Anti zid

Džon Hinli^[2] je napisao tako sažet istorijat podizanja zidova u svetu da bi mogao poslužiti kao model anglosaksonskog novinarstva: prepun podataka, kratak, jedva dve kucane stranice i duhovito ciničan. Od kada ima ljudi gradili su zidove, kaže Hinli: počev od vrzina i vrljika pa do Jerihonskog zida 8.000 godina pre nove ere; Kineskog 700 godina p.n.e; Hadrijanovog (da spase Rim od varvara) 129. godine nove ere. Predmet interesovanja, međutim, nisu zidovi koji su dobili mesto u istoriji, nego oni koji su nastali posle rušenja Berlinskog zida, kada se verovalo da se nikada više niko neće upustiti u gradnju preskupih spomenika ksenofobije, kao što se posle Prvog svetskog rata verovalo da nikada više neće biti rata. Kako navodi Hinli, u istoriji je malo razdoblja kada je biznis dizanja zidova tako cvetao kao u poslednje dve i po decenije. U tom razdoblju izgrađeno je „preko 9.500 kilometara bodljikavih žica, betona, čelika, kamenja, žičanih mreža – svega što može da spreči ljude da izađu ili uđu“.

Povodom godišnjice pada Berlinskog zida bivši predsednik SSSR Mihail Gorbačov, jedan od najvažnijih aktera tog vremena, dao je intervju za projekat RBtH,^[3] odmereno, kako ozbiljnom^[4]političaru dolikuje. Bez trunke želje da sebi ili svojoj zemlji rušenje tog zida pripiše u zasluge, rekao je da je ujedinjavanje Nemačke posledica sazrelih istorijskih okolnosti. U to „sazrevanje“ ubrojao je i „perestrojku“ u SSSR-u kao jedan od preduslova. Uprkos pritiscima rukovodstva DDR-a, „sovjetske trupe ni na koji način nisu povredile granice zona u kojima su bile stacionirane“, što on i danas smatra razumnom odlukom. Valja se prisetiti da je na zajedničkoj konferenciji za novinare, sa kancelarom Kolom, na pitanje: “Šta će biti sa Zidom”, Gorbačov odgovorio: “U ovom svetu ništa ne traje večito”. Ni Gorbačov ni Kol nisu ni sanjali da će se stvari odvijati tom brzinom. „Dešava se“, kaže Gorbačov, „da istorija ubrza sopstveni tempo, te kažnjava one koji kasne, a kažnjava još oštrije one koji pokušavaju da uspore njen hod“. Nije izostavio da su, pored oponenata u njegovom taboru, protiv ujedinjenja Nemačke bili Fransoa Miteran^[5] i Margaret Tačer.

Izbegavajući da kvalifikuje današnje političare, Gorbačov je rekao kako je bio u prilici da „sarađuje sa političarima kojima je, kao i njemu, bila želja da stvore nove odnose, da ustale dijalog, da pronalaze puteve okončanja trke u naoružanju, da priznaju slobodu izbora svim narodima… Ti principi našli su okvir u Pariskoj povelji za novu Evropu^[6] (1990). Dokument su potpisali svi državnici Evrope, a sa njima još Amerike i Kanade… Ostaje činjenica da ništa od toga nije realizovano, naročito kada je Rusija devedesetih godina počela da pokazuje vidljive znake slabosti.“

Uočljivu političku krizu u Evropi i svetu Gorbačov objašnjava pored ostaloga „nespremnošću naših partnera na Zapadu da povedu računa o legitimnim bezbednosnim interesima Rusije… Govorim pre svega o širenju NATO-a, razvijanju antiraketnog štita, preduzimanju jednostranih akcija Zapada u regionima važnim za Rusiju (Jugoslavija, Irak, Gruzija, Ukrajina)“. Pritom Gorbačov ne izostavlja da se Pariske povelje striktno držala jedino Nemačka, bez obzira ko je bio njen kancelar, što nedvosmisleno upućuje na jedinu preostalu adresu rušitelja dogovora. „Živi sam svedok“, kaže on, „da nije bilo reči o širenju NATO-a na istok, već samo o tome da na tlu DDR ne smeju biti raspoređene nove vojne snage i građeni novi vojni objekti, i da tamo ne smeju biti dislocirana sredstva masovnog uništenja.“

Priznajem ličnu naklonost prema Gorbačovu, zato što je bio jedna od izuzetno hrabro naprednih ličnosti u politici i istoriji, a još više zato što nije posegao za upotrebom sile kako bi se održao na vlasti, jer bi time odstupio od svojih načela politike nenasilja i mira. U jednom intervjuu na italijanskoj TV pre desetak godina rekao je dve ključne stvari: da su mu, osim kancelara Kola, svi ostali političari Zapada okrenuli leđa kada je rekao kako ne želi da sovjetski sistem zameni zapadnim modelom kapitalizma, nego nekim novim pravednijim društvenim poretkom. Drugo je to što je odbio da silom očuva vlast, iako je imao tu mogućnost, jer bi to neminovno dovelo do krvoprolića. On, Kol i Miteran i drugi političari tog vremena gradili su Evropu uzajamnog poverenja i mira. Za žešće tvrdnje poslužio bih se nesumnjivim autoritetom Cvetana Todorova^[7]koji se ne libi da kaže: „Rusija jeste velika sila i fatalna je greška prinuđivati je da to mora i da dokazuje… Evropa mora učiniti sve da obnovi dijalog sa Vladimirom Putinom… Evropa bi morala da progovori jednim i sopstvenim glasom… U Francuskoj, Italiji i šire po Evropi postoji rusofobna predrasuda.“

