Tomas Piketi, profesor Ekonomskog fakulteta u Parizu, nije poznato ime, iako će se to možda promeniti objavljivanjem engleskog prevoda njegove veličanstvene, sveobuhvatne meditacije o nejednakosti, Kapital u dvadeset prvom veku. Međutim, njegov uticaj je dubok. Često se može čuti da živimo u drugom zlatnom dobu – ili, kako Piketi voli da kaže, drugom Bel epoku – definisanom neverovatnim usponom „jednog procenta“. Ali ovo je postalo opšte mesto samo zahvaljujući Piketijevom radu. Konkretno, on i nekoliko njegovih kolega (pre svega Entoni Atkinson sa Oksforda i Emanuel Saez sa Berklija) ustanovili su statističke tehnike koje nam omogućavaju da pratimo koncentraciju prihoda i bogatstva daleko u prošlost – do početka dvadesetog veka u Americi i Britaniji, i čak do kraja osamnaestog veka u Francuskoj.

Rezultat je revolucionarni obrat našeg razumevanja dugoročnih tendencija nejednakosti. Pre ovog obrata, najveći deo rasprava o ekonomskoj nejednakosti je manje-više zanemarivao najbogatije. Neki ekonomisti (da ne pominjemo političare) pokušavali su da uguše čak i pomen nejednakosti: „Od tendencija štetnih za zdravu ekonomiju najzavodljivije je, a po mom mišljenju i najotrovnije, fokusiranje na pitanje raspodele“, rekao je 2004. Robert Lukas sa Univerziteta u Čikagu, najuticajniji makroekonomista svoje generacije. Ali čak i oni koji su spremni da razgovaraju o nejednakosti najčešće su se fokusirali na raskorak između siromašnih ili radničke klase i onih samo dobrostojećih, ne pravih bogataša – na fakultetski obrazovane čija su primanja brže rasla od nadnica manje obrazovanih radnika, ili na komparativno povoljan položaj gornje petine stanovništva u poređenju sa donje četiri petine, ne na brzo rastuća primanja rukovodilaca i bankara.

Zato je bilo revolucionarno otkriće kada su Piketi i njegove kolege pokazali da su prihodi sada već čuvenog „jednog procenta“, pa čak i manjih grupa, zapravo prava priča u porastu nejednakosti. Ovo otkriće bilo je praćeno još jednim: priča o zlatnom dobu, koja je možda izgledala kao hiperbola, uopšte nije bila takva. Prvenstveno u Americi, deo nacionalnog dohotka koji je odlazio gornjem jednom procentu pratio je krivu slova U. Pre Prvog svetskog rata, jedan procenat je dobijao otprilike petinu ukupnih prihoda i u Britaniji i u SAD. Do 1950, taj udeo je smanjen za više od pola. Ali od 1980, udeo jednog procenta ponovo je rastao – a u Americi se vratio na nivo od pre jednog veka.

Međutim, današnja ekonomija je sasvim drugačija od one iz 19. veka, zar ne? Tada se veliko bogatstvo uglavnom nasleđivalo; zar današnju ekonomsku elitu ne čine ljudi koji su svoj položaj zaslužili? Pa, Piketi nam govori da to nije baš tako, i da se u svakom slučaju ovo stanje može pokazati otpornijim od srednjoklasnog društva koja se razvilo nakon Drugog svetskog rata. Glavna ideja Kapitala u dvadeset prvom veku glasi da se nismo samo vratili na 19-vekovni nivo nejednakost prihoda, već i da se vraćamo u „nasledni kapitalizam“ gde ključne poluge ekonomije nisu u rukama talentovanih pojedinaca, nego porodičnih dinastija.

To je fantastična tvrdnja – i upravo jer je toliko neverovatna mora se ispitati pažljivo i kritički. Međutim, pre nego što se time pozabavim, moram odmah da kažem da je Piketi napisao zaista vrhunsku knjigu. To je delo koje spaja veliki istorijski presek – kada ste poslednji put čuli da se neki ekonomista poziva na Džejn Ostin i Balzaka? – sa mukotrpnom analizom podataka. Iako se Piketi ruga ekonomskom pozivu zbog njegove „detinjaste opsednutosti matematikom“ njegova rasprava je fantastičan primer ekonomskog modeliranja, pristupa koji spaja analizu ekonomskog rasta sa analizom raspodele dohotka i bogatstva. Ova će knjiga promeniti i naše razmišljanje o društvu i naš pristup ekonomiji.

