Grčki izbori su rezultat istorijske prekretnice: trijumf ove partije izvojevale su sredovečne žene iz radničke klase, koje su agitovale za ovaj politički izbor.
Nekako je pročišćujuće doputovati iz zemlje poput Britanije – gde je politika izvor dubokog cinizma – u zemlju u kojoj je ona uzrok nadi. Na ulici ispred grčkog Ministarstva finansija nalaze se čistači koji su radili u toj instituciji, sve dok pre 16 meseci – kao i mnogi Grci – nisu i oni ostali bez posla. „Bili smo samo brojke a ne ljudska bića“, odgovorio mi je jedan od protestanata. Od tada, ovi ljudi kampuju pred zgradom u kojoj su nekada radili, vodeći bitke protiv interventne policije, postavši ujedno ikoničke pojave borbe protiv mera štednje. Svuda oko njihovog kampa nalaze se izlepljeni prkosni posteri: stisnuta pesnica u kuhinjskim rukavicama; tu je i slika čistača koji je metlom pomeo grčku toliko diskreditovanu i prezrenu političku elitu. „Nadamo se da ćemo povratiti naše živote, naše poslove“, kažu mi. „Da bismo, nakon toliko godina, ponovo bili srećni.“
Ali evo u čemu je stvar. Sredovečne žene koje potiču iz radničkih slojeva jedva da su dosad imale bogzna šta od svog političkog glasa u Grčkoj, baš kao ni u većini drugih zapadnih društava po tom pitanju. Ipak, umesto da postanu žrtve, one su se organizovale, zahtevajući da se čuje i njihov glas. Postoji realan osećaj da bi možda – samo možda – građani koji su – poput tih otpuštenih sredovečnih čistačica – mogli sada biti novi gospodari.
Grčka je društvo koje je postepeno demontirano usled naređenja EU koja joj diktira mere štednje. Pred jednim biračkim mestom razgovaram s Georgijom, zaposlenom u klinici sačinjenoj od volontera koji se brinu o onima koji su zapali u siromaštvo. Naime, nezaposlenim Grcima onemogućen je pristup sistemu javnog zdravstva, pa su ovakve volonterske bolnice jedina šansa za spas od bolesti. Georgija ima jednu jasnu ambiciju – ona se nada da za godinu ili dve, od ovog trenutka kada je Siriza preuzela mandat, njena klinika više neće biti potrebna i da će je zatvoriti. Pristalice ove radikalno leve partije govore kako su pre u zoni katastrofe a ne u uslovima takmičenja na izborima. Suočavanje sa „humanitarnom katastrofom“ je opisano kao prioritet broj jedan nove vlade.
Ovo nije bio samo izborna pobeda: ovo je istorijska prekretnica. Od kraja 1980-ih naovamo, sovjetske totalitarne satelitske države počele su da se ruši kao domine. Kraj hladnog rata je bio pametno zapečaćen konačnom, apsolutnom pobedom ne samo kapitalizma već i njegovog najnerazblaženijeg, gramzivog oblika: „Kraj istorije“ – u smislu da čak i najdemokratskiji levi projekat biva nekako sahranjen u ruševinama Berlinskog zida. Lišeni bilo kakve organizovane ideološke protivteže, kapitalizam je, tako „oslobođen s lanca“, počeo da narušava sva ograničenja koja su mu postavljena: nacionalizacija, postepeno oporezivanje, prava radnika, socijalno osiguranje i regulacija. Vrhunac ove oholosti bio je finansijski kolaps iz 2008, kada je trijumfalistički poredak kapitalizma slobodnog tržišta krahirao. Međutim, levica tada nije postojala kao održiva masovna politička snaga na zapadu: njeni razvaljeni ostaci mogli su, svi zajedno, stati na nekoliko transparenata kojima se kritikuju bankari, iako, zapravo, nije imala da ponudi dovoljno koherentnu alternativu liberalima sa slobodnog tržišta.
Sirizina pobeda je za sada najveći izazov u doba „Nema alternative“. Ova partija je predstavljena kao „krajnja levica“, dok su oni koje je Siriza smenila predstavljaju kao „umerenjaci“. Ovo je fascinantan uvid u ono na šta zapadni mediji gledaju kao na „umereno“: na guranje preko polovine mladih Grka u nezaposlenost, broj siromašne dece koji je skoro udvostručen, a osnovne mere zaštite od strane društva su jednostavno nestale. Politika očaja elita značila je da na takve nepravde treba gledati kao na neminovnost, nešto čemu društvo ne može odoleti, nešto što je nemoguće prevazići. Ali ponovna pojava levice kao političke snage – ili barem otvaranje mogućnosti za drugačiju vrstu društva, koju rezultat grčkih izbora nudi – predstavlja značajan udarac ekonomskom poretku koji je do juče bio na snazi – čitavu jednu generaciju.
Stoga nije ni čudo što je toliko levičara – iz Britanije, Španije, Francuske, Italije i širom Evrope -otputovala u Atinu u ovom trenutku. Za mnoge od njih, neoliberalni trijumfalizam je sve za šta su dosad znali. Oduzimanje teško stečenih socijalnih prava, kao i sve veća dominacija „slobodnog tržišta“ jesu stvari koje se skoro pa uzimaju zdravo za gotovo. Neki od njih izgledali su prilično ošamućeno u trenutku kada je pobednik Aleksis Cipras izašao na binu, jer su navikli da gube.
Stvar u vezi Sirize je da se ne radi o nekakvoj „izgradnji novog socijalističkog društva“. Ona je, takođe, uticala na okupljanje koalicije desnih stranaka; ona se takođe suočava i sa odlučnim protivljenjem lidera EU i moćnim interesima unutar same Grčke. Ova stranka biće na udaru tržišta, i moraće da se nauči na kompromis – na način kojim će od sebe nesumnjivo udaljiti mnoge njihove sadašnje pristalice, kako u Grčkoj tako i u inostranstvu.
Ipak , levica za koju se pretpostavljalo da više ne postoji se vratila. Neoliberalizam nije više bez impresivnog neprijatelja. U Španiji, to je partija Podemos – koja je u tesnom savezništvu sa Sirizom – vodi u svim anketama, a slični snage mogu privući pažnju i u drugim evropskim zemljama. Neoliberalna hegemonija se – postepeno i neravnomerno – i dalje osipa. Teško je videti svet bez nje.
Ali, to više nije nemoguće.