Danas sam u posjeti kod mog prijatelja Micka. Mi se uglavnom dopisujemo e-mailom ali danas je posebna situacija jer se Mick sprema da se preseli u Nigeriju gdje će sljedećih par godina biti direktor jedne velike mobilne telefonske kompanije. Mick je biznismen visokog nivoa ali za razliku od velike većine svojih kolega koji su isključivo zainteresovani za gomilanje para (i prikazivanje drugima koliko su ih nagomilali), on je intelektualac koji prati sva najnovija kulturna zbivanja, ide redovno na kulturne događaje kao sto su TED konferencije, SXSW u Teksasu i Burning Man u Nevadi. On je takođe čovjek koji je proputovao Indiju i Kinu na biciklu, ronio na velikom koralnom rifu u Australiji i obišao više od 100 zemalja. Ja i on uvijek razgovaramo o najnovijim događanjima, mega trendovima, politici, ekonomiji, solarnoj energiji, veštačkoj inteligenciji, itd.
Ovoga puta nije bilo drugačije, Mick je u kuhinji pravio neke od svojih čuvenih „tapas“ jela a ja sam prekoputa, mazim njegovog mačora i objašnjavam problematiku vanadijumskih baterija i njihove primene kod instaliranja solarne energije. I tada se Mick okrene prema meni i upita me: „Saša, kako se pravilno izgovara reč: Vukojebina“. Ja sam naučio da od strane Mick-a dolaze raznorazna pitanja, ali ovo nikada ne bih očekivao. Nasmejao sam se i upitao: „A otkud tebe to interesuje?“ Njegov odgovor me je još više zaprepastio: „Ja znam šta ta reč znači, sviđa mi se kako se značenje prenosi i hoću da je upotrebljavam u svakodnevnom govoru, pa mi treba da znam sa kojim naglaskom se izgovara“.
U 21-om stoleću je i u Holandiji svakodnevni govor preplavljen stranim izrazima iz raznoraznih jezika – rečima poput „Puntlich“ i „Überhuipt“ iz nemačkog ili francuskim rečima „après-ski“ i „s’il vous plaît“ kao i španskim „Mañana“ ili čak surinamskom reči „Roti“ i indonežanskom „Gado-gado”. Ali u 23 godine boravka ovde ja još nikada nisam naišao ni na jednu srpsku reč. Do sada, to jest.
Holanđani vole uvoditi nove reči: Svake godine prestižna izdavačka kuća „Van Dale Lexicografie“ koja objavljuje zvanični rečnik holandskog jezika proglašava „Reč godine“. U 2013-oj godini je reč godine bila engelska reč „Selfie“ (pravljenje svopstvene portret fotografije mobilnim telefonom sa ciljem deljenja putem društvenih medija). Međutim 2008. je reč godine bila holandska reč koja je nastala u Indiji: „Swaffelen“ (koja znači: udaranje objekta svopstvenim penisom).
Reč je nastala tako što je grupa holandskih tinejdžera bila na ekskurziji u Indiji i jedan od njih je napravio video dotične akcije kod Taj Mahala. Video je postavljen na YouTube i postao je senzacija u Holandiji i Belgiji – pogledan je preko 10 miliona puta (u zemlji sa 16 miliona stanovnika). Ta riječ, kao i dotična akcija su postali veoma popularni. To naravno nije izbjeglo pažnji vlade Indije koja je promptno pozvala holandskog ambasadora koji se morao duboko izviniti.
Naravno drugi holandski tinejdžeri se nisu dali obeshrabriti i mnogi drugi monumentalni objekti širom Evrope i sveta su dobili Taj Mahal „Swaffelen“ tretman. Živio YouTube!
Moje mišljenje je da su tinejdžeri uvijek bili takvi. Traženje granica prihvatljivog ponašanja i negiranje društvenih normi je dio odrastanja, pogotovo u Holandiji gdje je individualnost dovedena do umjetnosti. Ali možda je rešenje umjesto u zabrani prakticiranja „Swaffelen“ u kombinovanju sa rečju „Vukojebina“.
A što se “Vukojebine” tiče, konkurs za novu reč je i dalje otvoren.
Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys