Ljudi me često pitaju zašto i kako sam došao da živim u Holandiji. Moj odgovor je da je ovo Silicijumska dolina na polju društvenog razvoja. I kao što se u Kaliforniji dešavaju uzbudljive i nove stvari na polju elektronike – u Holandiji se dešavaju neke veoma uzbudljive i nove stvari na polju društvenog razvoja.
Ovo je zemlja koja je među prvima uvela mogućnost braka za istospolne parove, ovo je zemlja koja je već odavno legalizirala prostituciju (kako bi je država bolje kontrolisala i ubirala porez, naravno), gde su takozvane “mekane droge” kao npr. marihuana legalne i prodaju se u prodavnicama koje, kao i svaki drugi biznis, plaćaju porez i podvignute su regularnim kontrolama inspekcije.
Holandija je takođe zemlja koja ima nevjerovantno razvijenu socijalnu zaštitu. Ja sam se s tim prvi put susreo u dalekoj 1992. kada sam zajedno sa grupom od 25 ljudi – od kojih 4 profesora sa Slobodnog univerziteta u Amsterdamu – pokušao da napravim novi holandsko–srpski rečnik. Ukratko, taj projekt je ostao na pokušaju i nikada nije bio završen iz prostog razloga što je trebalo da bude namijenjen izbjeglicama sa prostora Balkana – dakle ljudima kojima su veoma bitne riječi kojima se opisuju raznorazni pojmovi iz socijalne pomoći. Elem, na kraju je ispalo da je to praktično nemoguće napraviti jer veoma veliki broj pojmova koje imaju posebne riječi u holandskom jeziku uopšte ne postoje kao pojmovi u srpskom jeziku. Slično kao što Eskimi imaju 50 riječi za snijeg a mi svega jednu (+ jos par pridjeva).
I tako smo došli do jednog finog sunčanog popodneva u junu 2011. Moj prijatelj Dirk, koji je dugo vremena bio advokat, a onda profesor na prestižnom Univerzitetu u Leiden-u i koji je poslednjih par godina u penziji, me je pozvao na “Cocktails with Friends” žurku kod njega kući u piktoresknom gradu Delft-u. Dirk je već dugo godina moj pravni savjetnik i dobar prijatelj i svaki put kada bismo se našli da odemo na ručak ili u neku od velikog broja galerija u Hagu i okolini to je uvijek bilo vreme samo za nas dvoje. Dirk je gospodin koji uvijek rezerviše vreme za svog gosta i posveti mu svoju kompletnu pažnju. Ovaj poziv je dakle bio neobičan.
Kada sam došao kod njega neobično je bilo veoma brzo zamenjeno misterioznim. Naime kod Dirka u kući je već bilo preko 50 ljudi!!! I čim sam ušao atmosfera je bila veoma interesantna – ljudi svih doba i profila: od nekoliko mladih ljiudi u 20-tim godinama, do vlasnika galerija, dva gradonačelnika i pola tuceta političara iz holandskog parlamenta. Ja znam da je Dirk imao dugu karijeru ali pozvati odjednom sve ljude iz svih faza svog života je nešto što on nikada ne bi napravio. Ovdje se nešto čudno dešava.
Dirk je čovjek u svojim 60-tim godinama, njegovo zdravlje je uvijek bilo loše jer je jedan od ljudi koji svoje telo tretiraju kao lični zabavni centar po principu: sex + drugs (alkohol, duvan i ostale supstance + rock ‘n’ roll. I ovoga puta se to dokazalo, nekoliko ljudi je posluživalo VEOMA skupa vina, propraćena nevjerovatno napravljenim sendvičima veličine jednog zalogaja, a na balkonu sam video i nekoliko ljudi kojima su ponuđene veoma ekskluzivno izgledajuće cigare.
Ja sam naravno iskoristio priliku da se upoznam sa nekoliko ljudi: od predsednika političke partije D66, do bivšeg ministra odbrane (koji je znao više o topografiji Bosne nego ja koji sam tamo rođen), do jednog sudije Ustavnog suda i jedne nevjerovatno lepe dame – vlasnice umetničke galerije u Hagu (za koju se kasnije ispostavilo da je jedna od 25 najbogatijih osoba u Holandiji a da je njena galerija samo hobi). Dirka sam na kraju krajeva uspio da vidim na 5 minuta i svaki put kad sam ga pitao šta se ovdje zbiva on mi je dao misteriozni osmeh.
I kad je došlo vreme da odem pozdravio sam se sa njim i on me je je žestoko zagrlio i rekao: “U životu uvek nosi osmeh i dobro odelo!”
U odlasku sam još popričao sa nekoliko ljudi sa žurke koji su takođe odlazili i kada sam im rekao da je ovo bila najčudnija žurka jedan od njih je rekao: ”Slažem se, ovo bi veoma lako mogla biti Poslednja žurka”. Šta je kog vraga “Poslednja žurka?” On se samo misteriozno nasmešio i rekao: “Ako sam u pravu videćeš uskoro”.
Meni je za jedan dan bilo dovoljno misterioznih osmeha i profetičnih izjava i nisam se dalje raspitivao, otišao sam da uhvatim svoj voz i odem kući.
Tačno tri dana kasnije poštom je stigla omotnica sa crnim rubom. Sa Dirkovim imenom i pozivom na sahranu. Dirk je uvek bio čovek koji je svoju sudbinu držao u svojim rukama i kada je njegov rak postao neizlečiv on je pozvao svog doktora sa zahtevom za eutanaziju. Ali ne pre nego što je sve svoje prijatelje još jednom pozvao na Poslednju žurku.
Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys