MMF-ova radna verzija mehanizma tretiranja suverenih dugova zemalja koje ne mogu da ih otplaćuju polazi od razumne pretpostavke da teret prilagođavanja treba da podele zemlja dužnik i kreditori, bilo privatni ili državni. Iako se bogate zemlje tome oštro protive, snažan rast svetskog suverenog duga koji je dostigao 100.000 milijardi dolara, i očekivani rast kamatnih stopa, čine ovo pitanje urgentnim. Eventualni otpis srpskog duga nije moguć po formuli iz 2000- tih.
Ekonomska kriza započeta 2007. godine pokazala je da svetski finansijski sistem nije adekvatno opremljen da odgovori izazovima koji ovoga puta u najvećoj meri dolaze iz najrazvijenijih zemalja sveta. Do sada je dosta urađeno na institucionalnim poboljšanjima, pre svega u domenu prevencije i upravljanja krizama. Ipak, pitanje adekvatnih podsticaja koji bi osigurali kvalitetno restrukturiranje suverenih dugova zemalja koje imaju problema u njihovoj otplati još uvek nema jasan odgovor. Parcijalna rešenja, koja su pre svega primenjivana kada je reč o Pariskom klubu poverilaca, ne odgovaraju novom tipu krize nastale u razvijenom svetu.
Međunarodni monetarni fond (MMF) kao vodeća institucija u međunarodnim finansijama pokušava da formuliše mehanizam koji bi, realističnije i ravnomernije nego do sada, ponudio rešenje moguće krize suverenih dugova. Iako se taj mehanizam još dogovara u samom MMF-u, neki osnovni obrisi rešenja su poznati javnosti. Najveća novost je mogućnost da svi držaoci državnih hartija od vrednosti zemlje koja ne može da servisira svoj dug, dakle i privatni i suvereni, budu primorani da prihvate otpis dela duga. Motivi MMF-a za rad na mehanizmu restrukturiranja suverenih dugova su jasni: svetski suvereni dug vrlo se brzo povećava od početka krize. Prema podacima Banke za međunarodna poravnanja (BIS) suvereni dug je dostigao 100.000 milijardi US$, što je više za nekih desetak procenata od svetskog GDP-a. Iako već sam nivo duga i njegov odnos prema GDP-u poziva na oprez, brz rast suverenih dugova u poslednjih 6 godina (30.000 milijardi US$) doprinosi budućem problemu. U uslovima očekivanog rasta kamatnih stopa, zemlje koje imaju visok javni dug mogu doći u velike probleme. Dodatni motiv MMF-a mogao bi biti njegov nedovoljno strukturiran odnos u okviru ”trojke“ (EU, Evropska centralna banka-ECB i MMF) koja je definisala pakete ekonomske pomoći nekim zemljama evrozone. Nije tajna da su neke vanevropske zemlje bile veoma nezadovoljne neodgovarajućom ulogom koju je MMF imao tokom krize u Grčkoj.
MMF-ova radna verzija mehanizma tretiranja suverenih dugova zemalja koje ne mogu da ih otplaćuju polazi od razumne pretpostavke da se teret prilagođavanja podeli između zemlje dužnika i kreditora, bilo privatnih bilo državnih. U prilog ovom pristupu idu dosadašnja iskustva dugotrajnih i politički izazovnih prilagođavanja kroz recesiju pre svega u zemljama evrozone, kao i potreba da se relativizuje postojeći moralni hazard, gde kreditori imaju uverenje da će suvereni dužnik morati da vrati njihove pozajmice bez obzira na uslove pod kojima su one date. Osnova predloga MMF-a je da teret prilagođavanja u nekoj srazmeri snosi zemlja dužnik, ali i da kreditori moraju nešto izgubiti.