1.

Šta znamo o ekonomskoj nejednakosti i na koji period se to znanje odnosi? Do Piketijeve revolucije, većina naših saznanja o nejednakosti prihoda i bogatstva poticala je iz anketa u kojima se od nasumično izabranih porodica traži da popune neki upitnik, a njihovi odgovori se sabiraju i daju statistički portret celine. Međunarodni standard za takve ankete je istraživanje koje jednom godišnje sprovodi Statistički zavod. Federalne rezerve takođe sprovode trogodišnju anketu o raspodeli bogatstva.

Ove dve ankete su osnovni pokazatelji promene stanja američkog društva. Između ostalog, one već dugo ukazuju na dramatičnu promenu u procesu ekonomskog rasta SAD, koja je otpočela oko 1980. Pre toga, porodicama iz svih slojeva prihodi su rasli manje-više paralelno sa rastom privrede u celini. Međutim, nakon 1980. ogroman deo dobitaka odlazio je na gornji kraj lestvice dohotka, dok su porodice u donjoj polovini daleko zaostajale.

Kroz istoriju, druge zemlje nisu toliko pažljivo pratile ko šta dobija; ali ova situacija se vremenom popravljala, u velikoj meri zahvaljujući trudu Luksemburške studije dohodaka (organizacije sa kojom ću uskoro početi da sarađujem). A porast dostupnih anketnih podataka koji se mogu uporediti među državama dovela je do novih važnih uvida. Prvenstveno, sada znamo i da Sjedinjene Američke Države imaju mnogo nejednakiju raspodelu dohotka od drugih razvijenih zemalja i da se dobar deo te razlike može direktno pripisati postupcima države. Evropske države u celini imaju veoma nejednake prihode od tržišne aktivnosti, kao i SAD, iako možda ne u istoj meri. Ali rade daleko više na preraspodeli kroz poreze i transfere od Amerike, što dovodi do mnogo manje nejednakosti u raspoloživim prihodima.

Međutim, pored velike koristi, anketni podaci imaju velika ograničenja. Imaju tendenciju da potcene ili potpuno izostave prihod koji odlazi šačici pojedinaca na samom vrhu lestvice prihoda. Takođe imaju ograničenu istorijsku dubinu. Čak nas i podaci američkog popisa vode samo do 1947.

Tu na scenu stupaju Piketi i njegove kolege, koji su se okrenuli potpuno drugačijem izvoru informacija: poreskoj evidenciji. Ta ideja nije nova. Prve analize raspodele dohotka oslanjale su se na poreske podatke, jer nisu imale na šta drugo. Piketi i kolege su, međutim, pronašli način da spoje poreske podatke sa drugim izvorima i tako dobiju informacije koje presudno dopunjuju ankete. Konkretno, poreski podaci nam mnogo govore o eliti. I poreska evidencija seže mnogo dublje u prošlost: u Americi se porez na dohodak plaća od 1913, u Velikoj Britaniji od 1909. Francuska, zahvaljujući pažljivom prikupljanju poreza na nekretnine i vođenju evidencije, ima pravo obilje podataka koji se mogu ispratiti do kraja osamnaestog veka.

Upotreba ovih podataka nije jednostavna. Međutim, koristeći sve tajne zanata, a delom i informisano nagađanje, Piketi je uspeo da sastavi rezime pada i uspona ekstremne nejednakosti u proteklih sto godina. To izgleda kao Tabela 1 na ovoj stranici.

Kao što sam rekao, ako vreme u kojem živimo zovemo novim zlatnim dobom ili Bel epokom, to nije hiperbola, nego je jednostavno tačno. Ali kako se to dogodilo?

2.

Piketi i samim naslovom svoje knjige postavlja intelektualni izazov: Kapital u dvadeset prvom veku. Da li ekonomisti još uvek smeju da se tako izražavaju?

