Poštovanje međunarodnih standarda je tek prvi korak u osvajanju stranih kupaca, a kvalitet, dizajn i originalna receptura ključ za ulazak na ova tržišta, kažu sagovornici Biznisa i Finansija koji uspešno izvoze futoški kiseli kupus, domaće sokove i džemove i vrhunsku trikotažu.
Simo Ćulum, vlasnik poljoprivrednog gazdinstva koje je jedini ovlašćeni proizvođač futoškog kiselog kupusa za ceo svet, napravio je posao brendiranjem proizvoda koji u domaćoj režiji spravlja gotovo svaka srpska domaćica i ima svega tri sastojka – kupus, so i vodu. Proizvodnju kupusa je prilagodio standardima FSSC 22000 i HACCP i takav, spravljen po originalnom receptu koji je Ćulum koristio kod kuće, ovaj proizvod ide u Ameriku, Kanadu, Australiju, Švedsku, Švajcarsku, Rumuniju, Španiju, Englesku, Francusku i Crnu Goru.
Ni on, ni jedan od najpoznatijih proizvođača zdrave hrane (džemova, sokova, ajvara i sosova) na ovim prostorima – Foodland – nisu se suočili sa izazovima koje na primer imaju Francuzi u prodaji svojih sireva u Americi. Američka agencija za hranu FDA smatra da neke bakterije koje se razvijaju u sirevima mogu biti štetne po zdravlje pa je u skladu sa tim napravila listu dozvoljenih i zabranjenih francuskih sireva koji se mogu uvoziti (s obzirom na proizvodnju od sirovog mleka, tip bakterije koja je prisutna u fermentaciji sira i podlogu na kojoj sir zri), a za neke sireve postoji američka verzija gde se u proizvodnji pošlo od pasterizovanog mleka. Poslednju izmenu u tom smislu koja je dodatno smanjila listu dozvoljenih francuskih sireva FDA je izdala u septembru ove godine, posle čega će uvoz, na primer rokfor sira, biti nemoguć.
Sličan problem su donedavno imali i proizvođači čuvenih španskih šunki koji su, posle mnogo pokušaja, uspeli da ugovore sa USDA (američkom agencijom za poljoprivredu zaduženom za kontrolu standarda proizvodnje) da svoju šunku u Španiji proizvode pod uslovima koje je propisala ova agencija. Ta šunka ipak nije sasvim kao španski original jer za razliku od njega na kraju kosti nema papka koji je u SAD nepoželjan.
Jedina barijera za Ćulumov kupus koji on proizvodi od 1979. godine je ponegde ukus potrošača, zbog čega futoški kiseli kupus na primer, nema prođu u Rusiji. Ovaj kupus je potpuno prirodan, bez konzervanasa i aditiva, i „po tome smo jedinstveni na tržištu, i od toga ne odstupamo”, kaže Ćulum i dodaje da je futoški kiseli kupus zaštićen oznakom geografskog porekla kao i imenom porekla i prvi je nosilac zaštitne markice sa brojem 001 u Srbiji i priznanja Najbolje iz Srbije za 2014. godinu.
Najveća potražnja za njegovim proizvodom je u EU, a razlog tome su, pored kvaliteta, i ulaganja porodice Ćulum u marketinške aktivnosti kako bi inostranim potrošačima bilo jasnije kako se futoški kiseli kupus proizvodi. Ovo gazdinstvo na marketingu radi svakog dana, komunicira sa potencijalnim kupcima u inostranstvu i ima bazu od preko 70 kupaca sa raznih meridijana. Kupcima, kako kaže, ne smeta ni njegovo uporno insistiranje da ime i sastav proizvoda budu napisani ćirilicom: “To je naše pismo i od njega nećemo odstupiti. Nažalost jedni smo od retkih koji sa ponosom na proizvodu pišu srpskim nacionalnim pismom. U početku je bilo raznih komentara i neverice ali mi od ćirilice nismo odstupili i na kraju smo uspeli. Uostalom, kada ga kupe i probaju, potrošači shvate da je ovo kvalitetan proizvod bez obzira na pismo na ambalaži”.
Porodica Ćulum sada razmišlja kako da tržištu ponudi još jedna kvalitetan nusproizvod u proizvodnji kupusa – rasol – koji je veoma lekovit.
Izvozna tajna Bakine tajne
Na kvalitet se oslanja i jedan od najpoznatijih proizvođača zdrave hrane (džemova, sokova, ajvara, sosova isl) na ovim prostorima – Foodland. Ova kompanija je nedavno prodata Atlantic Grupi ali će Vaso Lekić, njen osnivač i dosadašnji vlasnik, ostati u njoj kao “ambasador Foodlend-ovog brenda Bakina tajna po svetu”. Ova firma postoji već 20 godina i osim našeg snabdeva tržišta u regionu, ali i švajcarsko, švedsko, englesko, francusko, američko, australijsko, južnokorejsko, japansko, rusko… Proizvodi se rade od najkvalitetnijih sirovina, prema tradicionalnoj recepturi, bez aditiva i konzervansa i dobrim delom ručno, sa određenim elementima osavremenjivanja.
