Drugi svetski rat je uništio i oslabio najveći deo Evrope a Hladni rat razdvojio je Kontinent na zasebne i suprotstavljene polovine. Zapadu je bila potrebna američka vojna i finansijska podrška kako bi ponovo izgradio ekonomiju i obezbedio se od spoljnih opasnosti. Trideset godina kasnije, Zapadna Evropa uzdigla se kao ekonomska supersila i kolevka države blagostanja. Osim posleratnog prosperiteta i uspešnog prilagođavanja globalizaciji nakon šoka iz sedamdesetih, najvažniji činilac uspona Evrope je njen ubrzani proces integracije, osnivanje i proširivanje Evropske unije.
Međutim, zastrašujuće negativni demografski trendovi pratili su glavne pozitivne tokove i bili im svojevrsna protivteža. Evropska populacija se smanjuje i stari, a odnos aktivnih i neaktivnih stanovnika za nekoliko decenija dostići će 50:50. Sve veći broj imigranata zamenjuje neadekvatnu domaću radnu snagu. Doseljeničke manjine, većinom iz neevropskih muslimanskih zemalja, brzo se povećavaju. Njihova integracija ili asimilacija bolno je spora ili je uopšte nema. Deo imigrantske populacije, naročito ilegalne, čini novu potklasu. Neprijateljstvo prema imigrantima i netolerancija podgrevaju ekstremno desne političke trendove. Pitanje manjina postalo je izvor eksplozivne napetosti na Kontinentu. Kuda ide Evropa u XXI veku? Koje će tendencije preovladati i dominirati, pozitivne ili negativne?
U odgovorima na ta pitanja izražena su svakovrsna stajališta. Najpesimističnija predviđanja zasnovana su na izazovu unutar same Evrope koji se tek pomalja. Valter Laker, poznati istoričar, daje nedvosmisleno predviđanje – za razliku od starogrčkog proročišta u Delfima – u svojoj knjizi zastrašujućeg naslova Poslednji dani Evrope: epitaf za Stari kontient (2007). Laker ne kaže ništa novo nego tumači poznate činjenice na surovo otvoren i „politički nekorektan“ način. Prema njegovoj dijagnozi i proročanstvu, Evropu potkopavaju tri glavna unutrašnja izazova. Prvi od njih je demografsko opadanje – broj stanovnika na Kontinentu smanjiće se za 130 miliona stanovnika do 2050. godine, a uz to će biti potrebno sedamsto miliona imigranata koji će raditi za ostarelu populaciju. Imigracija je druga velika pretnja posebno zbog toga što se Evropa, opterećena sramotom kolonijalne prošlosti, „prepustila“ multikulturalizmu, i neće biti u mogućnosti da integriše manjine koje s vremenom postaju većina. „Sudar civilizacija“ u Evropi je neminovan. Konačno, imunološki sistem Kontinenta je oslabljen zbog „mentaliteta države blagostanja“, stanja komotne dekadencije. Da li je Evropa u procesu slabljenja i nestajanja? Verovatno nije, ali njena dominantna uloga u svetu je „stvar prošlosti“. Evropa će se, kako Laker tvrdi, „neminovno promeniti, verovatno do neprepoznatljivosti“.Nisu samo njegove prognoze tako sumorne. Pridružilo mu se i nekoliko drugih autora. Brus Tornton ima viziju islamizovane Evrope pod šerijatskim zakonom i govori o „slabljenju i padu“ i „evropskom usporenom samoubistvu“.
Ne može se isključiti mogućnost jačanja negativnih tendencija. Međutim, situacija je takođe bremenita i vrlo različitim mogućnostima. Imigracija će zacelo promeniti Kontinent, štaviše, čak i ceo „zapadni svet“. Sredinom veka imigranti bi mogli da postanu većina u Sjedinjenim Državama. Slično tome, imigrantska populacija biće sve veća i u Evropi. Da li je to kraj Evrope? Mađarski pisac Peter Zilahi ima drukčiju viziju, zasnovanu na istoriji. „Varvari“, kaže on, često su napadali pa čak i okupirali Evropu ili njene delove ali „nekada strašni neprijatelji postali su Evropljani… Evropa je uvek osvajala svoje osvajače… i redovno se ponovo rađala u rukama varvara“. Neko bi mogao da doda kako su ljudi izvan zapadnog sveta već delom asimilovani u civilizaciju Zapada, industrijsko-urbanu kulturu rođenu u Evropi. Netolerantne religije sigurno mogu da se „pripitome“ a religiozne nacije sekularizuju tokom procesa modernizacije. Na kraju krajeva, Evropa i hrišćanstvo bili su jednako netolerantni pre nekoliko vekova. Vizije i proročanstva su kao kula od karata.
