Želimo da razbijemo predrasudu roditelja i dece da je stručno školovanje slepa ulica i da im pokažemo da se sa dobrim zanatom danas, često, može zarađivati bolje nego sa fakultetskom diplomom, kaže Hajnc Diter Harbers, vođa GIZ-ovog projekta. Njegov profesionalni put je najbolji primer uspešnosti ovakvog modela obrazovanja.
„Da sam ja sada mlad, izabrao bih da budem vodoinstalater, a onda bih uzeo diplomu u šake i pravac u Njujork, jer su tamo ovakvi majstori i traženi i dobro plaćeni“, kaže Hajnc-Diter Harbers, vođa GIZ-ovog projekta „Reforma srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji“.
Mnogi roditelji i njihova deca, koja bi od septembra trebalo da uđu u školske klupe verovatno bi se zagrcnuli na pomen prelaska okeana, i sa sumnjičavom grimasom propratili ideju da se i bez fakultetske diplome može do boljeg života.
Ali Harbers, koji je vatreni zagovornik uvođenja elemenata nemačkog stručnog obrazovanja u domaće učionice, mladim ljudima i njihovim porodicama želi da poruči nešto sasvim jednostavno: diploma kvalitetne stručne škole mnogo brže otvara vrata zaposlenja i u Srbiji i bilo gde u inostranstvu. „Imam itekako razumevanja što roditelji svojoj deci žele da omoguće fakultetsko obrazovanje, ali čini mi se da treba da razmisle i o novoj realnosti: dobro obučeni tehnički kadrovi imaju jednaku „težinu“ kao i univerzitetska zanimanja. Prošla su vremena kada su kvalifikovani radnici zarađivali manje od svojih kolega sa fakultetskom diplomom“, kaže Harbers.
Nema više ni stigme uprljanih uniformi jer većina zanatskih radnika danas na posao dolazi u svojoj odeći i pre bilo kakvog alata, u ruke prvo hvata kompjuter. „Danas auto-mehaničar uz pomoć računara dijagnostikuje kvar automobila, vodoinstalater pregleda rad instalacija, a teško je zamisliti i zavarivača koji ne vlada ovim znanjima“.
Novi pristup učenju
Cilj GIZ-ovog projekta u Srbiji je da mladim ljudima i njihovim roditeljima pokaže da dobro obrazovanje sa konkretnim praktičnim radom u preduzećima, nudi solidnu perspektivu za zapošljavanje jednom kad novopečene zanatlije izađu iz školske klupe.
„Ove godine ćemo uvesti tri obrazovna profila: to su zavarivač, industrijski mehaničar i električar, a potom će svake godine biti dodavana nova zanimanja za koje smatramo da imaju budućnost i perspektivu i za koje škole pokažu interesovanje“, kaže Harbers.
Tri profila koja će prvo biti ponuđena, možda ne deluju kao revolucionaran korak, ali su u stvari odličan lakmus papir uspešnosti novog modela školovanja. „Upravo u ovim strukama ima puno nepopunjenih radnih mesta ne samo u Srbiji nego i u celoj Evropi“, napominje Harbers. Ako preduzeća u Srbiji ne budu spremna da dobro obučenim mladim ljudima ponude odgovarajuću platu, oni će bez problema moći da se zaposle bilo gde u svetu. To i jeste kvalitet novog pristupa obrazovanju: on između dobrog zanatlije i preduzeća uspostavlja ravnopravan tržišni odnos uzimanja i davanja.
Interes preduzeća u Srbiji za ovakvim kadrom je nesporan. „Od kolega iz Srbije često čujem da je teško naći dobro obučenog stručnog automehaničara, vodoinstalatera, električara, majstora svog zanata“, kaže Harbers. Isto važi i za velika strana preduzeća u Srbiji koja ulažu mnogo napora da nađu kvalitetne radnike određenih struka.
