Zašto? Jer njeni građani više kritikuju svoju vladu, što primorava zvaničnike da budu odgovorniji.Već znamo zašto je obrazovanje dobro za pojedinca. Obećavajući izgledi s diplomom koledža, u rasponu od poetskog (intelektualna stimulacija i ljubav prema učenju) do utilitarističko – praktičnog (veća zarada i potencijali), mada, izgleda, svi već znaju kako su obrazovani uvek na nekom dobitku.
Ono što, zapravo, ne znamo jeste zbog čega je obrazovanje tako dobro po društvo. Naravno, političari redovno umilno cvrkuću o kolektivnim prednostima obrazovanja – najčešće pričaju o ekonomskim prednostima – ali složenije veze uporno izostavljaju. Najjača veza ostaje nejasna: zemlje čiji su građani bolje obrazovani dosledno imaju bolje vlade, bilo kakva da je oblast rangiranja u pitanju. Ovde se uzima obrazovanje u odnosu na indikatore državne uprave po indeksu Svetske banke, indeks vladavine prava uzet iz World Justice Project, kao i indeks percepcije korupcije po Transparency International.
U poređenju sa jasnim pozitivnim ishodima kojima školovanje obdaruje učenike, kao što su pismenost ili aritmetika – već je manje transparentno kako države i njihove vlade imaju koristi od obrazovanog stanovništva. Jedna popularna ideja u vezi toga kaže da su obrazovani građani bolji glasači (Tomas Di, 2004) – a angažovanije glasačko stanovništvo bi i vladalo odgovornije. Bilo kako bilo, ključno je pitanje: relacija između obrazovanja i vlade opstaje i izvan demokratskih okvira. Na primer, zemlje poput Katara (monarhija) i Slovačke (demokratija) imaju slične nivoe obrazovanja i rejtinga državne uprave, ali su međusobno veoma različiti sistemi. Mora da postoji još jedan razlog više kako to da obrazovanija društva proizvode odgovorniju vladu. Jer, bez dobrog obrazovanja, i demokratska svest biva uzurpirana – i to najčešće od strane onih koji zloupotrebljavaju one manje obrazovane slojeve stanovništva.
Novi dokument, „Obrazovanje, prigovori i odgovornost“, objavljen u Žurnalu za pravo i ekonomiju sugeriše jedan mogući mehanizam: moć prigovora. Autori, Huan Botero i Alehandro Ponse koji rade na projektu ‘Svetska pravda’, kao i Andrej Šlajfer sa Harvarda zaključili su da se „obrazovani građani više žale“ – imaju više prigovora na funkcionisanje svojih vlada. Ove pritužbe i prigovori po pravilu urode plodom i daju rezultate: „Prigovori doprinose boljem ponašanju zvaničnika koji se plaše da njihov loš rad ne bude sankcionisan, što, zauzvrat, dovodi do veće odgovornosti i višeg kvaliteta vlade. „Studija zaključuje da je kod onih sa višim obrazovanjem značajno veća verovatnoća podnošenja žalbi protiv svoje vlade i uprave u opštim službama, a vezanih za zloupotrebe u policiji ili za korupciju.
Teorija, u kratkim crtama:
Jedan od razloga zašto vlade zemalja s obrazovanijim stanovništvom konstantno bivaju sve bolje jeste taj što se građani žale na javne funkcionere koji ih maltretiraju, policajce koji su ih zlostavljali, zvaničnike koji zahtevaju mito, nastavnike… javni zvaničnik koji odluči da prekrši uspostavljena pravila mora ujedno podneti i cenu rizika da bude kažnjen, bez obzira koliko mala bila kazna za svaku pojedinačnu žalbu. Jer, građani žele da preduprede eventualne ‘prednosti’ koje bi državnim službenicima pružalo njihovo nedolično ponašanje. Kako se žalbe građana umnožavaju, i rizik od istrage i disciplinskog postupka raste… Kako nivo obrazovanja u nekoj zemlji raste, tako raste i broj žalbi na zaposlene u javnim službama koji se ponašaju neprimereno, što ima svoju – očekivanu – cenu koju za to moraju podneti. Na taj se način podstiče bolje ponašanje kod radnika u javnim službama – izbegava se iznuđivanje mita od građana kao i njihovo fizičko maltretiranje (u slučaju policije), a povećava se efikasnost na njihovom radnom mestu.