Štaviše, umesto opadanja i „usporenog samoubistva“, prevazilaženje svih izazova i uspon Evrope do statusa supersile takođe je jedna od mogućnosti. Sve povezanija i sve veća Evropska unija već je izrasla u ekonomsku supersilu. Godine 2005, Evropska unija imala je bruto domaći proizvod 14 300 milijardi dolara, a to je nešto više od BDP-a Sjedinjenih Država u iznosu od 13 185 milijardi dolara. Populacija Evropske unije je tokom 2008. prešla petsto miliona, u poređenju s trista miliona stanovnika Sjedinjenih Država. Evropska unija postala je najvažniji učesnik u globalnoj ekonomiji. Vrednost evropskog izvoza roba i usluga – samo 0,14 biliona dolara 1950. godine ili 0,9 biliona dolara 1973. godine – premašila je 4,1 bilion tokom 2005. godine, u poređenju s američkih 1,3 biliona dolara. Izvoz je postepeno bivao sve značajniji u ekonomiji Evrope dostigavši na kraju veka 36 posto ukupnog bruto domaćeg proizvoda, što je dvostruko više od svetskog proseka i kudikamo najveća vrednost u poređenju sa svim ostalim zemljama ili regionima sveta.
Evropa je postala i jedan od najvećih investitora u svetu. Posle Drugog svetskog rata Amerika je dominirala svetskim tržištem kapitala i direktnim inostranim investicijama. Američka ulaganja u inostranstvo iznosila su gotovo polovinu ukupnih svetskih inostranih ulaganja, dok je na kontinentalnu Zapadnu Evropu otpadalo samo 25 posto. Krajem veka Evropski udeo od 39 posto u direktnim inostranim investicijama u svetu umnogome je premašio američkih 21 posto.
Količina direktnih inostranih investicija odražava ukupnu sumu investicija akumuliranu do određene godine. Ona govori o prošlosti. Kada je reč o sadašnjosti, prosečni godišnji odliv direktnih ulaganja je izraženiji. Ovo drugo merilo postalo je dominantno evropsko mnogo ranije: tokom prve polovine osamdesetih godina prosečni godišnji odliv inostranih ulaganja za Evropu dosegao je 41 posto ukupnog svetskog iznosa dok je na SAD otpadalo samo 31 posto. Do 2005. godine dominacija Evrope bila je još impresivnija, kada je iznos odliva direktnih inostranih ulaganja, brojka koja odslikava trenutnu aktivnost, dosegla 427 329 miliona dolara dok su američka ulaganja u inostranstvo iznosila svega 109 754 miliona dolara.
Pored kvantitativnog razvoja, Evropa se najuspešnije prilagodila novom načinu podele rada koji je obeležio decenije globalizacije. Geografska odredišta nemačkih ulaganja u inostranstvo radikalno su se promenila: 1961. godine Nemačka je 46 posto svojih inostranih ulaganja usmeravala ka manje razvijenim regionima ili regionima u razvoju, a samo 14 posto u druge zemlje Evropske zajednice. Do 1990, manje od 20 posto inostranih ulaganja odlazilo je u zemlje u razvoju, a 41 posto u druge razvijene evropske zemlje. Godine 1990, Nemačka je samo dva posto svojih direktnih ulaganja u inostranstvo usmerila u rudarsku industriju, dok je gotovo 40 posto odlazilo na trgovinu, bankarstvo i poslove osiguranja a još jedna trećina u hemijsku, električnu, mašinsku i automobilsku industriju. Švedske multinacionalne kompanije otvorile su predstavništva u 83 druge razvijene zemlje a samo sedamnaest u nerazvijenim zemljama Latinske Amerike, Afrike i Azije.
Suprotno posleratnoj situaciji, transatlantske investicije postale su dvosmerna ulica. Do sredine devedesetih, evropske multinacionalne kompanije posedovale su gotovo 60 posto ukupnih direktnih inostranih investicija u SAD, dok su Sjedinjene Države držale manje od pola ukupnog dotoka direktnih inostranih investicija u Evropi. Američka predstavništva u Evropi proizvode trećinu američkog izvoza u Evropu, ali su evropska predstavništva u Sjedinjenim Državama zaslužna za 38 posto američkog uvoza iz Evrope.
