Britanska privreda je bila u lošem stanju od finansijske krize 2008. godine. Morale su da se donesu teške odluke da bismo krenuli putem oporavka. Prethodna neodgovorna vlast laburista ostavila nas je u nevolji, jer je obasipala svoje pristalice socijalnim davanjima. Zahvaljujući jakoj volji vladajuće koalicije, uprkos dizanju halabuke zbog rezova, privreda se konačno oporavila. Istina, nadnice još uvek nisu dostigle prethodni nivo, ali sada makar ima „radnih mesta“, što ljudima omogućava da se osamostale umesto da žive od državne milostinje.
Ovako glasi narativ Konzervativne partije o britanskoj ekonomiji, i veliki deo britanskih glasača u to veruje. Kada je reč o ekonomskim pitanjima, ljudi kažu da više veruju konzervativcima nego laburistima. I to ne samo glasački aktivno stanovništvo. Čak je i Laburistička partija usvojila ovaj narativ i pokušava da parira konzervativcima, ako ne i da ih nadmaši obećavajući da će nastaviti štednju. Nevolja je u tome što je ovaj narativ, kad ga pažljivije razmotrite, bušan kao švajcarski sir.
Prvo, da pogledamo poreklo deficita. Za razliku od predstavljanja laburista kao rasipnika od strane torijevaca, Laburistička partija je održavala ravnomeran budžet prvih šest godina na vlasti, od 1997. do 2002. Od 2003. do 2007. deficit jeste porastao, ali je sa 3,2% BDP-a godišnje to bilo podnošljivo.
Što je još važnije, skok deficita od 2003. do 2007. nije bio posledica porasta socijalnih izdataka. Prema podacima Zavoda za statistiku, udeo socijalnih izdataka u BDP-u bio je manje više konstantan, prosečno oko 9,5% BDP-a godišnje. Za dramatični skok budžetskog deficita od tog nivoa na prosečnih 10,7% u periodu 2009-2010. najviše je zaslužna recesija izazvana finansijskom krizom.
Prvo, recesija je smanjila državne prihode za oko 2,4% BDP-a, sa 42,1% na 39,7% u periodu od 2008. do 2009-2010. Drugo, podigla je socijalnu potrošnju (socijalna davanja i troškove zdravstva). Ekonomska kriza automatski uvećava izdatke za mnoge socijalne beneficije, poput naknade za nezaposlene i pomoć za zaposlene s niskim primanjima, ali istovremeno podiže potrošnju za izdatke kao što su invalidnina i zdravstvo, jer porast nezaposlenosti i siromaštva izaziva porast fizičkih i mentalnih zdravstvenih problema. U periodu 2009-2010, na vrhuncu recesije, britanska socijalna potrošnja porasla je za oko 3,2% BDP-a u poređenju sa nivoom iz 2008 (sa 21,8% na 24%).
Kada saberemo recesijski pad poreskih prihoda i rast socijalnih izdataka, dobijamo 5,6% BDP-a, što je skoro jednako rastu deficita od 2008. do 2009-10 (5,7% BDP-a). Iako su za jedan deo rasta socijalnih izdataka zaslužni drugi faktori osim recesije, kao što je starenje stanovništva, može se reći da sama recesija objašnjava najveći deo porasta deficita i da nije u pitanju ekonomska nesposobnost.
Kada im ovo predočite, zagovornici torijevskog narativa kažu, „U redu, ali šta god bio uzrok, morali smo da zauzdamo deficit jer ne možemo da živimo iznad svojih mogućnosti i da gomilamo dug“. Ovo je predmoderni, kvazireligijski pogled na dug. Da li je dug nešto dobro ili loše zavisi od toga na šta se novac troši. Na kraju krajeva, ova koalicija je naterala studente da se zaduže za svoje obrazovanje, uz objašnjenje da će uz buduće visoke prihode lako vratiti kredite.
Isto obrazloženje treba da se primeni na državni dug. Na primer, kada tražnja privatnog sektora popusti, kao u krizi 2008, država koja kratkoročno „živi preko svojih mogućnosti“, dugoročno može brže da smanji javni dug, ubrzavanjem ekonomskog oporavka pa samim tim i podizanjem poreskih prihoda i smanjivanjem socijalnih izdataka. Ako se povećanje javnog duga iskoristi za projekte koji podižu produktivnost – za infrastrukturu, istraživanje i razvoj, obuku i programe ranog obrazovanja dece iz ugroženih porodica – smanjenje javnog duga na duži rok biće još veće.
