Ima veoma malo pitanja na koje svi ljudi u svetu imaju isti odgovor. Jedno od njih je budućnost fosilnih goriva – sasvim je sigurno da će na kraju sva energija koju čovečanstvo bude koristilo dolaziti iz obnovljivih izvora bez CO2 emisija. Međutim, kako ćemo do te tačke doći i kojim tempom, jeste nepoznanica vredna pet biliona dolara. Tim pre što energetska tranzicija – kao što je to bio čest slučaj u istoriji – nije samo pitanje promene tehnologije već sa sobom donosi ogromne promene u strukturi vlasništva i centara moći, kao i koncentraciji kapitala. I, na kraju, neminovno, dovodi do političkih promena.
Bloomberg New Energy Finance (BNEF), jedna od najprestižnijih finansijskih analitičkih firmi sa Wall Street-a je 27. avgusta ove godine objavila izveštaj u kojem se konstatuje da je kombinovana vrednost naftnih, gasnih i ugljenih kompanija listiranih na svetskim berzama pet biliona (pet hiljada milijardi) dolara. U istom izveštaju se kaže da je u sledećih 15 godina potrebno 5,5 biliona dolara da bi se obnovljivi (i ekološki čisti) izvori energije doveli na nivo da mogu da zamene fosilne energetske izvore.
Energetska tranzicija je dakle pitanje od pet biliona dolara – to je mesto gde konsenzus prestaje, a nepregledna šuma odgovora počinje. Energetska tranzicija – kao što je to često bilo slučaj u istoriji – nije samo pitanje promene tehnologije – već sa sobom donosi ogromne promene u strukturi vlasništva, promene centara moći, koncentracije kapitala i neminovno, političkih promena.
„Stara dobra vremena“
Da bi se razumelo o kakvim je tektonskim promenama reč, dobro je na trenutak se vratiti unazad u „stara dobra vremena“ – tačnije u 80-te godine prošlog veka. Energetskim tržištem u svim evropskim zemljama dominirala je nekolicina velikih (uglavnom državno kontrolisanih) monopolističkih firmi. Tržište je bilo stabilno i pregledno. Relativno mali broj velikih energetskih centrala (uglavnom hidroelektrane, termo-elektrane na ugalj i nuklearne elektrane) je snabdevao veliki broj individualnih i industrijskih potrošača koristeći visoko i nisko naponsku transportnu mrežu. Taj lanac je obično bio pod kontrolom jedne te iste firme. Svaka zemlja je imala svoju voltažu i svoj strujni utikač. Potrošači su imali na raspolaganju jedan kabl koji je dolazio do njihove kuće sa tarifama na koje nisu imali nikakvog uticaja.
Stara izreka u energetskom svetu glasi: „Energija je politika“. To nije nimalo čudno s obzirom da je sve veća centralizacija i veći obim energetskih centrala (uslovljen težnjom za sto većom efikasnošću) zahtevao ogromna ulaganja (na nivou milijardi dolara) i da je veoma mali broj firmi bio u stanju da obezbedi takav nivo finansijskih ulaganja. Naravno, uska saradnja sa regionalnim vladama je bila obavezna, što je logično dovodilo do monopolskih ponašanja sa svim poznatim nepoželjnim posledicama.
Nova igra – novi igrači
Početkom 1990-tih godina, bivalo je sve jasnije da smo, kao rezultat upotrebe fosilnih goriva, dobili klimatske promene. Veliki konglomerati čije poslovanje počiva na eksploataciji i distribuciji fosilnih goriva su počeli da vrše veliki pritisak na vlade, negirajući naučne dokaze klimatskih promena sa ciljem odlaganja bilo kakve akcije. Sa druge strane javno mnjenje i progresivne organizacije i udruženja građana su malo po malo uspele da ubede javnost i političare da se negativni uticaj fosilnih goriva više ne može dovoditi u pitanje.
S obzirom da su vlade sirom sveta direktno umešane u energetsku problematiku a da su sa druge strane te iste vlade odgovorne za međunarodne dogovore o eliminisanju CO2 emisija – jasno je zašto je napredak na tom polju bio izuzetno spor i zašto su brojne međunarodne konferencije bile tužni prizori nesposobnosti da se napravi bilo kakav konkretan napredak na tom polju.
POSTOTAK OBNOVLJIVE ENERGIJE U EU
Ali, kao i uvek – promene ne iniciraju postojeće ukorenjene firme nego nove ideje i inicijative novih firmi, koje su pokrenute sa idejom da promene svet.
