Uspešan prodor telekomunikacionih operatera na finansijsko tržište kroz usluge „mobilnog novca“ pre svega je karakterističan za zemlje tzv. trećeg sveta, poput afričkih, gde je bankarski sistem veoma slabo razvijen. Najfascinantniji primer je uspeh telekom operatera SAFARICOM koji je banke u Keniji doveo na ivicu kolapsa. Da li je donekle sličan scenario moguć u Srbiji, gde su uslovi na finansijskom tržištu bitno drugačiji?
Mobilno bankarstvo, ili „mobilni novac“ podrazumeva različite oblike plaćanja i novčanih transakcija kojima je zajednička jedna tačka – a to je banka. Za razliku od većeg dela sveta, uključujući i Srbiju, gde bankarski sistemi imaju razvijenu infrastrukturu, u zemljama tzv. trećeg sveta poput afričkih, a posebno u regionu podsaharske Afrike, bankarstvo je tek u povoju. Nije redak slučaj da se bankarska ekspozitura i bankomat nalaze i na 200km udaljenosti od mesta u kojem korisnik živi, jer su bankarske mreže limitirane samo na veće gradove. Na primer, najveća banka u Ugandi (Barclays bank) ima svega 80 ekspozitura, a zemlja broji 33 miliona stanovnika. Slično je u gotovo u svim istočno-afričkim i južno-afričkim zemljama, a najgora situacija je u Kongu, Sudanu i Južnom Sudanu, gde banke postoje samo u regionalnim centrima koji jedini raspolažu neophodnom infrastrukturom za bankarsko poslovanje.
Zastupljenost platnih kartica (uglavnom VISA i VISA electron, a mnogo ređe MASTER i Maestro), kao i njihova pouzdanost značajno zaostaju za razvijenim zemljama. Bankarske račune ima između 10% i 20% populacije, uglavnom pripadnici srednje i više klase sa formalnim zaposlenjem. Sa druge strane, zbog visoke stope kriminala, većina Afrikanaca izbegava da nosi sa sobom bilo šta od vrednosti, a pogotovo novac. Zvuči neverovatno, ali Afrikanac će ići u banku da podigne dva dolara ako nešto treba da kupi.
Mobilni preokret
Kao ni bankarski sistem, u Africi nikada nije zaživela u većoj meri ni fiksna telefonija (Uganda 80.000 priključaka, Kenija 120.000, Zambija 100.000), pa je pojava mobilne telefonije značila ogroman tehnološki napredak za većinu afričkog stanovništva. Tehnološki nerazvijeni „Crni kontinent“ odjednom dobija priliku da se uključi u digitalno globalno selo, što je podstaklo trend da mobilni telekom operateri niču kao pečurke, a crveno-beli stubovi za mobilne predajnike sada se mogu videti na svakom koraku. Za relativno kratko vreme penetracija mobilne telefonije je u Afirci dostigla između 30 i 40%, što se u poređenju sa 130% u Srbiji ne čini značajnim. Ali, u čitanju statistike treba imati u vidu da je u većini afričkih zemalja više od polovine stanovništva mlađe od 16 godina (bez zaposlenja i prihoda), tako da dostignuti nivo penetracije govori da svaki Afrikanac, koji iole prihoduje, ima mobilni telefon i barem jednu, ako ne i više SIM kartica.
Stoga je za prosečnog Afrikanca mobilni telefon najčešće jedini vid komunikacije i, istovremeno, jedini način za pristup internetu, elektronskoj pošti, i ostalim tehnološkim blagodetima. Jednom rečju, mobilni telefon je postao fokus tačka za celokupnu privatnu i poslovnu komunikaciju prosečnog stanovnika Afrike. U tome, kao i u činjenici da su banke sporadično prisutne i da posluju na tradicionalan i često nefleksibilan način, mobilni operateri su videli svoju šansu da dođu do novih korisnika i izvora prihoda kroz kreiranje nove usluge: „mobilnog novca“. Usluga MPESA („mobilni novac“) startovala je u Keniji 2007. a ponudio ju je najveći mobilni operater SAFARICOM, koji je u to vreme u ovoj zemlji sa 36 miliona stanovnika imao 15 miliona korisnika i preko milijardu dolara godišnjeg prihoda.