Budući uspon Evrope kao supersile dobio je novi zamah kroz ulogu i uticaj koji je imala u pomoći onim delovima Kontinenta koji su nekada bili nerazvijeni. Evropa je tokom svoje celokupne novije istorije bila kontinent oštrih suprotnosti koje su je oslabile. Kako se primicao XXI vek, trend približavanja razvijenom jezgru na Zapadu postao je dominantan u Irskoj i zemljama Mediterana. Zajedničko tržište i pametna politika kohezije koju je sprovodila Unija, pomogli su nerazvijenim regionima i nekoliko zemalja podigli na nivo razvijenog Zapada. Proces približavanja zahvatio je i pojedine zemlje Srednje i Istočne Evrope koje su se kasnije priključile Uniji. Iznenađujući ishod politike kohezije bio je da su se razlike između zemalja članica znatno smanjile ali su se razlike između regiona povećale. To je bila posledica specijalne centralizacije, formiranja ekonomija urbanih aglomeracija kako bi se iskoristila prednost blizine proizvodnih i uslužnih industrija. Ovaj fenomen, karakterističan za moderne industrije zasnovane na tehnologiji i procesa globalizacije pruža prednost jednim regionima dok drugi zaostaju za njima. Tradicionalna provincija Evrope već se znatno smanjila i verovatno će nestati u sledećih dvadeset do trideset godina. Evropa bez nerazvijenih regiona sigurno se neće ostvariti tokom života sledeće generacije, ali dalje povećanje evropskog jezgra proces je koji upravo traje.
U celokupnoj modernoj istoriji Evrope njen ekonomski razvoj bio je neujednačen. Od početka modernih vremena, Zapadna Evropa postala je jezgro svetskog sistema dok su nordijske zemlje, zemlje Mediterana, Srednje i Istočne Evrope predstavljale provinciju koja je proizvodila hranu i sirovine za jezgro i dosezala do 50 ili 60 posto njenih prihoda. Skandinavske zemlje, koje su proizvodile i izvozile žitarice, ribu, drvo i gvozdenu rudu, a 1870. godine više od 70 posto njihovog stanovništva bilo je zaposleno u sektorima poljoprivrede i primarne proizvodnje, naglo su počele s procesom približavanja. Industrijalizovale su se i za manje od pola veka gotovo dostigle bruto nacionalni proizvod po stanovniku zemalja jezgra, koji je u godinama pre Prvog svetskog rata dostizao između 60 i 76 posto BDP-a jezgra. Do 1950, BDP po stanovniku u skandinavskim zemljama premašio je zapadnoevropski za sedam posto i taj region je postao sastavni deo jezgra Kontinenta. Finska je uz određeno kašnjenje ponovila uspeh ostalih zemalja Skandinavije. Godine 1950, njen prihod po stanovniku popeo se na 64 posto ukupnog prihoda po stanovniku u šest vodećih ekonomski razvijenih zemalja Zapadne Evrope, da bi ga 2005. godine premašio za 16 posto.
Istorijsko nasleđe zemalja na periferiji – mediteranskih, te zemalja Srednje i Istočne Evrope – nije se menjalo više od sto pedeset godina. Proces promena u tim zemljama započeo je posle Drugog svetskog rata, a najveće promene zbile su se posle 1980. Evropa je postepeno gradila jedinstveno tržište i prihvatila Irsku i tri mediteranske zemlje koje su sedamdesetih i osamdesetih bile slabije razvijene. Primenjivala je promišljenu politiku kohezije koja je pomagala nerazvijenim regionima i zemljama kroz centralnu redistribuciju prihoda iz budžeta zajednice. Irska, Grčka, Španija i Portugalija bile su kandidati za članstvo. Zajednica je tim zemljama prosledila ogromnu pomoć. Od toga je verovatnije bila važnija ekonomska integracija pomenutih zemalja u evropsku ekonomiju i golemi iznosi direktnih inostranih investicija američkih i japanskih kompanija koje su te zemlje iskoristile kao odskočnu dasku prema evropskom tržištu.
Prevod sa engleskog: Aleksandra Dragosavljević
(Iz knjige Ivana T. Berenda Evropa posle 1980, Arhipelag)