Nemački podsticaj
Najveće promene došle su kao rezultat nove energetske politike u Nemačkoj. Politika nazvana „Energiewende“ (Energetska tranzicija) označila je značajnu promenu u energetskoj politici Nemačke i ima svoje korene u 1980-im godinama ali je u sadašnjem obliku počela da se sprovodi 2002-e godine. Termin obuhvata prenošenje akcenta sa potražnje za energijom na proizvodnju i snabdevanje energijom. To sa sobom donosi prelazak sa centralizovanog sistema proizvodnje i distribucije energije na distribuiranu proizvodnju u malim distribuiranim instalacijama. Ova politika takođe obuhvata mere uštede energije i povećanja efikasnosti u korišćenju energije. Počevši od kraja 90-tih godina, Nemačka vlada je počela da finansijski stimuliše instalacije za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora: vetra, biomase i sunca. Ovo je veoma brzo dovelo do toga da je, zahvaljujući subvencijama za proizvodnju struje iz obnovljivih izvora, Nemačka postala velesila na polju solarne energije, sto je opet dovelo do nekih 370 hiljada novih radnih mesta. Cena solarnih panela i propratne opreme je počela drastično da pada na svetskom nivou, tako da su ostale zemlje sa daleko manje ambicioznim planovima (kao npr. Italija, Španija, Velika Britanija i Holandija) takođe počele da profitiraju jer je cena solarnih sistema i vetrenjača postala ekonomski isplativa i bez državnih subvencija.
Nuklearna nesreća u Fukušimi 2011. godine je dovela do toga da Japan primeni nemački recept i trenutno ima najveće solarne subvencije na svetu, što je, opet, dovelo do eksplozivnog rasta obnovljive energije u Japanu i daljeg padanja cena na svetskom nivou. Kina, suočena sa efektima zagađenja vazduha od termoelektrana na ugalj je takođe počela da stimuliše domaće solarne instalacije i domaću solarnu industriju, koja je u međuvremenu izrasla u najvećeg svetskog proizvođača solarnih panela.
PADANJE CENE SOLARNIH SISTEMA U NEMACKOJ
Najbitnije od svega je ipak što ova tranzicija sa sobom donosi demokratizaciju energije: obnovljivi izvori energije po pravilu mogu biti uspostavljeni na decentralizovan način. Parkovi sa vetrenjačama i solarni parkovi mogu da mnoge građane kroz delimično vlasništvo direktno uključe u proizvodnju energije. Fotonaponski sistemi na individualnim kućama su izuzetno pogodni za decentralizovano (i veoma robusno) proizvođenje energije. Takođe je značajano i da decentralizovana struktura obnovljivih izvora energije omogućava stvaranje velikog broja lokalnih radnih mesta i minimizira odliv kapitala iz regiona.
Stara garda – novi trikovi
Suočena sa eksplozivnim rastom obnovljive energije – naftna i gasna industrija u SAD je počela da razvija metode za nastavljanje postojećeg biznisa. Za razliku od uglja koji je sve manje poželjan, zemni gas je veoma brzo zauzeo mesto „goriva broj 1“. Firme koje se bave fosilnim gorivima su veoma brzo počele da eksploatišu i usavršavaju tehnologiju hidrauličkog fracturing-a (skraćeno: fraking) koja je u SAD doveo do ogromne proizvodnje zemnog gasa i velikog pada cene gasa. Naravno, cena koja se plaća u vidu zagađenja podzemnih voda pada na teret stanovnika u direktnoj okolini takve bušotine.
U Kanadi se takođe eksploatišu ogromne zalihe škriljaca zahvaljujući konstantno visokoj ceni nafte ali i činjenici da je ogromna šteta pričinjena čovekovoj okolini skoncentrisana u udaljenim krajevima te velike zemlje.
Čuvena je izreka Ronald Bailey-ja: „Kameno doba nije završeno, zato što je nestalo kamenja“. Ona jasno govori da pumpanje do zadnje kapi nafte i zadnjeg kubnog metra gasa nema smisla. Sve je veći broj ekonomista koji dokazuju da je na srednji i duži rok ulaganje u fosilna goriva veoma loša odluka. Međutim, kratkoročni poslovni interesi i neprekidni pritisak akcionara na firme da dostavljaju dobre kvartalne rezultate guši svaku mogućnost revolucionarnog prekida sa prošlošću. Čak i firme koje su želele da se prošire u polje nove energije – firme poput anglo-holandskog Shell-a sa impresivnim i profitabilnim portfoliom solarnih panela, vetrenjača i udela hidro-energije i vodonika – su se pod pritiskom iznutra i spolja povukle iz svih aktivnosti koje nisu vezane za fosilna goriva. Neke druge firme poput britanskog BP su samo promenile boju logo-a u zeleno bez ikakve promene u načinu poslovanja.
