Iako je Tomas Čipendejl proizvodio najkvalitetniji nameštaj za najbogatije klijente u Britaniji i sarađivao sa vodećim arhitektama i dizajnerima svog vremena, jedva je isplaćivao zaposlene i neprestano se borio da ne dospe u dužnički zatvor. Problem je bio u tome što su bogate mušterije rutinski sporo plaćale, ili kako bi se danas reklo – teško ili nikako nije uspevao da naplati svoja potraživanja.
Savremeni nameštaj, pored utrošenog materijala, sadrži i jedan malo poznati sastojak: istorijsku ironiju. Pojedinci koji su najviše doprineli da pravljenje nameštaja iz manufakture preraste u proizvodnju danas su posebno cenjeni zbog svog majstorstva, kojem ne može da parira nijedna nova tehnologija u masovnoj proizvodnji. Ovi preduzetnički revolucionari, čiji se proizvodi na aukcijama danas prodaju za milione dolara, ili neku drugu dobrostojeću valutu, okončali su svoj život u krajnjoj bedi.
To ponajviše važi za majstora sa severa Engleske, po imenu Tomas Čipendejl. On je bio prvi Britanac koji je doživeo da se neki proizvod zove po njegovom imenu, iako nije pripadao aristokratskom staležu. Naprotiv, „brendirani“ nameštaj je pravio čovek koji je sa trideset i tri godine stigao u London i otvorio tapetarnicu za proizvodnju i snabdevanje nameštajem za domaćinstva. Firma je imala i zalihu tapeta i tepiha, bavila se i popravkama i uklanjanjem starog nameštaja, a kad zagusti i – sahranama.
Čipendejl je pravio neosporno prefinjen nameštaj, ali daleko od toga da je bio jedini. Na tržištu mu je konkurisalo na stotine proizvođača širom Londona i u ostatku Engleske. Izdvojio se od ostalih zahvaljujući tome što je 1754. uradio nešto što je u tadašnje vreme smatrano krajnje drskim i neprimerenim za majstorski stalež. Osmislio je i izdao knjigu pod naslovom „Direktorijum jednog gospodina i proizvođača ormara“ sa ukupno 160 crteža. Arhitekte su takve stvari radile već skoro dva veka, ali nikome nije palo na pamet da to uradi i sa nameštajem. Crteži su bili neočekivano kvalitetni i na osnovu njih je kupac odmah mogao da pretpostavi kako će se prikazani nameštaj uklopiti u njegovom domu. Knjiga nije prodata u velikom tiražu – svega 308 primeraka, ali je među kupcima preovladavala elitna klijentela, što joj je obezbedilo poseban status u javnosti.
Karijera u brigama
Konkurencija je odmah reagovala. Počeli su da ga kopiraju drugi proizvođači, što se pokazalo dobrim za industriju i kupce, jer se dobijao veći kvalitet za manje novca, ali ne i za samog Čipendejla. Ideja da javno publikuje svoj način graditeljstva nije doprinela uvećanju njegovog bogatstva jer su kopije mogle uskoro da se nabave kod gotovo svakog umešnijeg stolara. To je kasnije stvorilo i probleme istoričarima nameštaja i trgovcima antikvitetima da utvrde koji su komadi zaista originali. Krađa intelektualne svojine, čija se zaštita danas propagira kao svetinja, podelila je i savremene stručnjake oko toga da li je za vrednost nekog komada nameštaja presudno da je izrađen baš u Čipendejlovoj radionici, ili je bitnije da je reč o posebnom stilu nastalom na osnovu njegovih javno objavljenih crteža. Na primer, 1756. u kolonijalnom Bostonu, jedan proizvođač nameštaja po imenu Džon Velč je, koristeći Čipndejlov šablon, napravio sto od mahagonija koji je prodao porodici Dibloa. Taj sto je ostao u njihovom vlasništvu 250 godina, da bi ga 2007. izložili na licitaciji kod Sotbija u Njujorku. Iako Tomas Čipendejl nije imao nikakve direktne veze sa pomenutim stolom, prodat je za skoro 3,3 miliona dolara.
Nadahnuti Čipendejlovim uspehom, i drugi proizvođači nameštaja su objavili svoje mustre. Tako se 1788. pojavio „Vodič za proizvođače ormara i tapetare“ Džordža Heplvajta, a potom je Tomas Šeraton izdao „Crteže za proizvođače ormara i tapetare“, koji su objavljivani u nastavcima između 1791. i 1794. godine. Iako je izašla kasnije, Šeratonova knjiga je imala dvostruko više pretplatnika u odnosu na Čipendejlovu i bila je prevedena na nemački, čime se Čipendejl nije mogao podičiti. Oba autora, čija su se izdanja pojavila nakon Čipendejlovog, ostvarila su veći uspeh sa svojim izdanjima pre svega na američkom tržištu.