Ovaj naslov ne iznenađuje toliko samo zbog aluzije na Marksa. Prizivajući kapital na samom početku, Piketi se odvaja od najmodernijih rasprava o nejednakosti, i oslanja se na stariju tradiciju.

Opšta pretpostavka većine istraživača nejednakosti jeste da je glavna stavka zarađeni prihod, obično u vidu plate, a da prihod kapitala nije ni važan ni zanimljiv. Piketi međutim pokazuje da čak i danas prihod od kapitala, a ne od zarada, dominira na vrhu raspodele dohotka. Takođe pokazuje da je nekad – u vreme evropskog Bel epoka i, u manjoj meri, američkog zlatnog doba – nejednako vlasništvo, a ne nejednake zarade, bilo glavni pokretač neravnomernosti prihoda. On tvrdi da se vraćamo u takvo društvo. Ovo nije njegova usputna spekulacija. Iako je Kapital u dvadeset prvom veku delo objektivnog empirizma, u velikoj meri je vođeno teorijskim okvirom koji pokušava da ujedini raspravu o ekonomskom rastu i raspodeli prihoda i bogatstva. U suštini, Piketi vidi ekonomsku istoriju kao priču o trci akumulacije kapitala i drugih faktora podsticanja rasta, uglavnom porasta stanovništva i tehnološkog napretka.

Naravno, u ovoj trci nema trajnog pobednika: na veoma duge staze, ukupni kapital i ukupni prihod moraju da rastu približno istim tempom. Ali jedna ili druga strana mogu decenijama da vode. Uoči Prvog svetskog rata, Evropa je akumulirala kapital šest ili sedam puta veći od nacionalnog dohotka. Međutim, tokom naredne četiri decenije, kombinacijom fizičkog uništenja i preusmeravanja štednje u ratne izdatke, prepolovila je taj razmer. Akumulacija kapitala nastavila se posle Drugog svetskog rata, ali to je bio period spektakularnog ekonomskog rasta – Trente Glorieuses ili „Veličanstvenih trideset“ godina – tako da je odnos kapitala prema prihodu ostao nizak. Međutim, od 1970-ih, usporeni rast označio je porast udela kapitala, tako da su kapital i bogatstvo lagano krenuli nazad ka nivou Bel epoka. I ova akumulacija kapitala, kaže Piketi, na kraju će ponovo stvoriti nejednakost Bel epoka ukoliko joj se ne suprotstavimo progresivnim oporezivanjem.

Zašto? Radi se o odnosu r prema g – stopi prinosa na kapital prema stopi privrednog rasta.

Skoro svi ekonomski modeli govore nam da ako g pada – kao što je padao od 1970, što će se verovatno nastaviti zbog sporijeg rasta radno sposobnog stanovništva i sporijeg tehnološkog napretka – r će takođe padati. Ali Piketi tvrdi da će r padati manje nego g. Ne mora da znači da će tako i biti. Međutim, ako se radnici lako mogu zameniti mašinama – ako je, da upotrebimo tehnički žargon, elastičnost supstitucije kapitala i radne snage veća od jedan – spori rast će, kao i proizilazeći porast udela kapitala prema prihodima, zaista proširiti jaz između r i g. A Piketi tvrdi da istorijski podaci pokazuju da će se upravo to dogoditi.

Ako je u pravu, jedna direktna posledica biće preraspodela dohotka od radne snage prema vlasnicima kapitala. Opšteprihvaćeno mišljenje je dugo glasilo da ne treba brinuti o tome, da su udeo kapitala i radne snage u ukupnom prihodu dugoročno veoma stabilni. Međutim, na vrlo dugi rok nije bilo tako. U Britaniji, na primer, udeo kapitala u prihodu – bilo u obliku dobiti preduzeća, dividendi, renti, ili prodaje imovine – pao je sa oko 40 odsto pre Prvog svetskog rata na jedva 20 odsto oko 1970, a od tada je, vraćajući se na prvobitni nivo, već prešao otprilike pola puta. Istorijska kriva nije toliko očigledna u Sjedinjenim Američkim Državama, ali i ovde je u toku preraspodela u korist kapitala. Naime, dobit preduzeća je porasla od početka finansijske krize, dok nadnice – uključujući i nadnice visokoobrazovanih – stagniraju.