Trenutni konsenzus u industriji fosilnih goriva je da obnovljivi izvori energije u doglednoj budućnosti (2030) neće preci 20-25% ukupne energije – a da će energija iz fosilnih goriva i dalje biti dominantna vrsta energije. Naravno, konsenzus izvan te industrije je da će situacija biti obrnuta i da će obnovljivi izvori energije biti izvor 70% sve energije u svetu.
OCEKIVANJE UDELA ENERGIJE DO 2030
Kako dalje?
U svetu nekretnina postoji stara izreka da su tri najbitnije stvari: lokacija, lokacija i lokacija. U svetu obnovljive energije postoji nova izreka da su tri najbitnije stvari: cena, cena i cena. A tu smo danas – obnovljivi izvori energije su počeli da postaju popularni u zemljama i teritorijama gde je cena energije dosta visoka (Danska, Havaji, Nemačka, Kalifornija, Holandija, Velika Britanija, Italija, Japan, Kina). Zatim su sledile zemlje gde je cena struje puno niža ali ima dosta sunca: Čile, Južna Afrika, Australija i (gle čuda) bogate zemlje Bliskog Istoka. Treći talas će početkom 2015. početi u zemljama kao što su zemlje u Istočnoj Evropi, Južnoj Americi, Hrvatska, Slovenija, dobrostojeće zemlje u Africi kao npr. Kenija, Tanzanija, Indonezija, Južna Koreja, itd.
Dr. Herman Schreer (29 April 1944 — 14 Oktobar 2010) – često nazivan ocem nemačke solarne politike je jednom prilikom u intervjuu 2009 izjavio sledeće: „Sve firme koje u ovom trenutku ne počnu da odbacuju fosilnu energiju će se veoma brzo naći u posedu „nasukanih sredstava“ (stranded assets)“ Nasukana sredstva su npr. električne centrale na ugalj koje više ne mogu da proizvode struju po niskoj ceni na tržištu.
A ta cena struje je neverovatno počela da pada, diktirana cenom sve novijih tehnologija. Te tehnologije se razvijaju neverovatnim tempom. Vetrenjače postaju sve veće i veće (poslednji modeli su već visinom prestigli Ajfelov toranj u Parizu). Cena kilovata struje iz vetrenjača u SAD je u ovom trenutku dostigla 0,04 US$/kW što je daleko ispod cene struje iz bilo koje elektrane na ugalj u Severnoj Americi ili Evropi.
Solarna energija sa druge strane je podstaknuta astronomskom proizvodnjom iz ogromnih fabričkih kompleksa prvenstveno u Kini gde je konkurencija toliko velika da solarne fabrike od pre par godina padaju pod stečaj a preko puta se već prave nove i još mnogo veće fabrike koje mogu proizvoditi solarne panele po još nižoj ceni. Evropska Unija je zbog poplave jeftinih solarnih panela iz Kine od 2013 uvela sa Kineskom vladom međusobno dogovorenu minimalnu cenu solarnih panela. Naravno, zemlje poput Srbije koje nisu u EU su, dakle, u stanju da profitiraju od još nižih cena!
Neki novi klinci
Ekspanzija solarne i energije vetra će se nastaviti žestokim tempom u budućnosti – međutim nove tehnologije se tu ne zaustavljaju. Na horizontu su mnoge nove tehnologije veoma jeftinih baterija koje će omogućiti potpunu energetsku nezavisnost za sve one koji to žele. Nemačka će izgleda opet postati zamajac komercijalizacije ove tehnologije zahvaljujući novim subvencijama namenjenim isključivo baterijama koje smeštaju energiju iz vetrenjača i solarnih panela. To će opet stimulisati proizvodnju i dovesti do još nižih cena. To će biti finalni ekser u kovčegu kojim će se fosilna goriva konačno za sva vremena pokopati.
Nove firme su se pojavile na tržištu sa novim tehnologijama baterija: Firme poput Tesla Motors (koji ne samo prave automobile nego i baterije za stambene zgrade i industriju), Aquion Energy, AMBRI, EOS, AES Energy, Urban Electric Power i mnogi drugi. Prva masovna proizvodnja se očekuje već sledeće godine. Game over!
