Dok se bogate zemlje otimaju za ovčiju vunu usled njenih izuzetnih svojstava kao ekološkog izolatora u gradnji, u Srbiji i većini okolnih zemalja ona se baca ili spaljuje, uz obilato posipanje benzinom jer teško gori. Razlog za „spaljeni profit“ domaći stočari vide u niskim otkupnim cenama koje jedva pokrivaju troškove striže ovaca i činjenici da se prerada, glavni izvor zarade, obavlja uglavnom u inostranstvu.
U malom gradu Presbaumu u Austriji izgrađena je porodična „Kuća sunca“, koja predstavlja prvu karbonski neutralnu kuću i za svoja visokoekološka svojstva je dobila prestižna nacionalna i međunarodna priznanja. U njenoj izgradnji je za izolaciju korišćena ovčija vuna, koja je u zapadnim zemljama postala izuzetno popularna u građevinskoj industriji. Naime, standardni izolacioni materijali, koji su uglavnom bazirani na mineralnoj vuni (staklenoj ili kamenoj) i stiroporu, zahtevaju veliku količnu energije u proizvodnji i uglavnom nisu podobni za reciklažu, pa se dotrajale građevine doslovno pretvaraju u smeće. Procenjuje se da više od 30% svetskih odlagališta otpada čini građevinski otpad, a dodatni rizik ovakvih materijala je negativni zdravstveni uticaj na građevinske radnike i stanare. Zato u zapadnoevropskim zemljama postoji cela paleta proizvoda za izolaciju od prirodnih materijala, koji se jednostavnim tehnološkim postupkom prerađuju za primenu u građevinarstvu.
Među onima koji su naročito traženi na tržištu je ovčija vuna, kao jedan od retkih građevinskih proizvoda koji ima najviši evropski sertifikat za kvalitet prirodnih svojstava. U proizvodnji zahteva svega 14% energije koja se troši za spravljanje staklene vune, u proseku ima oko 20% bolje karakteristike od drugih izolacionih materijala, a za oko 30% obezbeđuje bolju zvučnu izolaciju. Zapaljiva je samo na izuzetno viskom temperaturama a istovremeno odlično reguliše vlagu. Povrh toga, odlikuje je visoka otpornost na mikroorganizme, ekološki je razgradiva, a u normalnim okolnostima se ne raspada i ne gnjili, pa kao efikasan toplotni izolator traje najmanje 50 godina.
Priprema za upotrebu je takođe jednostavna. Vuna se pere, zatim tretira hemikalijama neškodljivim za ljude, kako bi se dodatno povećala njena otpornost na moljce, insekte i na požar. Presovanjem vune u ploče ili bale dobija se gust materijal koji može da se reže i kroji po meri, a potom ugrađuje na isti način kao i mineralna vuna. Najčešće se prodaje u obliku ploča debljine 50, 75 i 100 milimetara, a cena jednog kvadratnog metra debljine 50 milimetara na zapadnom tržištu se kreće od 6 evra pa naviše. Oko 30% godišnje svetske proizvodnje ovčije vune se izvozi, a tržištem sirove vune ubedljivo vlada Australija koja čini gotovo dve trećine godišnjeg svetskog izvoza, a sledi je Novi Zeland. Na vrhu liste svetskih uvoznika su Evropa i Azija, koje godišnje troše preko 80% globalne ponude.
I da nešto ostane za ručak
Za razliku od povratka bogatih zemalja ovčijoj vuni, u državama bivše Jugoslavije, izuzev Slovenije, u izolaciji građevinskih objekata i dalje caruje stiropor, dok se ovčija vuna uglavnom baca ili spaljuje. Dodatni paradoks je da zbog njene visoke otpornosti na vatru, neophodno ju je polivati većim količinama benzina da bi izgorela. Na taj način je, nažalost, završio najveći deo od 2.700 tona ovčije vune koliko je prošle godine proizvedeno u Srbiji, a kao razlozi se navode slabo organizovani otkup i niske otkupne cene koje jedva pokriju troškove šišanja „i da nešto ostane za ručak“.
Računica kaže da jedna ovca u proseku daje od 3 do 4 kilograma vune, a ovan duplo više. Po jednoj ovci šišanje se naplaćuje minimum 200 dinara, dok se za neopranu vunu u otkupu može dobiti oko 25 dinara po kilogramu, a cena najkvalitetnije oprane vune se kreće između 50 do najviše 80 dinara po kilogramu. Šišanje ovaca se obavlja u proleće, i, s obzirom da je u pitanju sezonski rad, zahteva veliko angažovanje radne snage. Posebna manjkavost je što se kod nas striža najčešće obavlja ručno, upotrebom namenskih makaza koje zahtevaju veliku snagu i uz rizik od povreda i životinje i radnika. Ručno šišanje ovce najčešće traje oko pola sata, i samo veoma iskusni majstori mogu to da urade za kraće vreme. Kada se u te svrhe koristi aparat za strižu, ceo proces se može obaviti za nekoliko minuta. Međutim, suprotno preporukama domaćih stručnjaka da se takvo ulaganje isplati, poljoprivrednici se na poljoprivrednim forumima žale da su zaista kvalitetne mašine isključivo strane proizvodnje, te da cena od 400 evra pa naviše nije isplativa kada se uzme u obzir za koliko vuna može da se proda na domaćem tržištu.