Rastući udeo kapitala, sa svoje strane, direktno povećava nejednakost, jer je vlasništvo nad kapitalom uvek mnogo nejednakije raspoređeno nego prihod od rada. Ali efekti se ne zaustavljaju na tome, jer kada stopa prinosa na kapital drastično prevazilazi stopu ekonomskog rasta, „prošlost teži da proguta budućnost“: društvo se neumoljivo naginje dominaciji naslednog bogatstva.

Razmislite kako je to funkcionisalo u Evropi Bel epoka. U to doba, vlasnici kapitala mogli su očekivati prinose od 4 do 5 odsto od svojih investicija, uz minimalan porez; za to vreme je ekonomski rast iznosio samo oko jedan odsto. Tako su bogati pojedinci mogli da reinvestiraju zaradu tako da im bogatstvo pa i prihodi rastu brže od privrede, jačajući njihovu ekonomsku dominaciju, čak i dok su s vrha skidali dovoljno za vrlo luksuzan život.

Šta se dogodilo kada su ti bogati pojedinci pomrli? Ostavili su svoje bogatstvo – ponovo uz minimalan porez – svojim naslednicima. Novac ostavljen narednoj generaciji činio je 20 do 25 odsto godišnjeg prihoda; najveći deo bogatstva, oko 90 odsto, bilo je nasleđeno bogatstvo, a ne ušteđeno od primanja. Ovo nasleđeno bogatstvo bilo je koncentrisano u rukama sasvim malobrojne manjine: 1910. godine najbogatijih jedan odsto kontrolisalo je 60 odsto bogatstva u Francuskoj; u Britaniji, 70 odsto.

Zato nije ni čudo da su 19-vekovni pisci bili opsednuti nasledstvom. Piketi dosta prostora posvećuje razmatranju predavanja koje nitkov Votren drži Rastinjaku u Balzakovom Čiča Goriju, koje se svodi na to da ni najuspešnija karijera ne može da pruži ni deo bogatstva koje bi Rastinjak mogao da stekne jednim potezom, ako se oženi bogataškom ćerkom. Ispostavilo se da je Votren imao pravo: pripadati gornjem jednom procentu 19-vekovnih naslednika i prosto živeti od nasleđenog bogatstva značilo je da ćete imati oko dva i po puta viši standard nego što biste mogli postići grebanjem i laktanjem do jednog procenta najplaćenijih najamnih radnika.

Možda će neko reći da savremeno društvo uopšte nije takvo. U stvari, i prinosi od kapitala i nasleđeno bogatstvo, iako manje važni nego u Bel epoku, još uvek su snažni pokretači nejednakosti – i njihov značaj raste. U Francuskoj, kako pokazuje Piketi, udeo nasledstva u ukupnom bogatstvu naglo je opao u ratno i posleratno doba brzog rasta; oko 1970. iznosio je manje od 50 procenata. Ali sada se vratio na 70 odsto i još uvek raste. Dakle, prvo je došlo do pada a potom porasta značaja nasledstva u stvaranju elitnog statusa: životni standard gornjeg procenta naslednika pao je ispod nivoa najplaćenijih jedan odsto zaposlenih između 1910. i 1950, ali je počeo ponovo raste nakon 1970. Još se nije vratio na Rastinjakov nivo, ali ponovo je postalo vrednije imati prave roditelje (ili se udati ili priženiti u pravu porodicu) nego imati pravi posao.

A to bi mogao da bude samo početak. Grafikon 1 prikazuje Piketijeve procene globalnih r i g na duže staze, ukazujući na to da je doba izjednačavanja sada za nama, a da su uslovi sada zreli za novo uspostavljanje naslednog kapitalizma.

Imajući u vidu ovu sliku, zašto nasleđeno bogatstvo igru tako malu ulogu u današnjem javnom govoru? Piketi sugeriše da je sam obim naslednog bogatstava ono što ga na neki način čini nevidljivim: „Bogatstvo je toliko koncentrisano da veliki deo društva praktično nije ni svestan njegovog postojanja, tako da neki ljudi zamišljaju da ono pripada nadrealnim ili misterioznim stvorenjima“. Ovo je veoma dobar uvid. Ali sigurno nije potpuno objašnjenje. Jer činjenica je da najupadljiviji primer rastuće nejednakosti u današnjem svetu – uspon veoma bogatog jednog procenta u anglosaksonskom svetu, posebno u SAD – nema toliko veze sa akumulacijom kapitala, bar ne još uvek. Ima više veze sa izuzetno visokim kompenzacijama i zaradama.

3.

Kapital u dvadeset prvom veku je, nadam se da sam jasno stavio do znanja, zaprepašćujuće značajna knjiga. U vreme kada je koncentracija bogatstva i prihoda u malobrojnim rukama ponovo postala centralno političko pitanje, Piketi ne nudi samo neprocenjivu dokumentaciju o tome šta se dešava uz nenadmašnu istorijsku dubinu. On pored toga iznosi zaokruženu teoriju nejednakosti, koja obuhvata ekonomski rast, raspodelu prihoda između kapitala i radne snage, kao i raspodelu bogatstva i prihoda među pojedincima.

Međutim, postoji nešto što pomalo umanjuje ovo dostignuće – neka vrsta intelektualnog trika, ali koji ne podrazumeva neku Piketijevu prevaru ili prestup. Ali to je sledeće: glavni razlog potrebe za ovakvom knjigom jeste uspon ne samo jednog procenta, nego konkretno američkog jednog procenta. Međutim, ispostavlja se da je do tog uspona došlo iz razloga izvan domašaja Piketijeve velike teze.

Piketi je, naravno, isuviše ozbiljan i iskren ekonomista da bi pokušao da zanemari neugodne činjenice. „Nejednakost u Americi 2010“, kaže on, „kvantitativno je jednako ekstremna kao u staroj Evropi u prvoj deceniji dvadesetog veka, ali struktura ove nejednakosti je očito drugačija“. Zaista, ono što smo videli u Americi i što sve češće viđamo drugde, predstavlja nešto „radikalno novo“ – porast „supernadnica“.

Kapital je još uvek važan: na samom vrhu društvenih slojeva prihod od kapitala i dalje premašuje prihode od nadnica, zarada i bonusa. Piketi procenjuje da je povećana nejednakost prihoda od kapitala zaslužna za otprilike trećinu ukupnog porasta američke nejednakosti. Ali i zarade na vrhu takođe su porasle. Realne zarade za većinu radnika u SAD porasle su sasvim malo, ako imalo, od početka 1970-ih, ali dohoci gornjeg jednog procenta porasli su 165 odsto, dok su dohoci za 0,1 odsto porasli 362 procenata. Da je Rastinjak danas živ, Votren bi morao da prizna da bi jednako dobro mogao da živi ako postane menadžer hedž fonda kao i ako se dobro oženi.

Šta se krije iza ovog dramatičnog porasta nejednakosti primanja, gde lavovski deo dobitaka odlazi ljudima na samom vrhu? Neki američki ekonomisti kažu da su za to zaslužne tehnološke promene. U čuvenom radu iz 1981. pod naslovom „Ekonomija superzvezda“, čikaški ekonomista Šervin Rozen tvrdio je da savremena tehnologija komunikacija, proširujući domet talentovanih pojedinaca, stvara tržišta zasnovana na filozofiji „pobednik nosi sve“, gde šačica izuzetnih pojedinaca ubire ogromne nagrade, iako su u svom poslu bolji samo za nijansu od njihovih daleko slabije plaćenih rivala.

Piketi ne veruje u to. Kako sam primećuje, konzervativni ekonomisti vole da govore o visokim zaradama izvođača ovog ili onog tipa, kao što su filmske i sportske zvezde, kako bi sugerisali da su visoki prihodi zaista zasluženi. Ali takvi ljudi zapravo čine majušni deo bogate elite. Podaci govore da se uglavnom radi o nekoj vrsti rukovodilaca – ljudi čije se zasluge u stvari vrlo teško mogu proceniti ili novčano izmeriti.

Ko onda određuje koliko vredi jedan korporativni direktor? Pa obično postoji odbor za kompenzacije, čije članove imenuje sam direktor. Praktično, tvrdi Piketi, rukovodioci najvišeg ranga sami određuju svoju platu, ograničeni društvenim normama, a ne nekakvom tržišnom disciplinom. A enormni skok tih zarada on pripisuje eroziji tih normi. U stvari, ogroman porast primanja na vrhu on pripisuje socijalnim i političkim, a ne strogo ekonomskim silama.

Da budemo pošteni, on zatim plasira moguću ekonomsku analizu promenjivih normi, tvrdeći da je smanjivanje poreskih stopa za bogate u stvari ohrabrilo plaćenu elitu. Kada bi vrhunski menadžer znao da može da zadrži samo delić prihoda koji dobije ako se odluči da prekrši društvene norme i uzme ogromnu nadoknadu, možda bi zaključio da beščašće ne vredi toliko. Ako mu drastično smanjite graničnu stopu poreza, možda će se ponašati drugačije. A budući da se sve veći broj superplaćenih podsmeva normama, i same norme se menjaju.

Ova dijagnoza ima logike, ali joj očigledno nedostaju čvrstina i univerzalnost Piketijeve analize raspodele i prinosa bogatstva. Takođe, mislim da Kapital u dvadeset prvom veku ne daje valjani odgovor na najznačajniju kritiku hipoteze o samovolji: govorim o koncentaciji veoma visokih primanja u finansijskoj sferi, gde se učinak zaista može, na neki način, evaluirati. Nisam slučajno spomenuo menadžere hedž fondova: takvi ljudi su plaćeni prema njihovom umeću da privuku klijente i ostvare investicionu dobit. Možete dovesti u pitanje društvenu vrednost savremenih finansija, ali ovi „vukovi sa Volstrita“ očito su u nečemu dobri, a njihov uspon se ne može pripisati isključivo odnosima moći, iako pretpostavljam da bi se moglo tvrditi kako se spremnost za bavljenje moralno upitnim mešetarenjem, kao i spremnost da se rugate normama u zaradama, podstiče niskim graničnim poreskim stopama.

Sve u svemu, uglavnom sam ubeđen Piketijevim objašnjenjem rasta nejednakosti zarada, mada je njegovo izostavljanje deregulacije veliko razočarenje. Ali kao što sam rekao, njegova analiza ovog problema nema čvrstinu njegove analize kapitala, da ne spominjem uzbudljivu intelektualnu eleganciju njegovog pisanja.

Ali ne treba preterivati. Čak i da je skok nejednakosti u SAD do sada uglavnom bio vođen porastom zarada, i kapital je ipak bio značajan. U svakom slučaju, priča će se nadalje verovatno sasvim drugačije odvijati. Današnju generaciju veoma bogatih u Americi možda više čine rukovodioci nego rentijeri, ljudi koji žive od akumuliranog kapitala, ali i ti rukovodioci imaju naslednike. I Amerika će kroz dve decenije možda biti rentijersko društvo, čak i nejednakije od Evrope Bel epoka.

Ali to ne mora da se dogodi.

4.

S vremena na vreme, Piketi kao da iznosi deterministički pogled na istoriju, u kojoj sve proističe iz stope porasta stanovništva i tehnološkog napretka. Međutim, Kapital u dvadeset prvom vekujasno tvrdi da javna politika može da dovede do promene, čak i ako osnovni ekonomski uslovi ukazuju na ekstremnu nejednakost; to što Piketi naziva “kliženjem u oligarhiju“ može se zaustaviti pa čak i preokrenuti ako političko telo tako odluči.

Ključna stvar je da kada pravimo osnovno poređenje između stope prinosa na bogatstvo i stope privrednog rasta, bitan deo su oporezovani prinosi na bogatstvo. Dakle, progresivno oporezivanje – naročito oporezivanje bogatstva i nasledstva – može biti snažna sila za ograničavanje nejednakosti. Piketi završava svoje remek delo apelom za upravo ovakav oblik oporezivanja. Nažalost, istorija koju u knjizi opisuje ne podstiče optimizam.