Drugi pokušaj
Pokušaj MMF-a 2002. godine da uvede jasan mehanizam restrukturiranja suverenih dugova (Sovereign Debt Restructuring Mechanism – SDRM) zemalja koje imaju problem sa servisiranjem dugova nije bio uspešan. SDRM je omogućavao predvidiv i brz proces restrukturiranja neodrživog suverenog duga, uz zaštitu vrednosti imovine i prava kreditora. Bilo je zamišljeno da se SDRM aktivira na zahtev zemlje dužnika, a da MMF i ostale internacionalne finansijske organizacije obezbede prioritetno finansiranje. Njihova potraživanja nisu bila deo SDRM. U osnovi je SDRM bio kombinacija uređenog otpisa dugova i reformi u zemlji koja ima problem sa otplatom duga. Razvijene zemlje nisu podržale predlog MMF-a, a razlog može biti u tome što bi se ovim mehanizmom smanjio njihov neformalni uticaj u situacijama koje su veoma teške za zemlje koje imaju problem sa servisiranjem dugova. Sadašnja kriza u evrozoni je manifestovala neformalne uticaje pre svega u domenu monetarne politike (manipulacije kamatnim stopama centralne banke, kupovina državnih papira sa nejasnim rokovima dospeća) i uvlačenjem MMF-a kao junior partnera.
Najnoviji predlog MMF-a za sada ne uživa veliku podršku. I dok je bilo slučajeva da privatni kreditori budu primorani da otpišu deo potraživanja (Grčka), države poverioci ne žele da otpišu svoja potraživanja. U slučaju krize u evrozoni radi se o zemljama sa relativno visokim GDP per capita, pa države poverioci, pre svih Nemačka, smatraju da one poseduju potencijal da vrate dugove. Dodatni motiv mogućeg uskraćivanja podrške predlogu MMF-a od strane najbogatijih zemalja Evrope mogao bi biti u ulozi koju je ECB imala u krizama u evrozoni. U slučaju “trojke” neobično je da jedna monetarna institucija učestvuje u saniranju fiskalne krize. Za razliku od EU i MMF-a, uloga ECB u krizi evrozone nije dovoljno transparentna, što političari EU vešto koriste. Bez ECB u okviru “trojke”, teret EU u saniranju krize bio bi mnogo više usmeren na budžete unije i zemalja članica, što nije bilo popularno za političare. Najsnažnijim zemljama EU u ovom trenutku nije u interesu da se uspostave jasna pravila regulisanja krize suverenih dugova.
Najveći deo srpskog duga van Pariskog i Londonskog kluba poverilaca
MMF za sada nije tretirao pitanje otpisa dugova međunarodnih finansijskih organizacija (MMF, WB, EIB, ADB, EBRD) u slučaju krize suverenog duga. Iako je tačno da u ovim okolnostima međunarodne finansijske institucije ne podležu otpisu njihovih potraživanja, bilo je primera da su one otpisale znatne dugove siromašnim zemljama. Najpoznatiji primer je otpis dugova najsiromašnijim zemljama od strane MMF-a u okviru “Millenium Development Goals” akcije. Dakle, presedani postoje. Pored toga, teza da se dugovi prema međunarodnim finansijskim institucijama ne mogu otpisivati ne počiva ni na jednom formalnom dokumentu ili međunarodnom sporazumu, već je rezultat prećutnog dogovora. Nije potpuno nemoguće zamisliti situaciju u kojoj bi i one bile povdgnute otpisu dela potraživanja.
O tome da li će ovaj eventualni mehanizam restrukturiranja suverenih dugova imati neke efekte na Srbiju rano je govoriti. Ono što se vidi iz podataka o javnom dugu Srbije je da po sadašnjim pravilima restrukturiranja (Pariski i Londonski klub) zemlja ne bi mogla računati na visok otpis duga, ukoliko do te situacije uopšte dođe, jer dug prema pomenutim klubovima nije velik.
Ponovno pokretanje pitanja tretmana suverenih dugova može biti deo uobičajenih procedura u samom MMF-u, gde svaki makroekonomski problem biva ponovo razmatran nakon protoka određenog vremena propisanog internim procedurama. Iako je ovo verovatno u pitanju, gomilanje suverenih dugova i izražena monetarna ekspanzija u uslovima produžene ekonomske krize u razvijenom svetu dovoljni su razlozi da MMF ponovo otvori pitanje mehanizma za restruktuiranje suverenih dugova. Ostaje da se vidi da li će MMF uspeti da ovaj mehanizam jasno formuliše i nametne kao okvir za rešavanje budućih problema. Međutim, gotovo sigurno da zemlje kreditori neće lako prepustiti prednosti koje sada imaju.
Dr Srboljub Antić, nekadašnji predstavnik Srbije u MMF
broj 106, april 2014.