Mada izgleda da se ekonomija Evrope oporavlja, nesaglediva planina dugova i dalje raste. Jer, nisu samo problem dugovi koje imaju države: još kud i kamo veće dugove imaju kompanije i građani, donosi Deutsche Welle.
Stručnjak za finansije Danijel Štelter ne misli da prolazimo kroz „krizu banaka“, niti kroz „krizu državnih dugova“. Za njega su sve to tek detalji jedne opšte krize gde se troši više nego što se ima i gde se nesmetano gomilaju dugovi. Od 1980. se ukupno zaduženje država, preduzeća i domaćinstava više nego udvostručilo, sa 160% na preko 320% BNP-a.
U svojoj knjizi „Dužnička bilionska bomba“, Štelter pokušava da iznađe odgovor i zašto se to dogodilo. U osnovi, smatra kako je koren u pogrešnoj ekonomskoj i fiskalnoj politici koja se vodila po raspadu socijalizma. S obzirom na opštu globalizaciju, Zapad je izložen oštroj konkurenciji sa „jeftinog“ istoka, pre svega iz Azije.
Prihodi država počeli su da se smanjuju jer su i stope rasta postale manje, ali su države radije birale ugodniji put: zaduživale su se. Jer, dok se Amerikanci zadužuju kako bi kupili kuću „na kredit“, države Evrope se zadužuju kako bi plaćale socijalne izdatke.
Kad se novac nudi, zašto da se ne troši?
Naročito drastična razlika između troškova i stvarnih prihoda videla se u zemljama juga Evrope. Tome je uveliko doprinela i zajednička evropska valuta evro, za koju se dugo mislilo kako garantuje i jednako, ravnomerno blagostanje u čitavoj Evropi. „Evro je najavljen na samitu u Madridu 1995. i dve godine kasnije su kamate praktično svuda pale na nivo kakav plaća Nemačka za svoje dugove. Tako su se zemlje zaduživale i povećavale plate“, smatra i Hans Erner Sin, predsednik ifo-instituta.
Sve je bilo dobro dok je i tržište bilo spremno da daje uvek nove kredite. Ali, 2007. godine „pukao je balon“ sa kreditima za nekretnine, prvo u SAD, a onda je kriza zahvatila i Evropsku uniju. To je, potom, stvorilo sumnju, da li će jedna zemlja zone evra – Grčka – plaćati svoje dugove, i nakon toga su i svi drugi postali svesni svojih dugova.
Ali, zapravo, smatra Moric Šularik sa univerziteta u Bonu, Grčka je tu potpuni izuzetak. Krize na primer u Irskoj i Španiji nemaju baš ničega zajedničkog sa državnim dugovima tih zemalja: „To su bile klasične krize prenaduvanih vrednosti nekretnina koje su bile finansirane uz mnogo kredita, delimično i iz inostranstva. A onda se srušila ta kuća od karata“, smatra bonski profesor.
Uvek su problem privatni dugovi
Doduše, nakon toga je i državni dug u tim zemljama naglo porastao jer je trebalo spasavati banke koje su se našle u nevoljama. Ali i dalje lavovski deo ukupnog duga, na primer 2,5 biliona evra u Španiji, čine privatni dugovi: oko 70 odsto. Irska je, doduše, napustila „zaštitni kišobran“, ali i tu zemlju opterećuje planina dugova koja je četiri puta veća od njenog ekonomskog učinka u jednoj godini, a više od dve trećine tih dugova su oni koje su napravile kompanije i domaćinstva.
Šularik je analizirao 90 kriza koje su potresale razne zemlje sveta od 1870. do danas i došao je do zaključka kako su, po pravilu, sve krize i slomovi finansijskog tržišta posledica tih privatnih dugova. Konkretno, u slučaju Grčke, to onda znači da je tamo postavljena i pogrešna dijagnoza i određena pogrešna terapija: štednja.
Kada je štednja, naime, u središtu pažnje neminovno se događa da mere štednje guše ekonomski rast i sve postaje samo još gore, uključujući i dugove, smatra Danijel Štelter. S druge strane, ni nekakvi novi veliki krediti neće pomoći Grčkoj da odjednom postane obećana zemlja. Po njegovom mišljenju, barem u slučaju Grčke, jedino je rešenje – novo opraštanje dela duga, jer će se, u protivnom, Atina još decenijama nalaziti zakopana u istim nevoljama.
Ali, postavlja se pitanje šta onda činiti s dugovima za koje i stručnjaci smatraju da su najveći problem – dugovima preduzeća i građana? U našem globalnom svetu je sve povezano jer i kineska ekonomija raste tek računajući da će kupci njihovih proizvoda na Zapadu to platiti – jednog dana. Na to pitanje, ipak, još uvek nema odgovora.