Da bi se uradilo logički jasno i sveobuhvatno istraživanje na ovu temu, mora se imati u vidu kako postoji ogromna količina međunarodnih podataka koji pokrivaju više od 80 zemalja. Podaci su iz tri izvora: iz Indeksa vladavine prava, potom iz istraživanja žrtava međunarodnog kriminala, kao i iz Globalnog barometra korupcije. Pitanja iz ovih istraživanja, zasnovanih uglavnom na indeksu vladavine prava postavljana su reprezentativnim uzorcima uzetim iz najvećih gradova svake od 80 zemalja – pitanja su se ticala iskustava sa žalbama i prigovorima na rad javnih organa, uz paralelno beleženje obrazovnog profila ispitanika. Učesnici su tokom prošle godine bili anketirani da li su „podneli bilo kakvu žalbu o kvalitetu usluga različitih državnih organa“ (uključujući registre, carinske službe, javno zdravstvo, poreske organe, katastre, itd), kao i „da li su doživeli zloupotrebu policije i – ako jesu – da li su taj slučaj prijavili.“ Informacije dobijene anketiranjem žrtava kriminala i barometrom korupcije dopunjene su i podacima koji se tiču žalbenih prijava na kriminal, odnosno korupciju.
Rezultati široko variraju, kako za procenat prigovora tako i za obrazovanost ispitanika: Procenat pojedinaca koji su podneli žalbu kreću se u rasponu od dva odsto u Gruziji do 38 procenta u Etiopiji; procenat prigovora univerzitetskih diplomaca u gradovima kreće se od četiri odsto u Šri Lanki do 71% u ruskim gradovima. Sve u svemu, autori zaključuju da je obrazovanje imalo značajan uticaj na žalbe i prigovore. Srednja svetska vrednost za žalbe je 15,6 procentnih poena; diplomci univerziteta prigovaraju za 5,1 procentnih poena više, dok oni s diplomom koledža odnosno srednje škole prigovaraju za 2,8 procentnih poena. Na izveštavanje o zloupotrebama u policijskoj i vojnoj službi, autori su „ustanovili oštro višu i statistički veću verovatnoću podnošenja žalbi“, gde su, u odnosu na prosečnih 47 procentnih poena univerzitetski diplomci podnosili za 8 procentnih poena više nego podnosioci žalbe koji nemaju visokoškolsku diplomu. Kada su u pitanju nasilni ulasci na posed i provale, jaz između akademskih diplomaca i onih koji ovu diplomu ne poseduju iznosi 10,2 procentna poena (srednjoškolski diplomci podnosili su 5,2 procentna poena); kod oružanih pljački, fakultetski diplomci prijavljivali su ovo delo za 8,8 procentnih poena više. Uzimajući sve ovo u obzir, kako tvrde autori, „efekat obrazovanja, posebno visokog obrazovanja na prijave kriminalnih radnji je ogromna“. Uzeti zajedno, ovi rezultati pokazuju kako „obrazovanje podstiče podnošenje pritužbi protiv kršenja pravila“. Rezultati takođe ukazuju na niz srodnih i povezanih fenomena: odnos između nivoa obrazovanja i procenta pritužbi je naročito jak u autokratijama i zemljama u razvoju; kako kažu autori ovog istraživanja,“Efikasnost sankcionisanja i kažnjavanja onih koji u policiji krše zakon je jak prediktor verovatnoće pokretanja žalbe na nedolično ponašanje i izveštavanje o kriminalnim radnjama“; takođe, „u zemljama čije je stanovništvo obrazovanije, manja je i učestanost nelegalnog i štetnog ponašanja službenika kako u javnom tako i u privatnom sektoru“.
Naravno, kao što je slučaj i s bilo kojom drugom studijom, i ovde postoje neke komplikacije. Prvo,uticaj obrazovanja na procenat pritužbi ne drži se dobro u zemljama sa visoko obrazovanim stanovništvom. To je verovatno zato što je u ovim društvima „znanje o tome kako i kome se obratiti u vezi pritužbi na rad javnih službi rasprostranjenije, a manji je i strah od odmazde“: Oni manje obrazovani mogu imati koristi i učiti od svojih suseda koji su se već žalili. Drugo, tehnologija može bitan faktor: „Imati mobilni telefon znači naglo podići verovatnoću prijavljivanja policijskog maltretiranja ili provale, iako, generalno, ne podrazumeva i pritužbe a konto vladine uprave“ (mobilni – da, ali ne i računari) . Napokon, ipak, autori smatraju da obrazovanje nije izgledni garant kada su u pitanju neke druge kategorije: procenat prigovora suštinski ne zavisi od prihoda, poverenja ili socijalnog statusa.
