Sve što nije Zapad kolokvijalno je Istok, izuzev Japana koji se uprkos geografiji ubraja u Zapad. Pritom Afrika organski i ekonomski pripada Istoku, ali ne i geografski, a ipak je Egipat primljen u članstvo CICA (Konferencija za interakciju i jačanje poverenja u Aziji, koju u žargonu identifikuju kao Istok). Taj se Istok odlučno rešio da stupi na svetsku scenu. Može mu se.
Nije više ona kolonijalna beda, već deo sveta koji je Zapadu preoteo svetski ekonomski primat. Naime, od kraja 2012. godine Zapad proizvodi manje od polovine svetskog dohotka[1]. Nekada se dominacija sticala vojnom silom iza koje je ekonomija služila da „oslobođenima“ podari onoliko napretka koliko njoj obezbeđuje izvlačenje najvećeg profita. Danas ekonomija određuje važnost, a vojna sila služi kao autoritet i za svaki slučaj. Istok ni vojno nije više beznačajan: Rusija, Kina, Indija, Pakistan… poseduju nuklearno naoružanje, interkontinatalne rakete, satelite… Neko je to priuštio sebi iz straha od drugih, neko zbog manije veličine, međutim, utemeljenost te manije kopirali su od onih sa kojima se takmiče. U Šangaju je 20. i 21. maja održana Četvrta konferencija CICA – čiji je cilj bio, prema rečima iranskog predsednika Hasana Rohanija da, pored ostaloga, izbori ravnopravniji položaj Azije u svetu. U tom smislu su postavljali finansijske i institucionalne osnove za nezavisnu ekonomiju istočne polulopte. Na primer, svoju banku sa osnovnim kapitalom od 50 milijardi dolara, kao protivtežu Svetskoj banci…
Kao što demokratskim Zapadom zapravo vladaju dve sile: Amerika i Nemačka, tako i Istok ima svoje dve sile: Kinu i Rusiju. Upravo je susret predsednika Kine – Si Đampinga i Rusije – Vladimira Putina, u Šangaju, učinio da skup CICA deluje kao raskošne kulise za paradu dve Istočne sile. Nikada ranije one nisu imale toliko potrebe jedna za drugom. Rusija, doživljava sankcije Zapada koje je nagone da traži novog kupca za svoj gas i naftu (80 odsto je izvozila u Evropu) a Kini je potrebno tržište za njenu ogromnu proizvodnju potrošnih dobara, koja zbog krize sve manje prostora nalaze na tržištima Zapada. Kina ima robu, Rusija ima čime da plati: posao – i to dugoročan – je moguć. Akteri sa Istoka dobro su naučili da se poslovi oblikuju cenjkanjem i ucenjivanjem, pa to primenjuju i na sopstvene pregovore. Rusija je prinuđena da Kini nudi gas sa sve gasovodom kojim će ga dostavljati, ali je Kina u poziciji da se ne zaleće, već da obara cenu, jer ugovorenog gasa iz Centralne Azije ima dovoljno sve do 2020. godine. Kina je posle gotovo decenije cenjkanja uspela da dobije prihvatljive cene i potpisan je ugovor na isporuke gasa i nafte u narednih 30 godina vredan 400 milijardi dolara.
Kinu i Rusiju povezuju i dva strateška elementa – imperijalne aspiracije i antiamerikanizam. Ruska težnja da odreže „svoj“ komad Ukrajine, koju je Zapad svojom politikom „opkoljavanja“ Rusije gurnuo u nevolje, ima svoj pandan na Dalekom Istoku. U pitanju je žestoko zaoštravanje odnosa Kine i Vijetnama. Kina svoje građane evakuiše odande brodovima i avionima, ima ranjenih Kineza, a mnoge njihove fabrike su demolirane. Amerika otvoreno podržava Vijetnam iako je, ne tako davno, činila ratne i ekološke zločine u njemu, a sem verbalne osude mirovnjaka, nije nikada odgovarala zbog njih. Preživele uvek više interesuje profit nego patnja.