“Bakina tajna pruža potrošačima specifičan kulinarski i ekološki doživljaj sa ovih prostora i bez obzira na internacionalizaciju i osvajanje međunarodnih tržišta sačuvali smo naše jedinstvene proizvodne atribute, od recepture do autentičnog načina pripreme. Tu nije bilo, i ne sme da bude kompromisa, jer se borimo za svoje učešće na tržištu premium proizvoda koje čini svega 5 do 10 odsto ukupnog tržišnog kolača. To nije lak put, ali najteži deo smo prošli uvođenjem međunarodnih standarda kvaliteta kao što su ISO i HACCP standardi, zatim standardi koji su važeći na određenim tržištima: kao što je recimo Halal, pa onda BRC za englesko tržište, IFS za zapadnoevropska tržišta, FDA za Ameriku, dok zemlje trećeg sveta i Rusija imaju i svoje lokalne zakonitosti i nacionalne sertifikate koje moramo da uvažimo i ispoštujemo. Odmah je jasno koliko je sve to zahtevno, pogotovo zbog našeg ‘starinskog’ načina proizvodnje, ali ipak sve standarde ispunjavamo”, kaže Lekić.
Foodlend priprema slatko u maksimalnoj količini od 5 do 10 kilograma uz blago mešanje, da bi plodovi ostali celi, a zatim se slatko sipa u tegle i zatvara ručno. Za kilogram ajvara ne može se utrošiti manje od 4kg paprika, a u proizvodnji sokova mi jednostavno pasiramo voće, tako da smo na gornjoj granici referentnih vrednosti za sokove, kada sok zamalo prestaje da bude sok, jer je pregust da se pije. Prirodno ekološko okruženje, sto posto prirodne namirnice i specifičan način pripreme koji podrazumeva blago kuvanje na niskim temperaturama od oko 50 stepeni, gde su očuvane sve nutritivne vrednosti, čine naše proizvode popularnim, kaže Lekić. Sa novim vlasnikom, Atlantikom, ova kompanija sada ima šansu da dopre do najdaljih svetskih tržišta.
Za izvoz džempera nema zime
I odevni predmeti moraju da ispunjavaju međunarodne standarde, ali su za modne brendove i proizvode od tekstila od sertifikata važniji njihov kvalitet i dizajn, tvrdi Nenad Popadić iz Ivković d.o.o. . Od kada je 2007. godine osvojila priznanje „izvoznik godine“ ovoj kompaniji najveći deo prihoda potiče od prodaje u inostranstvu (preko 90%), kroz brojne specijalizovane maloprodajne objekte ali i kroz katalošku prodaju.
“U svetu je standardizacija tekstila važnija od kvaliteta i dizajna samo u slučaju specijalne robe poput medicinskih ili na primer policijskih uniformi”, objašnjava Popadić. „Taj papir nije od pomoći ako neko pokušava da proda robu koja nema tržišni potencijal (adekvatan dizajn, cenovnu kategoriju i sl..). Mi smo uspešni na stranim tržištima jer visok kvalitet obezbeđujemo, vrhunskim dizajnom, posvećenošću, visokom kvalitetom izrade i veoma pažljivo odabranim repromaterijalima koje nabavljamo iz inostranstva, zatim zato što poštujemo standarde proizvodnje ali i stalno uvodimo nove tehnologije u nju, i brinemo o svakom detalju na putu od prediva do konačnog kupca gotovog proizvoda”.
Ivko Woman dizajn na domaćem tržištu mnogi vezuju za srpske etno motive, međutim ovaj brend nije fokusiran na domaći folklor. Njihov umetnički tim često pronalazi inspiraciju u istraživanjima i u nekim egzotičnim zemljama, na primer u ruskim bajkama ili marokanskoj tradiciji. Možda je baš zbog traženja inspiracije u svakom kutku planete ovaj brend popularan, a najviše se izvozi u EU, SAD, Kanadu, Rusiju, skandinavske zemlje a dopire čak i do Kine. Sa ovako raznovrsnim kupcima kompanija mora da vodi računa o specifičnim veličinama odeće koju pravi, a kako kažu, tako na primer na američkom tržištu postoje značajne razlike za pojedine grupe, recimo za Afroamerikance i hispano populaciju rade se drugačije mere, u skladu sa njihovom anatomijom.
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015