U Americi je 25. aprila stupio na snagu novi sistem merenja ekonomskih performansi cele države. Ono što je do tog dana značio Gross Domestic Product – GDP, odnosno Bruto domaći proizvod – BDP više ne važi i prelazi se na Gross Output – GO, odnosno Bruto učinak – BU. Bitna razlika između BDP i BU je u tome što se po novom sistemu „nacionalni račun“ sastoji od vrednovanja svih faza ekonomske aktivnosti od sirovina, preko poluproizvoda do finalnog proizvoda. BDP je, međutim, zanemarivao međufaze i izražavao samo finalnu vrednost, čime je dovodio do potcenjivanja proizvodnje kao takve. Tvorac novog merila ekonomista Mark Skousen, ga definiše kao „snažan instrument analize sposoban da otvori nove perspektive“. Laiku se može činiti da je u pitanju samo optička varka, jer realnost ostaje onakva kakva je bez obzira kako će se zvati i kojim instrumentom meriti. Valja reći da američka ekonomija po BDP kriterijumu vredi 17.000 milijardi dolara, a po novom postaje gotovo dvostruko bogatija – 30.000 milijardi. To sad već menja makar utisak.
Brojevi imaju svoj autonoman život utoliko što utiču na percepciju i postaju deo „igre“ nauke i ideologije. Dakle brojevi nisu neutralni, naročito ne u rukama politike koja im određuje svrhu. Mark Skousen, predlagač novog sistema merenja ekonomske aktivnosti, tvrdi da je to „prvi novi instrument od kada je ustanovljen BNP (bruto nacionalni proizvod) četrdesetih godina prošlog veka i snažan instrument analize koji će otvoriti nove perspektive“. Postoje dva razloga da mu se veruje na reč: prvo, nedovoljna stručnost autora ovoga teksta da ulazi u klinč i drugo, što ono što Amerika usvoji, neminovno postaje opštevažeće merilo, pa je besmisleno ići dalje dok se ne uoče posledice promena. Pravi efekti će se videti tek kada postane jasno kako je američki spoljni dug postao formalno upola manji od „bruto učinka“, a bio je na nivou BDP; kada se preračunaju pozicije Nemačke i Kine pa vidi koji je redosled ekonomske moći po novom merenju i kada se najverovatnije konstatuje da je recesija 2008/09 koja je pogodila realnu ekonomiju bila teža nego što je to pokazivao pad BDP za 2 odsto…
U eri smo masovnog traženje novog, adekvatnijeg merila „opšteg računa“. Još 1973. godine dva profesora sa Jela, Džems Tobin i Vilijam Nordhaus ponudili su svoj projekat „Mere ekonomskog blagostanja“ (MEW) smatrajući da upravo blagostanje treba da bude merilo, te da kapital (stock of capital) nije najbolje merilo. Ređala su se dalja traganja za univerzalnim indikatorom progresa. Pojavili su se tako ISEW (Indeks održivog ekonomskog blagostanja) koji favorizuje ekologiju, GPI (Pravi indikator progresa) koji je imao za cilj da uključi izdatke za zdravlje, socijalu, ekologiju, kulturu. Uočljiva je težnja za uvođenja socijalnih faktora i pokušaja merenja doprinosa „besplatnog“ volonterskog rada.
Francuski predsednik Sarkozi je 2008. godine bio inicijator formiranja autoritativne komisije koja će izraditi predlog novog merila progresa. Tako se i zvala: „Komisija za merila ekonomskih performansi i socijalnog progresa“, na njenom čelu bili su Džozef Štiglic, Amartia Sen i Žan-Pol Fitosi. Komisija je napravila 12 stranica zaključaka, 64 stranice sažetka i 200 stranica suštinskih argumenata. O tom su pisali Economist, Financial Times i dakako niz neekonomskih novina – i ništa. Osnovna namera je bila da se BDP koriguje za ono što se naziva „dobar život“. Najveći problem je bio ustanoviti kriterijume za merenje blagostanja (well-being). Ono što je sugerisano je da se u kategorije merenja unese i „fizički, prirodni, humani i socijalni kapital“.
Amerika je bezbroj puta poslednjih decenija izigrala očekivanja. Sumnjičavost ovoga puta potpiruje konzervativna i problematična ličnost predlagača i još više paralelno važenje GDP i BU sa nedefinisanim rokom trajanja. Zvanična objašnjenja, međutim, zvuče primamljivo. Jedna od konsekvenci promena trebalo bi da bude obuzdavanje hiperpotrošačkog društva i stimulisanje štednje koja se smatrala neproduktivnom. BDP je, kako stoji u obrazloženju, „generirao iluziju da je potrošnja sektor koji vuče ekonomiju“. Tu tezu posebno je isticao Buš Mlađi, pozivajući građane posle tragedije 11. septembra da izlaze iz kuća i navale u trgovine i počnu da troše, ako žele da učine dobro svojoj otadžbini. Uz pozivanje na nobelovce Leontijeva i Soloua, promena bi morala dovesti do potenciranja realne ekonomije, inovacija, preduzetništva, stvaranja novog kapitala i produktivne štednje. Izgleda malo mnogo, ali poverujmo makar u nameru da će ponovo realna ekonomija dobiti valjan položaj. Ako je to istina, onda je ujedno i krah neprirodno naduvanog značaja finansijske sfere i na njemu građene destruktivne prakse.