Srpske šanse
Gde su onda šanse Srbije u ovoj velikoj svetskoj energetskoj tranziciji? Srbija ima nekoliko veoma bitnih prednosti:
Ne-članstvo u EU omogućava Srbiji da profitira od veoma niske cene kineskih solarnih panela. Naravno, bitno je da kupci znaju šta kupuju i zbog toga bi bilo veoma dobro postaviti nacionalnu laboratoriju koja bi uvoznicima panela bez puno administracije i troška dala sertifikat kvaliteta.
Softver je veoma bitna komponenta nove energetske infrastrukture. Od softvera za monitoring kako instalacije rade – do softvera koji odlučuje kako će se baterija u vašoj zgradi puniti i prazniti. Na primer, kada u vreme velikih vrućina energetskoj kompaniji zatreba ekstra struje – vaša baterija može da im ponudi npr. 25% kapaciteta po velikoj ceni. Taj scenario se možda neće održavati u Srbiji, ali srpski programeri mogu takav softver da napišu i prodaju u Kaliforniji, Japanu ili Južnoj Africi.
Kontrolna tehnika je takođe bitna, mikro-kontroleri su mali specijalizovani kompjuteri koji upravljaju drugim sistemima. Solarni paneli, baterijski sistemi, budući kućni aparati – svi zahtevaju inteligenciju koja dovodi do pametnijeg korišćenja energije. Vaša buduća mašina za pranje veša biće dovoljno inteligentna da zna da se pokrene onda kada vaši solarni paneli proizvode višak struje. Tu je ogromna šansa za stotine malih firmi u Srbiji koje mogu da kreiraju neverovatne proizvode uz relativno mala ulaganja.
Hidroenergetsko smeštanje energije je veoma efikasan način za akumuliranje velike količine električne energije – Srbija do sada ima jednu reverzibilnu hidroelektranu: Bajina Bašta (puštena u pogon 1982 godine), sa snagom od 614 MW. Ulaganje u veći broj ovakvih elektrana bi Srbiji dao mogućnost zarade. Naime, kada sunce sija i vetar duva – Nemačka plaća drugim zemljama mnogo novca ne bi li njihovu struju preuzeli. To je takozvana negativna cena struje. Sa druge strane kada nema sunca i ne duva vetar – cena struje drastično raste i onda ovakve centrale mogu jako dobro da prodaju svoju struju. Ovo zahteva velika ulaganja – ali su profiti isto tako veliki.
Individualne solarne instalacije će za nekoliko godina postati dovoljno jeftine da bi bile isplative i u Srbiji. To će tražiti čitavu novu industriju lokalnih instalatera, uvoznika, prodavaca i sl. Poduzetne srpske firme mogu onda svoju ekspertizu da prodaju kako na domaćem tržištu – tako i ostalim zemljama na Balkanu.
Efikasnost je veoma cesto zanemarena tema. Moguće je doslovno zamisliti na hiljade firmi koje se u Srbiji (ali i u susednim zemljama) bave raznim uslugama koje imaju veze sa efikasnošću. Od male firme koja može napraviti termičke snimke kuće i dati savet kako da se ona bolje izoluje – do firmi koje vode web-prodavnice za LED lampe, termičke pumpe, izolacioni materijal, do instalatera, finansijskih firmi koje daju specijalne kredite, i mnogo toga drugog.
„Game Over“
Energetska tranzicija je u toku, nezaustavljiva je i dešava se sve brže. Stari monopoli padaju a nove firme nošene novim idejama niču kao gljive posle kiše. Šanse postoje i moguće ih je dobro iskoristiti upravo zbog toga što vlade i velike firme ovu igru već unapred gube. Vreme je da se zasuču rukavi, upale moždane vijuge i ne prihvata „ne“ kao odgovor.
Autor: SAŠA SVITLICA
Saša Svitlica je Clean Tech konsultant koji živi i radi u Holandiji – sa klijentima u Severnoj i Južnoj Americi, Evropi, Bliskom Istoku i Africi. Savetuje srednje i velike firme, holandske opštine i provincije kao i nacionalne političke partije u Holandiji i Evropskoj Uniji o pitanjima obnovljive energije i energetske politike. U slobodnom vremenu, kao volonter instalira solarne panele kod manje imućnih familija u svojoj opštini. On je redovni pisac rubrike „Dnevnik bosanskog biznismena u Holandiji“ na sajtu bif.rs gde na duhovit način piše o dogodovštinama iz svog života.