Na internetu se vrti jedna oda Putinu (na našem jeziku) pod naslovom „Putinova Rusija u brojkama“. Dakako, kao i sve ode ima problema da se uskladi sa šturom istinom. Tvrdi se, recimo, da je Putin za 12 godina vladanja povećao BDP za 12 puta. Nezgoda je što ako se BDP Rusije 2000. godine, kada je Jelcin postavio Putina na svoje mesto, računa kao 100, onda je 2013. godine stanje 180, što nije ni dva puta. Ali, to je ipak dvostruko više nego što je ostvarila Češka i trostruko više nego Mađarska. Istovremeno to je, posle Kine, najviši rast i u zemljama BRIK. Što je nesumnjivo veliki uspeh. Prema kupovnoj moći ukupni BDP Rusije je od Jelcinovih 900 porastao do 2.550 milijardi dolara prošle godine, što je 2,83 puta više. Dakle, ako se u odi preteralo u navedenim podacima verovatno da ni ostale zajapurene statističke tvrdnje nemaju veze sa stvarnošću. Čak je i podatak o proizvodnji žitarica (Rusija deli 3. do 5. mesta u svetu), najbliži istini, naduvavan tako da Rusija bude ispred Amerike i kada to ne zaslužuje.
Bez sumnje Rusija je od 2000. godine ogromno napredovala, ne samo zahvaljući Putinu, nego i Medvedevu (5 godina), a obojica zahvaljujući – nafti. Za ulogu nafte dokaz je stalna, relativno niska stopa rasta industrijske proizvodnje (između 1,5 i 4 odsto) i nagli pad stope rasta BDP u ovoj godini (zbog smanjenja izvoza nafte i gasa), i to na ruski prognoziranih svega 0,5 odsto, odnosno 0,2 odsto po MMF. Objektivno Rusija čini manje za svoju budućnost, za vreme posle nafte, nego arapske zemlje. Procene o budućem katastrofalnom padu prihoda od nafte ne slažu se samo po tome što su jedne pesimističke (2045. godine) a druge optimističke (2085. godine), ali niko ne sumnja da je kraj masnih prihoda od nafte na vidiku. Ono što Rusiji može da produži pritok prihoda je voda. Rusija poseduje najveći slobodan dotok slatke vode u svetu, podzemene rezerve, pa rezerve u snegu i ledu, i rezerve u permafrostu koji sadrži 45 odsto zaleđene vode. U drugoj polovini ovoga veka voda će prema prognozama postati ređi i skuplji element od nafte. Još pre 6 godina urađen je idejni projekat najfantastičnijeg vodovoda na svetu kojim bi trebalo da iz severne Rusije dotiče voda sve do Pekinga. Eto još jednog razloga za trajnije povezivanje dveju sila.
Kineska putanja je drugačija: zasnovana na ljudskom radu – bagatelnom fizičkom i sve cenjenijem intelektualnom. Akumulacija sredstava zasnovana na eksploataciji najmasovnijeg resursa – radne snage, omogućila je najmnogoljudnijoj zemlji ogromno koncentrisanje kapitala za strateške poduhvate[2]. Kako tvrdi italijanski diplomata i istoričar Serđo Romano, ne postoji u istoriji dražava koja je načinila tako ogroman skok u ekonomiji, tehnologiji, politici, kulturi i približavanju vladajućim civilizacijskim standardima za tako kratko vreme kao što je to učinila Kina. Od 1,4 odsto učešća u svetskom rastu u doba Maovo, do 19,3 odsto prošle godine fascinantan je put. Najnovije prognoze svetske banke i CIA govore da je sasvim moguće da Kina do kraja ove godine postane prva ekonomska sila u svetu i to 5 godina brže nego što su bila predviđanja od samo pre godinu dana. Amerika je svetski primat osvojila 1872. godine pretekavši Veliku Britanjiju. Postoji izreka da je XIX vek pripadao funti i kolonijalizmu, XX dolaru i Americi, a XXI jenu (ranmimbiju[3]) i Kini. Posle pet vekova od kada je ispred Indije bila vodeća sila u svetu, ona sada vraća svoj primat. Za razliku od američke „krize samopoštovanja“ kineski građani sve više veruju u obnovu kineske imperijalne slave. Nekih osnova ima. Sem što susedima u Kineskom moru otima naftonosna područja[4], Kina je u SAD investirala 1.180 milijardi dolara i poseduje stotinak američkih kompanija!
