Naglo otkazivanje velikog gasnog projekta izazvalo je mali politički potres u zemljama regije od kojih su neke na Južni tok gledale kao na jedan od ključnih investicionih projekata. No i bez tog gasovoda, Balkan ostaje prostor intenzivnih naftno-plinskih igara velikih sila, piše Rade Dragojević, u Biltenu.
Projekt izgradnje gasovoda Južni tok, kojim se jugoistočna Evropa preko Crnog mora trebala povezati s ruskim gasnim izvorima i koji je crnomorskim podmorjem trebao spojiti rusku Anapu i bugarsku Varnu, naglo je zaustavljen izjavom ruskog predsjednika Vladimira Putina da se “Južni tok obustavlja, kad se tome već protivi Bugarska, odnosno Evropska unija”. Podsetimo, reč je o gasovodu ukupne dužine 2.200 kilometara, ako se u obzir uzmu sva četiri paralelna pravca gasovoda, koji je na godišnjem nivou Evropu trebalo da snabdeva sa otprilike 63 milijarde kubnih metara plina.
Kad je prilikom svoje nedavne posjete Ankari Putin obznanio kraj jednog projekta, u istom je dahu proglasio početak drugog. Naime, Rusiji bi alternacija za Južni tok trebala biti nešto jeftinija varijanta gasovoda preko Turske do krajnje točke na tursko-grčkoj granici, gde bi bilo i čvorište za kupce u južnoj Evropi. Moskva je na rečenom sastanku prvog decembra ove godine za pristup novoj ruti preko Turske do lukrativnog evropskog tržišta Ankari ujedno obećala i povećanje isporuke gasa za tri milijarde kubnih metara godišnje preko već postojećeg gasovoda Plavi tok, te smanjenje cene gasa za šest posto za krajnje korisnike u samoj Turskoj.
Jesu li ovi Putinovi manevri oko Južnog toka posljedica najprije ekonomske blokade koju je Evropska unija uvela Rusiji, formalno zbog njene intervencije na Krimu te u drugom koraku i posledica američkog udara na ruski budžet preko dramatičnog smanjenja cijena nafte, nije veoma jasno. Lako je verovatno da je glavnom nosiocu posla, ruskom Gazpromu, usled rečenih udara ponestalo novca za dovršenje ambicioznog Južnog toka.
Cena otkazivanja
Ono što deo komentatora ovih zbivanja osobito zanima jest kako se dogodilo to da Turska, odnosno predsednik Recep Tayyip Erdoğan, dosadašnji manje-više bespogovorni američki saveznik, tako lako uđe u posao i alijansu s Rusijom, a da za to nije pitao svog vašingtonskog patrona. Još je zanimljivije i to da se za sada iz Washingtona ne oglašavaju oko novog rusko-turskog aranžmana. Možda i zato, spekulira američki mjesečnik CounterPunch, jer je Turska i nadalje važan posrednik u dobavi bliskoistočne nafte. U svakom slučaju, jedan od zaključaka je da se pojavom “prgavog” Putina definitivno ruši unipolarni svet nastao nakon kraha Sovjetskog Saveza te da je multipolarnost (osim SAD -a i zapadne Evrope, tu su još Kina, Rusija, zemlje BRICS-a…) posve izvesna sudbina u narednom periodu.
Inače, u geopolitičkim su tumačenjima nafta i gas oduvijek bili interpretirani kao presudni faktori u ekonomskim ratovima. Podsetimo na to da je američki predsjednik Ronald Reagan osamdesetih godina drastično smanjio cenu barela nafte – na tek 22 dolara – što je, među ostalim, pridonelo i raspadu SSSR-a, koji se uspeo na naftnom tržištu nakon prve naftne krize početkom sedamdesetih godina.
Vratimo li se današnjici pogledajmo najpre koje su posljedice odustajanja od projekta Južni tok na zemlje koje su trebalo da budu direktno uključene u njegovu realizaciju. Izveštaji tako kažu da je Putinova odluka u službenom Beogradu dočekana s neugodnim iznenađenjem. Poslovni.hr tako piše da je “za Srbiju otkazivanje projekta naročito snažan udarac. U 2008. godini ta je zemlja prodala većinski udeo u državnoj naftnoj i gasnoj kompaniji NIS ruskom Gazpromu. Tada je to srpska vlada nazvala ‘uslugom za uslugu’, očekujući preusmeravanje Južnog toka kroz Srbiju. Gazprom je platio, kako tvrde analitičari, jeftinih 400 miliona evra za udeo u NIS-u, za njegove dve rafinerije, mrežu benzinskih stanica, prava na istraživanje i druge pogodnosti. U sporazum, međutim, nije bila uključena obaveza izgradnje Južnog toka.”
Bugarska će izgubiti oko 600 miliona dolara godišnje samo od predviđene naknade za isporuku gasa, a sama se investicija planirala u visini od četiri milijarde dolara. Mađarska gubi investiciju u visini od 500 miliona dolara, dok je na gubitku i Slovenija u koju se trebao sliti jedan krak. Neke od zemalja razmišljaju i da od Gazproma zatraže naknadu štete zbog otkazivanja projekta.