Todorov je poreklom Bugarin, koji je 1963. godine iz zemlje kojom je upravljao Todor Živkov, a nadziravao ga Leonid Brežnjev, emigrirao u Francusku. Imao je 24 godine, vrlo dobro razumeo razlike u sistemima te definitivno izvršio lični politički izbor. Kao i svi normalni ljudi, on nema simpatija za aneksiju Krima. No, ako uprkos tome neko sumnja u njegovu objektivnost, valjda neće i u američki Foreign Affairs, na čijem se sajtu kao jedan od najčitanija tri teksta dva meseca vrtela bespoštedna analiza situacije u Ukrajini pod naslovom „Zašto je ukrajinska kriza promašaj Zapada“ (Why the Ukraine Crisis Is the West’s Fault). Dokaz je to da je američki republikansko-ratnički lobi prokockao poverenje i u sopstvenoj zemlji. U svetu je izgubio onda kada je generalu Kolinu Pauelu, uglednom koliko to general može da bude, podmetnuto da u OUN pokaže „dokaz“ o tome da Sadam Husein poseduje sredstva masovnog uništavanja.

Ova priča ima za cilj da skrene pažnju kako kopanje grobova građanima Ukrajine predstavljaju kopanje temelja za novi zid koji se postepeno formira od Estonije duž Poljske i Rumunije do Bugarske. Bez obzira hoće li biti od betona, kao berlinski, ili virtuelni, on će preseći Evropu i antagonizovati njene građane. A svet je i onako zakrvljen do raspada. Prema podacima IEP (Institute for Economics and Peace) prošle godine samo 11 zemalja nije bilo umešano u ratne operacije. Zaslužuju da se navedu, jer možda ih već više nije ni toliko: Švajcarska, Japan, Katar, Mauricijus, Urugvaj, Bocvana, Kostarika, Vijetnam, Panama i Brazil. Po kriterijumu miroljubivosti, na prvom mestu je Island, Amerika je na 101, a Rusija na 152. mestu. Reč je dakle o velikim siledžijama, a ne silama.

Dvadesetpetogodišnjica rušenja Berlinskog zida zaslužuje malo vedriji ton. Evo na primer, gde je taj omraženi, 112 kilometara dugački objekat završio: sitni parčići njegovi nalaze se kod malih kolekcionara, dok su veliki blokovi betona 1,5 x 3,60 metra bili odvezeni u gradić Teltow da bi bili drobljeni i poslužili kao materijal za gradnju puteva. Nije baš jasno kako, tek svi oni komadi koji su islikani grafitima i muralima uglavnom su prethodno razvučeni i sem što ih je nemačka vlada zdušno poklanjala, najveći deo se našao u Lagerhaus KW gde su katalogizovani kao eksponati koji se mogu gledati i kupiti. Zna se da je jedna japanska firma platila 189.000 dolara za jedan lepo išaran blok. Celi murali postižu znatno veću specifičnu cenu. Računa se da je oko 600 tih blokova završilo na 140 raznih lokacija u svetu. Na primer, najdostojnije mesto dobio je komad 100 metara dužine, koji se nalazi u Šengenu ispred zgrade u kojoj je 1985. godine potpisan ugovor o uklanjanju granica u EU. Najnedostojnije mesto pripalo je bloku koji je završio u muškom klozetu jedne kockarnice u Las Vegasu. Poruka u prvom slučaju sasvim je jasna, u drugom već znatno manje. Podjednako je upitna poruka komada zida koji je završio u Izraelu, iako je dotična zemlja izgradila 703 km sopstvenog srama da bi se ogradila od Palestinaca. Delovi koje je poklanjala nemačka vlada završavali su u Vatikanu, u Južnoj Koreji, nedaleko od demarkacione linije sa Severnom, u Jamajki je blok koji je poklonjen Usainu Boltu, pobedniku na Svetskom atletskom prvenstvu u Berlinu…

Od onih zidova koji su izgrađeni nakon rušenja Berlinskog, nijedan nije postigao svoj cilj, kao ni oni pre njega. Gotovo je komično kako je Kina gradila monstruozni zid „vidljiv sa meseca“ kojim bi se ogradila od ostalih, a Mongoli su ga jednostavno zaobišli i vladali Kinom više od jednog i po veka. Identična je sudbina pompezne francuske Mažino linije, koju su trupe Trećeg Rajha takođe zaobišle ušavši u Francusku preko pregažene neutralne Belgije. Izrael je svoj zid podigao da bi se odbranio od Palestinaca, a rezultat je da se oko 70.000 Palestinaca koji su ranije otišli iz Jerusalima, vratilo u taj grad, te da je priraštaj palestinske populacije na teritoriji Izraela naglo porastao. Sve što ti zidovi jesu nesumnjivo postigli je – simbolika. Ružna mrlja na imidžu zemalja koje su gradile i grade zidove. Rekordi su merivi kilometrima: zid koji deli USA i Meksiko dug je 3.360 km, Indiju i Bangladeš 3.268 km, Kinu i Severnu Koreju 1.416 km… Sramota je jednaka i kod onih sasvim malih: levičarska vlast u Padovi, Italija, podigla je čeličnu barijeru dugu jedva 100 metara, ali ne manje ogavnu, jer treba da učini nedostupnim i nevidljivim Rome koji iza te barijere žive. Štaviše, nedavno je ta ista vlast ustanovila posebne gradske autobuse za Rome iz tog naselja, valjda da „ne gade pred gospodom vino“, kako se u pesmi kaže. U šest zemalja Evrope, među kojima je i Masarikova demokratska Češka, postoje barijere koje odvajaju Rome od uvaženih „belaca“.

Bauk srama kruži svetom.
Peščanik.net, 03.11.2014.

———–