Ideja je jednostavna: kad završite svoju vožnju gradskim saobraćajem, a prošlo je manje od 60 minuta, koliko u Trstu važi karta za prevoz, kartu ostavite na stanici gde ste sišli iz vozila. Na nizu stanica studenti su postavili kutijice u koje se može ostaviti karta. Gde toga nema jednostavno kartu zadenete za tablu sa redom vožnje koje postoje na svim stanicama. Student, đak, penzioner, škrtac, ili klošar proveri ima li neka karta kojoj još nije isteklo vreme, uzme je i sa njom se odveze gde želi. To je nazvano “ticket sharing”, da asocira na sve popularniji “auto sharing” za imućnije.
Ideja je izgleda rođena u Trstu početkom tekuće školske godine, ali se takvom brzinom prenela po najvećem delu Italije da se sada mnogi bore da preotmu primat. Dakako, ne bi se borili da ideja nije oberučke prihvaćena i da preduzeća javnog saobraćaja nisu prethodno uvela oštu kontrolu. Onima koje uhvate bez karte na licu mesta nalaćuju kaznu od 70 evra ili ih, ako nemaju novaca šalju sudiji za prekršaje, pa koliko ih odere u okviru svojih osetno viših tarifa.
Naravno kao i sve drugo što može da bude predmet izoštravanja pameti tako je i ova simpatična inicijativa izrodila “akademske” rasprave preko štampe u kojima se uobičajeno nestručni, ali enargični čitaoci dele na one “za” i “protiv”. “Za” su dakako svi potencijalni korisnici inicijative; dobronamerni građani skloni da svoje iskorišćene karte za vožnju, umesto da bacaju po ulici, stave u kutijicu. Više da bi se izmotavali inicijativni odbor đaka i studenata izdao je saopštenje u kojem se pozivaju na princip iznet u 16. članu Ustava po kojem svi imaju pravo slobodnog kretanja po celoj nacionalnoj teritoriji, kao i na Povelju o ljudskim pravima EU koja garantuje slobodu kretanja u zemljama članicama. Protiv su predstavnici saobraćajnih preduzeća, jer im to ipak smanjuje prihode, gradske vlasti, jer one iz budžeta plaćaju gubitke preduzeća i fundamentalisti rigoroznog komercijalizma, koji su protiv bilo čega besplatog.
Zemlja iz koje je potekla ideja pravnog poretka – Rimsko pravo, dobila je povoda da uz dozu neizbežnog humora i lakrdije iskazuje svoju privrženost savršenstvu pravnih normi i njihovom masovnom nepoštovanju. Kad se rasprava razigrala, ni pravnici i ekonomisti nisu ostali po strani. Jedni su zastupali mišljenje da je autobuska karta “nominalni” dokument onoga ko je kupio i zato neprenosiva je na druge osobe. Dakako da je to pokrenulo lavinu kontramišljenja: u tom slučaju na karti bi moralo da piše da je neprenosiva, pa bi moralo da se upiše ime korisnika, pa bi morala karta da se pokaže kontroloru zajedno sa dokumentom koji ima fotografiju korisnika, pa bi kontrolor morao da sprovede nemoguć postupak ustanovljavanja da li je karta u rukama prvobitnog kupca… i tako u nedogled dok diskutanti nisu izgubili žar za raspravu jer se iscrpeo komični ton, a on je bio najvažniji da se umanji neprijatna strana lepog i humanog saosećanja sa siromašnima.
Na kraju je gradsko saobraćajno izdalo saopštenje da: “U principu nije legalno da jednu kartu koristi više osoba /…/ pa bi se to lako moglo to uštampati na svaku kartu /…/ međutim imajući u vidu probleme koje kriza stvara i koje ovo preduzće pomno prati zajedno sa građnima, odlučilo je da svoje kontrolore informiše da do daljnjega ne prave probleme đacima i građanima koji koriste preuzetu kartu, ako je karta vremanski važeća i za tok njihove vožnje. Italiju u sadašnju situaciju nisu doveli đaci i penzioneri pa zaslužiju solidarnost”.
Takva izjava za jedno preduzeće nije uobičajena, ali je njena poruka na mestu.