Menadžment je rešio da razvije i ponudi novu uslugu predviđajući da mobilni operateri uskoro neće moći da opstanu samo od naplaćivanja razgovora i SMS poruka. Sa druge strane, SAFARICOM je u svojim analizama došao do zaključka da su banke u Keniji generalno nezainteresovane za privlačenje korisnika slabijeg materijalnog statusa i da nemaju nameru da šire mreže svojih ekspozitura bržim tempom – što zbog troškova, što zbog procena o malim prihodima. U isto vreme, SAFARICOM je već imao skoro 50% stanovništva kao svoje korisnike, kojima je mogao da ponudi i novu uslugu – MPESA. Uporedo sa njenim i razvojem marketing plana, timovi advokata i finansijskih stručnjaka su uveliko radili sa Narodnom Bankom Kenije oko pravne regulative i dobijanja potrebnih dozvola za ovu uslugu. Taj proces je trajao mesecima, ali je SAFARICOM uspeo da dobije dozvolu, pod uslovom da ne posluje kao banka već da za potrebe ovog posla otvori račun u jednoj od postojećih banaka.
Dileri na svakom koraku
Kako MPESA funkcioniše? Korisnik mobilnog telefona svom broju pridružuje mobilni novčanik na koji se smeštaju njegova novčana sredstva. Prilikom registracije za uslugu dobija PIN kod, kojim autorizuje sve transfere iz svog novčanika. Broj njegovog mobilnog računa je ustvari njegov broj telefona. Kada korisnik nešto plaća, samo prebacuje svoj novac na drugi broj telefona. Transferi se mogu obavljati preko SMS poruka ili jednostavnog USSD koda. Identitet korisnika se automatski određuje preko telefona koji koristi, a potvrđuje njegovim ličnim PIN kodom. Sve ovo zvuči savršeno i jako jednostavno, ali se postavlja pitanje: kako novac stiže na korisnikov mobilni račun i da li on sa njega može da podigne gotovinu?
Novac se može uplatiti na mobilni račun uplatom gotovine kod ovlašćenog dilera (MPESA diler). Kod istog dilera korisnik može i podići gotovinu uz plaćanje veoma male provizije. I upravo ovaj segment, dobro strukturirana i razgranata dilerska mreža za uslugu „mobilnog novca“ predstavlja ključnu razliku između standardnog bankarskog sistema u Keniji (sa jako malim brojem ekspozitura i bankomata) i dilerske mreže mobilnog operatera sa hiljadama i hiljadama dilera AIRTIME-a (mobilnog kredita). U SAFARICOM-u su na vreme shvatili da korisnici nove usluge moraju da imaju dilera doslovno na svakom koraku i da kod svakog mogu da uplate ili podignu gotovinu sa svog MPESA računa. Nakon dve godine razvoja MPESA sistema, dilerska mreža brojala je 7.500 dilera, a broj korisnika usluge porastao je na fantastičnih 8 miliona, što je iznenadilo i njene kreatore.
Od taksija do pijace
SAFARICOM je razvio i bankomate na kojima je bilo omogućeno podizanje gotovine sa mobilnog računa. U Keniji je moguće platiti taksi, gradski prevoz, čak i hranu i piće u lokalnom baru korišćenjem MPESA usluge. Prema poslednjim podacima iz 2012. godine, preko 3% kenijskog BDP-a je „prošlo“ preko MPESA sistema. Dilerska mreža danas broji više od 30.000 dilera u poređenju sa bankarskim mrežama koje ukupno nemaju više od 1.000 ekspozitura. Stanovništvo je toliko prihvatilo ovu uslugu da su kenijske vlasti morale prošle godine da uvedu porez od 10% na sve transakcije veće od 20 dolara, u pokušaju da ograniče rast broja transakcija preko MPESA, jer je pretila opasnost od totalnog kolapsa bankarskog sistema.
Usluge mobilnog bankarstva razvijene su i u Ugandi (MTN Uganda) i nekim drugim zemljama Afrike, ali sa nešto manjim uspehom nego u Keniji, gde se poklopilo nekoliko bitnih preduslova: nezadovoljena potreba stanovništva za pouzdanim, lako dostpunom i jeftinim sistemom za finansijske transakcije, rapidan rast mobilne telefonije i postojanje snažne telekomunikacione kompanije sa hrabrim i inteligentnim menadžmentom, svesnim okruženja u kojem posluje.
Da li je donekle sličan scenario moguć i u Srbiji? Odgovor na to pitanje nije lako dati. Srbija ima relativno dobro razvijenu bankarsku mrežu i veliki broj izdatih platnih kartica. Gledano iz tog ugla, potreba za nekim novim sistemom nije velika. Ali sa druge strane, i dalje postoje prodajna mesta i usluge koje se ne mogu platiti karticom: taksi, pijaca, male prodavnice, veliki broj ugostiteljskih objekata, posebno u malim mestima. Ukoliko se korisnicima ponudi usluga koja ce biti fleksibilnija i jeftinija od postojećih platnih sistema i u isto vreme lako dostupna i jednostavna za korišćenje i za manje obrazovane i siromašnije slojeve stanovništva – zašto da ne.
Goran Marković, konsultant za telekomunikacije
Tekst objavljen u broju #105 časopisa “Biznis & Finansije”