Zagovornici konzervativnog narativa na to mogu da kažu kako je oporavak najbolji dokaz da je vladina ekonomska strategija uspešna. Ali da li se britanska ekonomija zaista oporavila? Neprekidno slušamo da je nacionalni dohodak danas veći od pretkriznog rekorda u prvom kvartalu 2008. Međutim, za to vreme je broj stanovnika porastao za 3,5 miliona (od 60,5 na 64 miliona), pa je britanski dohodak meren po glavi stanovnika još uvek 3,4% niži nego pre šest godina. Pritom čak ne uzimam u obzir nejednaku prirodu oporavka, gde su realne zarade smanjene 10%, dok je procenat ukupnog bogatstva koji odlazi ka vrhu povećan.
Ali možemo li makar da potvrdimo oporavak u sferi zapošljavanja, jer je od 2011-2014. otvoreno 1,8 miliona novih radnih mesta? Nevolja je u tome što su, i pored činjenice da današnja stopa nezaposlenosti od 6% ne daje povoda za slavlje, mnoga od novih radnih mesta veoma loša.
Broj radnika koji su „vremenski nezaposleni“, dakle koji su angažovani na manje radnih sati nego što bi želeli zbog nedostatka posla – drastično je porastao. Od 1999. do 2006, u takvoj situaciji se nalazilo samo 1,9% radnika; do 2012-13. ta brojka je porasla na 8%.
Zatim imamo nezapamćeni porast samozapošljavanja. Udeo samozaposlenih u ukupno zaposlenom stanovništvu, čiji je istorijski prosek (1984-2007) iznosio 12,6%, sada iznosi nezabeleženih 15%. Kako nema nikakvih dokaza o iznenadnoj eksploziji preduzetničke energije među Britancima, možemo zaključiti da su se mnogi obreli u toj situaciji iz nužde ili očaja. Iako ankete pokazuju da većina novih samozaposlenih kaže da im takav položaj više odgovara, činjenica je da su ovi radnici doživeli mnogo veći pad prihoda od zaposlenih – 20% prema 6% od 2006-07 do 2011-12, prema podacima političkog instituta Resolution Foundation, što nam govori da oni nemaju izbora, a ne da su uspešni preduzetnici.
Dakle, povećan broj nedovoljno zaposlenih (6,1% ukupnog broja zaposlenih) i nesigurnih novih samozaposlenih (2,4%), zajedno čine 8,5% Britanaca (odnosno 2,6 miliona ljudi) koji obavljaju poslove na kojima njihove sposobnosti nisu potpuno iskorišćene – nazovimo to poluzaposlenost.
Uspeh konzervativnog ekonomskog narativa omogućio je vladajućoj koaliciji da sprovede destruktivnu i nepravednu ekonomsku strategiju, koja je generisala samo lažni oporavak, uglavnom zasnovan na naduvavanju mehura nekretnina i finansija od strane države, uz stagnantnu produktivnost, pad nadnica, milione ljudi sa nesigurnim poslom i divljačke socijalne rezove.
Državi je očajnički potreban kontra-narativ koji pomera okvire debate. Državni budžet ne treba shvatati samo knjigovodstveno, već i u smislu organizovanja potražnje, nacionalne kohezije i rasta produktivnosti. Radna mesta i zarade ne treba da budu pokazatelj koliko ljudi „vrede“ (ili ne vrede), nego ih treba posmatrati u smislu boljeg korišćenja ljudskog potencijala i omogućavanja pristojnog i dostojanstvenog života. Mora se pronaći način za generisanje ekonomskog rasta zasnovanog na porastu produktivnosti, umesto na neprekidnom naduvavanju mehura.
Bez nove ekonomske vizije koja obuhvata ove aspekte, Britanija će nastaviti da se kreće putem stagnacije, finansijske nestabilnosti i socijalnih sukoba.
The Guardian, 19.10.2014.
Preveo Ivica Pavlović