušara za voće, a sve to uoči izbijanja svetske ekonomske krize. Kupaca, srećom, nije manjkalo pa Ljubojević sada razmišlja i o uvođenju novih proizvoda – uvozu, prepakivanju i daljem izvozu manga i papaje. Logika iza takvog plana je zasnovana na dugogodišnjem trgovačkom iskustvu. „Cilj svakog prodavca je da kupca ubedi da kupi još nešto, kada je već „u radnji“. Naši kupci iz Švedske, na primer, pored maline sorte Vilamet, koja uspeva u Srbiji kupuju i Heritage, sortu maline koja se gaji u Čileu. Pošto za svoje proizvode zahtevaju najviše i standarde kvaliteta i bezbednosti tokom prerade i pakovanja voća, a naša firma u tom pogledu uživa njihovo puno poverenje, oni malinu iz Čilea transportuju kod nas na dalju preradu. Zemlja porekla i dalje ostaje Čile, ali se u Srbiji vrši dorada i time se podiže vrednost proizvoda. Primetili smo i da postoji potražnja za egzotičnim voćem poput manga ili papaje. Naravno, planiramo da i ovu vrstu voća ponudimo našim partnerima, jer zašto bismo prepustili taj posao konkurenciji?“
Rade Ljubojević ima recept i za to što su u različitim kulturama i navike u ishrani drugačije, ali im je svima zajednička ljudska radoznalost da probaju nešto novo, pod uslovom da je kvalitetno. Zato je ceo proizvodni koncept, do najsitnijih detalja, organizovan tako da kada potencijalni kupci dođu u fabriku, vrlo brzo im postane jasno da im se ne prodaje „jeftini glamur“, već nešto zaista originalno, a kvalitetno. „Ti detalji mnogo govore o tome ko ste, odakle potičete i šta novo i drugačije nudite“. Posetioci mogu puno da nauče o kulturi i tradiciji šetnjom kroz etno selo, a poslovni partneri i obilaskom hladnjače i sušare. „Mnogi od njih po prvi put su u našem pogonu probali sušenu malinu, koja je izuzetno retka na tržištu“, kaže naš sagovornik, ali naglašava da će posao biti sklopljen samo ako partner zaključi da je firma pouzdana, a da su proizvodi kvalitetni i zdravstveno ispravni. Kada razmišlja o budućnosti, ističe da mu je naročito stalo da se bolje povežu domaća poljoprivreda i nauka, i da se, po uzoru na Poljsku, koja ima i posebne insitute za malinu i višnju, organizovanije radi na obrazovanju poljoprivrednika, kao što to Sirogojno Company čini za svoje kooperante.
Miris drveta
Rade Ljubojević smatra da čovek uvek treba da teži tome da bude najbolji u onome što radi. Pored vođenja Sirogojno Company on pronalazi vremena i za hobi – obradu drveta. Ramove za slike pravio je i za umetnike poput Olje Ivanjicki ili Velimira Trnskog. Dok je živeo i radio u Nemačkoj, kaže, najteže mu je padalo to što se našao daleko od svoje radionice, pa je svraćao do stovarišta Obi Baumarkt, samo da bi udahnuo miris drveta spremnog za kućne majstorije.
Tekst je objavljen u posebnom dodatku magazina Biznis i Finansije posvećenom EY izboru Preduzetnika godine 2013. koji će se naći na kioscima uz 105 broja magazina B&F