U poslednje dve godine, nekoliko poljoprivrednih zadruga u Srbiji pokušava da bolje organizuje i uveća otkup ovčije vune iz okolnih sela. Jedna od njih je „Bikara“ iz Vrbasa, koja je prošle godine otkupila oko 200 tona ovčije vune po ceni od 70 do 80 dinara po kilogramu i to za potrebe pet inostranih firmi. Zadruga okuplja oko 150 stočara, ali uprkos edukaciji poljoprivrednika o mogućnostima da prodaja vune preraste u isplativ posao, potražnja daleko prevazilazi količine koje „Bikara“može da obezbedi. Predsednik zadruge Vladimir Kankaraš smatra da je, pored povoljnijih državnih subvencija, neophodno i intenzivnije udruživanje stočara u ovom poslu, za koji je uveren da je veoma perspektivan.
Slično razmišljaju i u zemljoradničkoj zadruzi „Vlaška“, koja jedina u mladenovačkom kraju otkupljuje vunu, čija je cena do pre dve godine iznosila svega 10 dinara po kilogramu, a sada je najmanje četiri puta veća. U mladenovačkom kraju ima oko 20 uzgajivača ovaca, od kojih najveći poseduje 70 grla. Mada u ovu zadrugu vunu dopremaju i ovčari iz drugih opština, gde su lokalna udruženja propala, u „Vlaškoj“ procenjuju da je za razliku od ranijih godina, kada su otkupljivali od 5 do 10 tona vune godišnje, sada pitanje da li će uspeti da otkupe i jednu tonu, zbog narasle konkurencije koja vunu izvozi uglavnom u Bugarsku.
Bosanci u prednosti
Situacija je gotovo ista i u susednoj Hrvatskoj, gde je bilo nekoliko neuspešnih pokušaja da se razvije ozbiljniji posao sa ovčijom vunom za potrebe građevinarstva. Interesovanje hrvatske javnosti za ovu temu nedavno je ponovo pobudio Damir Remenar, vlasnik preduzeća „Eko invent“, koji je i osvajač nagrada za inovacije u Briselu. Remenar je napravio mašinu koja istovremeno pere i prerađuje ovčiju vunu u izolacioni materijal. Prema računici koju iznosi, standardnim načinom pranja potroši se oko 120 litara vode na kilogram vune, a posledica je zagađena voda. Upotrebom njegove mašine, troši se samo 5 do 6 litara po kilogramu, a proces pranja se obavlja bez ikakvih hemikalija, pa se i ostaci mogu koristiti za proizvodnju prirodnog đubriva. Remenar je predvideo da u početku prerađuje oko stotinak tona ovčije vune, koju bi zahvaljujući svojoj inovaciji mogao da prodaje po ceni od oko 30 kuna po kilogramu, dok ista količina prerađene vune iz uvoza košta oko 100 kuna.
No, hrvatski pronalazač se žali da je, i pored mnogobrojnih pohvala predstavnika preduzeća i Ministarstva poljoprivrede, njegova potraga za finansijskom podrškom naišla na zatvorena vrata ne samo banaka već i evropskih fondova, uz uvek isti odgovor da se ovakva poslovna ideja ne uklapa u zacrtanu finansijsku politiku. Zato se nada da će mu Hrvatska razvojna banka (HBOR), ipak, odobriti kredit koji bi mu omogućio da razvije posao za koji je čvrsto uveren da je vrlo profitabilan.
Čini se da je Bosna i Hercegovina u ovoj delatnosti otišla korak dalje od svoja dva suseda, a koja godišnje raspolaže sa 1 do 1,3 miliona kilograma ovčije vune. Nakon što je 2007. u mestu Prahulje blizu Travnika izgrađena fabrika od 4000 kvadratnih metara za preradu ovčije vune, koju su finansijski pomogli Svetska banka, američka nevladina organizacija CHF i Međunarodna finansijska korporacija (IFC), na tržištu se pojavilo još nekoliko privatnih preduzeća sa istom delatnošću, a neka od njih izvoze i do 800 tona ovčije vune u Evropu i Aziju. U pripremi je izgradnja još jedne fabrike za proizvodnju termoizalocionih panela od ovčije vune, i to u okviru projekta koji sprovodi UNDP u saradnji sa udruženjem Green Council, Tehničkim univerzitetom iz Beča i Austrijskom razvojnom agencijom.
Tekst je objavljen u letnjem dvobroju #108/109 časopisa „Biznis & Finansije“