Nemački model stručnog školovanja, koji je jedan od kamena temeljaca uspešnosti i konkuretnosti tamošnje privrede, danas se sa manjim ili većim varijacijama primenjuje i u drugim evropskim zemljama koje su se ponovo okrenule reindustrijalizaciji. U Belgiji, na primer, obrazovni sistem koji je sličan srpskom po tome što je u svim gradovima i školama nudio sve obrazovne profile, upravo prolazi kroz ozbiljne promene. U pojedinim delovima zemlje osnivaju se posebni regionalni centri za određena zanimanja, „pa preduzeća vrlo dobro znaju gde treba da traže dobrog radnika za svako radno mesto“, objašnjava naš sagovornik. Istovremeno, u nemačkim stručnim školama sve je veći broj učenika iz Poljske, Češke i Francuske.
U GIZ-ovom projektu u Srbiji učestvuju škole i preduzeća koja su prepoznala novi koncept rada i učenja kao nešto što je i u njihovom interesu. „To znači da su ova preduzeća spremna da aktivno uključe učenike u proizvodnju i plaćaju im izvesnu sumu novca tokom školovanja.“
Harbers nema iluzija da je od ovog projekta do sveobuhvatnih promena u školskom sistemu, kratak put. U Srbiji, kaže on, kao i u mnogim drugim zemljama, danas sva odgovornost za srednje stručno obrazovanje pada na škole. Pritom, škole su nedovoljno opremljene, nastavnici se nisu usavršavali, oprema u školama nije moderna, a mladi ljudi prihvataju da uđu u takvo stručno obrazovanje, znajući da to nije nešto što odgovara potrebama privrede. „To je situacija na terenu. I doklegod je tako, dok ne bude donet zakon koji će regulisati prava i obaveze na nivou stručnog obrazovanja, i ravnopravno ih rasporediti na škole, učenike i preduzeća, tu se, po mom mišljenju, ne može puno postići“, kaže naš sagovornik.
„Da bi se stvari ozbiljno pomerile s mesta mora se promeniti svest roditelja i njihove dece – ne moraju svi da studiraju. To je prva stavka. Druga je da opštine moraju da se znatno više angažuju u oblasti profesionalne orijentacije i posredovanja između mladih i preduzeća, i pomognu mladima da pametno izaberu školu koju će upisati. I treće, država mora da pokaže preduzećima koja su spremna da obrazuju đake, da ceni njihov trud i da im ponudi izvesne poreske olakšice“, nabraja Harbers. Sa izvesnom dozom sete, podseća da je u bivšoj Jugoslaviji koja je imala vrlo konkurentne proizvode, stručno obrazovanje bilo odlično ustrojeno a preduzeća osećala neku vrstu moralne obaveze da valjano iškoluju učenike. “Sada je sve zamrlo i to je velika šteta, jer sada moramo da se pozivamo na zakon kojim bi se definisale obaveze i prava na ovom planu“.
Ipak pozitivnih primera zapravo ima dosta širom zemlje, od Beograda preko Požege i Subotice, „gde su opštine prepoznale ovaj inovativni pristup, škole i preduzeća su motivisani, i svi su spremni da se upuste u tu priču od koje će mladi imati itekako koristi“, kaže Harbers. U prilog optimizmu ide i dobro iskustvo GIZ sa Ministarstvomprosvete, nauke i tehnološkog razvoja. „Uvek su spremni da idu u susret svima koji pokažu dobru inicijativu“, ali ta inicijativa, podvlači, „mora da dođe sa terena“.
Istine radi, mora se reći da nisu baš sve stručne obrazovne ustanove u Srbiji na prvoj liniji promena. Harbers objašnjava da je situacija u školama prilično napeta jer one imaju premalo učenika a nastavnici teže da svoj fond časova popune time što će klasične zanate produžiti na četiri godine školovanja. „Takav je, na primer, slučaj sa štamparem, koji bi sasvim dobro mogao da se obrazuje za tri godine, a ne četiri kao sada“, kaže Harbers koji je, pre nego što je postao stručnjak za obrazovanje i sam svojevremeno izučio taj zanat. „Rezultat takvog stanja je da mladi koji bi se mnogo bolje snašli u trogodišnjim zanatskim zanimanjima ni ne dobiju priliku da se na njih upišu.“
Zanat nije ćorsokak
Činjenica da novi model stručnog školovanja koji promoviše GIZ podrazumeva brži izlazak iz klupa, ne znači automatski da dobar majstor može da okači knjigu o klin. Naprotiv.
Izreka da „dobar zanat zlata vredi“ danas se ne svodi samo na to da se sa pametno izabranim zanimanjem lakše nalazi posao. Zanat je danas na ceni jer se znanje majstora kontinuirano nadograđuje. „Mladi moraju biti spremni da se stalno usavršavaju. Zavarivač će, na primer, u školi naučiti možda samo tri vrste zavarivanja, ali, ako je spreman da se usavršava, on će i sam finansirati svoje doškolovavanje“, kaže Harbers. U Indoneziji, mladi ljudi koji žele da se usavrše za podvodno zavarivanje moraju da čekaju 4 do 5 godina da bi došli na red za ovu specijalizaciju, i da sami ulože od tri do pet hiljada dolara u obuku. Ali, kada budu obučeni za podvodno zavarivanje, zarađivaće hiljadu dolara po danu.
Dobra strana obrazovanja u Srbiji je to što ovde već postoje institucije koje su dobro pripremljene baš za takvu vrstu obuke i usavršavanja, primećuje Harbers. „Jedan od najboljih primera je profil mehatroničara u Novom Sadu. Posle odlične obuke, mladi odlaze u inostranstvo. Zašto? Zato što ovde nisu potrebni i njihov rad nije cenjen.“
Ipak, odlazak školovanih mladih ljudi van zemlje ne treba da posmatramo kao primer gubitka kapitala uloženog u njihovo školovanje, napominje naš sagovornik. „Sa dobrom školom oni će zarađivati novac u inostranstvu, i vraćati ga ovde u Srbiju, pa samim tim i u domaću privredu.“
Uverenje da je opredeljivanje za zanat, ćorsokak iz koga nema povratka, je prosto predrasuda, kaže Harbers koji je najbolji, živi primer, nečeg sasvim suprotnog. „Tri godine sam učio za lakirera i molera, a potom još dve godine za štampara. Studije sam počeo tek sa 24 godine, završio ih sa 30, i posle toga deset godina radio kao predavač u Visokoj stručnoj školi. Potom sam prešao u GIZ“. Njegov sin izabrao je sličan put: školuje se za poslovnog administratora, namerava da prvo radi, a tek potom da donese odluku o tome šta će dalje.
Ovakav način stepenovanog školovanja moguć je zahvaljujući obrazovnom sistemu koji je i horizontalno i vertikalno prohodan i usklađen sa evropskim Nacionalnim okvirom za kvalifikacije, što bi svakome ko danas izuči zanat trebalo da ostavi otvorena vrata da se dalje usavršava. „Tu perspektivu mladi ljudi moraju da imaju jer ako su se opredelili za srednje stručno obrazovanje, to ne sme da znači da su automatski ušli u slepu ulicu. I u Srbiji moramo insistirati na ovom receptu“, kaže Harbers. „Imamo puno posla“
Sledeći korak GIZ-a će biti fokusiranje na oblast karijernog savetovanja i profesionalne orijentacije pre svega za zanatsko-tehnička zanimanja.
Šta će biti merilo uspeha projekta? Mladi ljudi koji ove godine budu upisali ponuđene profile izaćiće iz školskih klupa za tri godine, a za njima će doći nove generacije obučene po sličnom modelu. „Bilo bi dobro da kad sprovedemo anketu među mladim zanatlijama dođemo do rezultata da se od 120 đaka na nekom obrazovnom profilu, svako od njih zaposlio i ima prihode“, kaže Harbers. Ali najbolja potvrda novog pristupa školovanju trebalo bi da dođe iz prakse. „Ako vam za četiri godine na putu stane auto – i dođe mlada osoba i odmah ga popravi – znaćete u čemu je stvar“.
Tekst je iz specijalnog priloga „Modernizacija zanata u saradnji sa preduzećima: Brže do posla“