Autori istraživanja sugerišu da postoje jedinstveni i prepoznatljivi efekti solidnosti ličnog obrazovanja i promene odnosa pojedinca prema državi: „Obrazovani ljudi možda samo bolje znaju kako da se efikasno požale na rad vlasti i javne službe. Oni su pismeniji, sposobniji za artikulaciju problema, i, za razliku od od onih manje obrazovanih, obavešteniji su kome da se obrate i kako da ulože pritužbu.“ Štaviše, obrazovaniji se manje plaše policije, možda zato što „poznaju zakon i pravila, i otuda mogu da se nose i sa predstavnicima vlasti.“ Iako autori obazrivo napominju da izostaje nužna dokazivost kauzalnosti faktora obrazovanja i institucije žalbe, logika po kojoj su istraživali i te kako ima smisla. Neke ograničene studije na lokalnom nivou već su ukazivale na iste efekte koje obrazovanje ima na kvalitet vladajućih struktura – počev od etičkih prigovora na Floridi pa sve do žalbi podnešenih u provincijskim prestonicama Kine.
Pod pretpostavkom da veze između obrazovanja, procenta prigovora na vlasti i odgovornost imaju iole neku potvrdu u realnosti, mnogo je toga što je na kocki. Za zemlje u razvoju, kao i za međunarodne finansijere tih zemalja, edukacija kao prioritet ima smisla u cilju borbe protiv korupcije ili nedoličnog ponašanja vlade. Ove zemlje bi, u isti mah, mogle iskoristi prednosti koje njihovi pojedinci imaju od obrazovanja (spremnost za rad, itd), pored dodatnog nadzora građana nad državnim institucijama – pa sve do jedne, i najmanje, investicije. U razvijenim zemljama, ovi nalazi bi donekle mogli objasniti strukturne nejednakosti, posebno kada su u pitanju gradske sredine. Šta ako efikasnost prigovora na vlast može delimično objasniti i razlog zbog kojeg obrazovaniji i bogatiji belci iz predgrađa Čikaga, na primer, imaju bolju infrastrukturu od svojih pretežno crnih, manje obrazovanih građana sa niskim prihodima iz južnog dela grada? Da li obrazovanje i institucija pritužbe mogu doprineti boljem razumevanju, recimo, koje su gradske zone podložne i najranjivije kada je u pitanju gentrifikacija (prinudno raseljavanje, uglavnom siromašnijih). Ovo bi tek trebalo istražiti.
Ono što je opštevažeće za sve zemlje jeste da mogućnost podučavanja o instituciji žalbe treba da bude izraženije. Uticaj obrazovanja na zastupljenost građanskog prigovora na rad vlasti je, u najboljem slučaju, sporedni efekat samog nastavnog plana i programa. Društva koja žele bolju vladu i svoje organe uprave dobro bi učinile kada bi investirale u časove građanskog vaspitanja, na kojima bi se mladi podučavali kako da se zalažu za sebe i svoju zajednicu. U SAD je velika tražnja za građanskim vaspitanjem i kursevima na tu temu, što najčešće ukazuje na to da glasanje na izborima – koje nije baš najjača strana američkih građana – predstavlja, zapravo, zbirnu sumu učešća pojedinaca. Uticaj nastave građanskog vaspitanja na učešće građana u, recimo, izbornom procesu – uključujući ali ne ograničavajući se samo na podnošenje prigovora – mogla bi pomoći da se obezbedi da se vladine službe usredsrede na prave tačke problema, ili, u najmanju ruku da stvore evidenciju o zahtevima koje su vladine i javne službe ignorisale. Ova bi evidencija naknadno bila korisna za javnost, koja bi, na osnovu ovih podataka o neefikasnosti državnih službi, mogla da na organe vlasti izvrši pritisak. Iznenađujuće je, zapravo, što ova vrsta nestranačkog, građanskog vaspitanja već nije postala deo sistema javnog obrazovanja: Ne bi li se svi složili oko toga da vlada treba da bude odgovornija prema narodu? Bilo bi od društvene koristi kada bi se, recimo, srednješkolci podučavali kako da podnesu FOIA zahtev, kojim bi mogli da zatraže neku javnu uslugu (npr. popraviti rupu na putu), ili poboljšaju kvalitet školskih učionica – sve ovo ne bi trebalo da zvuči tako daleko od realnosti. Građansko vaspitanje nije komplikovanije od ostalih predmeta, a možda je čak i važnije od mnogih drugih planom zacrtanih.
Kada zemlje ulažu u obrazovanje, njihova se vlada poboljšava. S obzirom da prigovori i pritužbe toliko doprinose povećanju odgovornosti vlade, onda obučavanje građana o metodama pritužbe – kao nikada dosad – može dovesti do ogromne kolektivne koristi. Ako je, kako se to često kaže, „individualno neslaganje najviši oblik patriotizma“, onda žalba svakog građanina pojedinačno može biti odraz kvaliteta vlade i njenih javnih službi.
The Atlantic
(M.L)