Mada svaki komad nameštaja koji se pripisuje nekome od njih trojice danas vredi čitavo bogatstvo, za njihovog života više su im se divili nego što su sa njima poslovali. Istine radi, Čipendejl je bio izuzetno nadaren stolar, ali nije ništa znao o vođenju firme. Taj nedostatak je postao naročito vidljiv nakon smrti njegovog ortaka Džejmsa Renija 1766. godine, koji je u stvari vodio celokupan posao. Bez njega, vrsni majstor je upadao iz krize u krizu do kraja života. Iako je proizvodio najkvalitetnije predmete za najbogatije klijente u Britaniji i sarađivao sa vodećim arhitektama i dizajnerima tog vremena, jedva je isplaćivao zaposlene i neprestano se borio da ne dospe u dužnički zatvor. Problem je bio u tome što su bogate mušterije rutinski sporo plaćale, ili kako bi se danas reklo – teško ili nikako nije uspevao da naplati svoja potraživanja.
Tako je bio primoran da pripreti Dejvidu Gariku, glumcu i impresariju, tužbom pred sudom zbog hroničnog neplaćanja računa, prekinuvši rad u Nostelu, velelepnom domu u Jorkširu kada je tamošnje dugovanje prema njemu doseglo 6.838 funti – što je bio ogroman gubitak. „Nemam niti jednu jedinu gvineju da isplatim svoje radnike“, zapisao je u jednom trenutku očajanja. Jasno je da je Čipendejl najveći deo života proveo grcajući u brigama i da gotovo nijednog trenutka nije osećao poslovnu sigurnost.
Iz prašine do elitnog tržišta
Kada je Čipendejl umro 1799. godine njegova lična imovina spala je na samo 28 funti 2 šilinga i 9 penija – nedovoljno da se kupi makar skroman pozlaćeni komad nameštaja iz njegovih sopstvenih salona. Njegovu smrt svet jedva da je primetio. Čitulja se nije pojavila ni u jednim novinama, a krajem 19. veka njegov ugled je srozan toliko nisko da i ono malo istorijskih prikaza o nameštaju koji ga uopšte pominju to uglavnom čine radi kritike njegovog stila. Firma je nastavila da se batrga pod upravom njegovog sina, ali je konačno bankrotirala 1804. godine.
Sudbina Šeratona i Heplvajta nije bila mnogo bolja. Heplvajtova radnja se nalazila u siromašnom kraju, Kriplgejtu, o njegovom ličnom životu se gotovo ništa ne zna, a knjiga sa njegovim mustrama je objavljena tek dve godine pošto je umro. Šeratonova sudbina je još neobičnija. Za njegovu radionicu niko ne zna gde je bila, a neki istoričari izražavaju sumnju da nikada nije ni pravio nameštaj već da je bio samo dizajner i crtač. Iako se njegova knjiga dobro prodavala, po svoj prilici nije se obogatio jer je morao dodatno da zarađuje časovima crtanja. Potom je odustao od svog poziva preobrativši se u sveštenika sekte „Strogi baptisti“, propovedajući na uličnom ćošku. Umro je u potpunoj bedi 1806. u Londonu, ostavivši za sobom ženu i dvoje dece.
Pored izuzetnog zanatskog umeća koje su posedovali Čipendejl i njegovi savremenici, ono što proizvođači savremenog nameštaja danas ne mogu da kopiraju jeste poseban materijal od kojeg je taj nameštaj pravljen. Upućeni tvrde da je u pitanju najfinije drvo za nameštaj koje je ikada postojalo, vrsta mahagonija po imenu Swietenia mahogani. Pošto se mogla naći samo u pojedinim delovima Kube i Hispanole (ostrva koje danas dele Haiti i Dominikanska Republika) na Karibima, a potražnja za njim je bila ogromna, ta vrsta drveta je nepovratno izumrla samo pola veka nakon njegovog otkrića. U svetu postoji još oko dvesta vrsta mahagonija i većinom je to veoma dobro drvo, ali nije ni prineti eleganciji i obradivosti „pokojne“ Swietenia mahogani.
Trebalo je da prođe dugo vremena da bi nameštaj pravljen od izumrlog drveta i rukama gladnih majstora iz prašine dospeo na elitno tržište. Mnoge Čipendejlove stolice i drugi komadi nameštaja, koji se danas smatraju neprocenjivim, proveli su vek ili duže nehajno šutnuti u odaje za poslugu. Dosad je potvrđeno postojanje ukupno oko šest stotina komada Čipendejlovog nameštaja. Drugi, koji su prelazili iz ruke u ruku ili prodavani đuture sa imanjem, sasvim lako mogu čamiti neprepoznati u nekoj seoskoj kućici ili zgradi u predgrađu, vredniji od zdanja u kome se nalaze.
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015