Istina je da je tokom većeg dela dvadesetog veka jako progresivno oporezivanje zaista doprinelo smanjenju koncentracije prihoda i bogatstva, i možda ćete pomisliti da je visok porez za najbogatije prirodno političko rešenje kada se demokratija sukobi s visokom nejednakošću. Piketi, međutim, odbacuje takav zaključak: trijumf progresivnog oporezivanja tokom dvadesetog veka, tvrdi on, bio je „prolazni proizvod haosa“. Da nije bilo ratova i potresa savremenog „Tridesetogodišnjeg rata“ u Evropi, kaže on, tako nešto se ne bi dogodilo.

Kao dokaz navodi primer francuske Treće republike. Zvanična ideologija Republike bila je vrlo egalitarna. Međutim, bogatstvo i primanja bili su skoro jednako koncentrisani, ekonomske privilegije skoro jednako pod naslednom dominacijom, kao u aristokratskoj ustavnoj monarhiji preko Lamanša. A javna politika nije učinila gotovo ništa da se odupre ekonomskoj dominaciji renterijera: konkretno, porezi na nasledstvo bili su smešno niski.

Zašto slobodni građani Francuske nisu glasanjem doveli na vlast političare koji će se suprotstaviti rentijerskoj klasi? Pa, i tada je kao i sada, veliko bogatstvo kupovalo veliki uticaj – ne samo na politiku nego i na javni govor. Kao u čuvenoj rečenici Aptona Sinklera, „teško je naterati čoveka da nešto shvati kada mu plata zavisi od toga da ne shvati“. Piketi, posmatrajući istoriju svoje zemlje, dolazi do sličnog zapažanja: „Iskustvo Francuske u Bel epoku dokazuje, ako je to potrebno dokazivati, da ne postoji prevelika mera licemerja kada ekonomske i finansijske elite moraju da brane svoj interes.“

Isti fenomen primetan je i danas. Zapravo, zanimljiva odlika američke scene je da politika nejednakosti kao da ide ispred stvarnosti. Kao što smo videli, aktuelna američka ekonomska elita duguje svoj status uglavnom zaradama, a ne prihodu od kapitala. Međutim, konzervativna ekonomska retorika već naglašava i veliča kapital više nego rad – „stvaraoce radnih mesta“, a ne radnike.

Godine 2012, Erik Kantor, vođa republikanaca u Senatu, odlučio je da obeleži Dan rada – Dan rada! – tvitom u slavu vlasnika preduzeća:

„Danas slavimo one koji su preuzeli rizik, vredno radili, izgradili svoju firmu i zaslužili svoj uspeh.“

Možda uplašen reakcijom, navodno je osetio potrebu da kasnije podseti svoje kolege na nekom republikanskom skupu kako većina ljudi nema svoju firmu – ali to samo po sebi pokazuje koliko se ova partija potpuno identifikuje sa kapitalom: do praktičnog ignorisanja radnika.

Ova orijentacija ka kapitalu nije samo retorička. Poresko opterećenje za najplaćenije Amerikance smanjeno je u svim oblastima od 1970-ih, ali najviše je sniženo za dohodak od kapitala – uključujući drastičan pad poreza na dobit, što direktno ide u korist akcionarima – i na nasledstvo. Ponekad se čini kao da veliki deo naše političke klase aktivno radi na obnovi Piketijevog naslednog kapitalizma. A ako pogledamo izvore političkih donacija, koje u velikoj meri potiču od bogatih porodica, ova mogućnost nije toliko neobična kao što se na prvi pogled čini.

Piketi završava Kapital u dvadeset prvom veku pozivom na pobunu – pre svega na uvođenje poreza na bogatstvo, ako je moguće globalno, kako bi se obuzdala rastuća moć naslednog bogatstva. Možemo biti cinični prema tome kakvi su izgledi za tako nešto. Ali majstorska Piketijeva dijagnoza toga gde smo i kuda idemo pomaže da se ti izgledi poprave. Zato je Kapital u dvadeset prvom veku izuzetno važna knjiga u svim poljima. Piketi je transformisao naš ekonomski diskurs; nikada više nećemo govoriti o bogatstvu i nejednakosti kao pre nje.

Prikaz knjige Capital in the Twenty-First Century, Thomas Piketty, Belknap Press/Harvard University Press 2014

The New York Review of Books, 08.04.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 18.04.2014.