Postoji još jedan rakurs iz kojega se vidi (zastrašujuća) dugoročna dimenzija kineske volje za moć – Afrika! Deset dana pošto je stupio na vlast Si Đamping je simbolično prvo posetio „Kontinet budućnosti“. Tu je izneo svoj program „Novog svetskog poretka razvoja“ čije prve rečenice glase: „Napredak drugih vidimo kao našu šansu i poduprećemo ga na bazi jednakosti među zemljama, nezavisno od njihove veličine, moći i bogatstva“ /…/ Kina će ojačati trgovačke odnose sa Afrikom suprotstavljajući se prepotentnosti velikih nad malima, bogatih nad siromašnima /…/ Ponudićemo naš model ekonomskog i kulturnog razvoja“. Te reči praćene su podacima da je 2000. godine međurazmena Kina – Afrika iznosila 6, a 2012. godine 200 milijardi dolara. Kina je Afričkim zemljama odobrila 67, a Svetska banka 55 milijardi dolara. Tim novcem Kina je od Afrike napravila rudnik sirovina za svoj sopstveni razvoj. Na primer, 30 odsto potreba za naftom zadovoljava uvozom iz Afrike. Ukupan uvoz iz „Kontineta budućnosti“ – kako predsednik Si voli da zove Afriku, za jednu deceniju porastao je za dvadeset puta i dostigao 113 milijarde dolara. Kina širom kontinenta gradi pruge, puteve, luke, aerodorome, fabrike, sedam „specijalnih industrijskih zona“, pa čak i čitave gradove. Pozdravljajući predsednika Đampinga, predsednik Južne Afrike, Jakob Zuma, razložno je rekao: „Zapad je osiromašio, ostareo i sve manje troši, nama je potreban mlađi i energičniji partner“.
Kina u Afriku prodire na dva nivoa: preko međudržavnih poslova i na „sivo“. Pre 8 godina evidentirano je u Africi 800 kineskih privatnih preduzeća, danas ih zvanično ima 11.000, a poznavaoci tvrde da ih mora biti daleko više. Svojedobno je Hilari Klinton lansirala termin „puzeći neokolonijalizam“ za kinesko prisustvo u Africi. Tvrdnja je bila da Kinezi dovode čak i svoje radnike da ne bi plaćali lokalno stanovništvo. Bar taj deo cinizma demantovan je studijom Univerziteta u Johanesburgu u kojoj je ustanovljeno da je u kineskim preduzećima u Africi zaposleno 80 odsto lokalnih radnika i da ih kineske kompanije sistematski obučavaju za preuzimanje rukovodećih funkcija. Kineska elita nije ni oblaporna ni glupa, ona osvaja zaista „puzeći“, ali lansirajući „kineski san“ o uspehu koji je mnogo primamljiviji od surovog kolonijalizma koji su Afrikanci iskusili.
U neku ruku ova priča asocira na Nostradamusa i njegovu tvrdnju da će „žuta rasa zavladati svetom“. Na tu tvrdnju pretvorenu u pitanje na „Yahoo Answer“ našao sam ovakav odgovor: „Pa šta, ne mogu biti gori od upravljača koje već imamo“.
[1] Financial Times je jula prošle godine na bazi studije Mc Kinsey Global Instituta, bez mogućnosti da se posumnja dokazao da su zemlje u razvoju premašile svojim BDP razvijene zemlje. MMF je tome pridodao podatke po kojima zemlje „ubrzanog napretka“ ostvaruju 55 odsto ukupnog svetskog razvoja. Devedesetih godina Evropa je generirala 20 odsto svetskog razvoja a danas samo 5,7 odsto.
[2] Pre deset godina u Kini je zabeleženo 87.000 manifestacija nezadovoljstva, 2012. broj se popeo na 200.000. U prošloj i od početka ove godine štrajkovi postaju svakodnevica. Protestanti traže veće plate, socijalnu sigurnost, sindikalizaciju, kredite… Prva generacija radnika demokratizovane Kine zadovoljavala se time što ne umire od gladi, njihova deca i unuci traže mnogo više. Najveći štarjk u industriji obuće Yue Yuen, završio se tek posle 9 dana kada je država prinudila vlasnika sa Tajvana da radnicima garantuje penzijsko osiguranje, zdravstvo (i za članove porodice) i dakako veću satnicu.
[3] Kineski novac zvanično ime ranminbi, ustaljeno je staro ime jen, prošle godine se probio na drugo mesto u svetu, posle dolara, kao obračunska valuta.
[4] U 22 od 63 vijetnamske provincije u toku su masovne demonstracije protiv „kineskog imperijalizma“. Povod je početak eksploatacije nafte na Paracels ostrvima na kojima je Kina vojno zaposela vijetnamski deo i proglasila arhipelag kompletno svojim. Kineskom „letećom bolnicim“ (avion) prevezeno je 15 teže povređenih Kineza u domovinu, oko 5.000 ih evakuisano brodovima, kineske fabrike su delom razrušene, svi napisi na kineskom su razbijeni i uklonjeni. Kina je dobila svoju Ukrajinu. Nešto tiše tinja neprijateljstvo Filipina i Bruneja koji takođe optužuju Kinu za aneksiju njihovih ostrva. Računa se da u Južnom Kineskom moru postoji 17,7 milijardi tona rezervi nafte. Kuvajt poseduje 13 milijardi tona rezervi.