Alternative u LNG-u i frakcingu
Nakon otkazivanja Južnog toka, koji nije zahvatao teritoriju Hrvatske, pojavili su se komentari o mogućim benefitima jednog takvog ishoda za tu zemlju. Jer se sada navodno pojavljuje šansa da se konačno krene u izgradnju terminala za tečni gas, uz američku potporu. Tako ministar privrede Ivan Vrdoljak kaže: “Do 2020. godine trebali bi biti dovršeni svi infrastrukturni projekti. Hrvatska će postati energetsko čvorište ovog dela Evrope s tri ključna projekta – LNG-om na Krku, jadransko-jonskim gasovodom i vlastitom proizvodnjom. Procenjena vrijednost LNG-a na Krku je 600 miliona eura, a uz gasovode i kompresorske stanice premašuje i milijardu evra.”
Ovde treba dodati da “naftno-gasna groznica” u Hrvatskoj traje veće neko vreme. Najpre su se pojavile glasine o mogućnostima dodatne eksploatacije nafte u Jadranskom moru, potom se, kako vidimo, nemale nade ulažu u krčki terminal tečnog gasa, a kao važan korak u novoj energetskoj politici jeste i nedavno doneseni Zakon o istraživanju i eksploataciji ugljovodonika, te uspostava agencije koja bi se time bavila, a čime je bitno deregulisan prostor istraživanja i eksploatacije nafte i gasa u Hrvatskoj. Nije do kraja jasno, iako iz Agencije stalno tvrde da se u takvim istraživanjima u potpunosti poštuju visoki ekološki standardi, dozvoljava li se i u kojoj meri nekonvencionalni tip eksploatacije, tačnije dozvoljava li se famozni fracking.
Reč je o tehnologiji koja se koristi spornom metodom kojom se stene lome vodom i hemikalijama pod visokim pritiskom te se iz njih tako izvlači nafta i gas. Kanadska publicistkinja Naomi Klein oko spomenute metode nema nimalo dileme. Vidi je kao novo oružje u američko-ruskom ekonomskom ratu. Pre šest mjeseci za Guardian je kazala: “Način na koji se Vladimir Putin može pobediti jest da se evropsko tržište preplavi prirodnim gasom dobijenim metodom frackinga u SAD-u, ili bi bar industrija koja se time bavi, htela da nas uveri u to, a američki Kongres je već pripremio dva zakona da bi ubrzao odobravanje te kontroverzne tehnološke procedure. Fracking (skraćenica od: hydraulic fracturing – hidraulično razbijanje) je ekstra prljava tehnologija trajnog usitnjavanja stenja u dubokom podzemlju ubrizgavanjem velike količine vode i hemikalija. Iz stenja izlazi metan koji se hvata na površini, zatim se skupom tehnologijom super-hlađenja prevodi u tečno stanje i potom se cevovodinma i brodovima može transportovati i do Evrope. Zbog velikih rizika koji obuhvataju potrese i trajne geološke i hidrološke poremećaje, kao i zbog visoke cene, ta tehnologija se malo koristi, ali se smatra neizbežnom za budućnost kada bude nestalo nafte i gasa iz konvencionalnih izvora.”
Energetski deo TTIP-a
Ovim se ponovo vraćamo na Balkan, gde je, barem formalno, otpočela priča sa zaustavljanjem ruskog Južnog toka. Naime ranija državna sekretarka Hillary Clinton je 2012. godine posetila Bugarsku i tamošnjoj vladi obećala nemale ustupke ukoliko pristane na novu igru oko ulaska američkog gasa preko LNG terminala i ako se, dakako, odustane od Južnog toka, a sve pod egidom da Evropi nafta mora stizati iz različitih izvora te da nikako ne sme zavisiti isključivo o ruskom gasu. Njen nasljednik na istom mjestu John Kerry nešto je slično obećao Rumuniji, a i inače je cela istočna Evropa, odnosno vlade tih zemalja, zainteresovana da pristupi novoj naftnoj i gasnoj politici diverzifikacije. Među stanovništvom bitno je manje entuzijazma vezano uz ekološki krajnje sporne metode eksploatacije, pa sad imamo situaciju da su neke zemlje, usled pritiska javnosti, stavile moratorij na fracking.
Postojanje problema vezanog uz izvoz nafte i gasa iz Sjedinjenih Država u Evropu vrlo su brzo evidentirali i pregovarači iz Europske unije koji zadnje dve godine s američkom stranom pokušavaju dogovoriti novi trgovinski savez poznat kao TTIP – Transatlantski sporazum o trgovini i investicijama (Transatlantic Trade and Investment Partnership). Da se u tom sporazumu, pripremanom inače na krajnje tajnovit način i bez ikakve kontrole javnosti, dogovara i dugoročna nova energetska politika, mogli smo samo pretpostaviti, a nakon što su novinari Washington Posta u maju ove godine objavili tzv. non-paper u kojemu se vidi kako evropska strana od američke traži da SAD skine vlastiti embargo na izvoz sirove nafte donesen davne 1975. te da na taj način pripomogne Evropi da prebrodi krizu nastalu nakon sukoba u Ukrajini, to sad i znamo. Ponuda Amerikanaca na taj zahtev u vidu prodaje energenata dobijenih od nekonvencionalne eksploatacije u tom svetlu može biti protumačena kao vrhunski cinizam. Pa tako Amerikanci svog glavnog neprijatelja – Rusiju – dampingom pokušavaju izbaciti iz igre i tako monopolizovati evropsko tržište energenata. Pri tome svojim stalnim evropskim saveznicima na Zapadu Europe drsko uvaljuju problematičnu tehnologiju, pri tome bezočno pomažući svojim naftnim kompanijama da dobiju unosne koncesije na ekstrahiranje gasa iz škriljevca, dok istočnim Evropljanima rade sve to isto, samo upakovano s antiruskom histerijom i potrebnom dozom militarizma.