Materijalizam više nije u modi. Ljudi sada uglavnom žele da koriste stvari, ali ne nužno i da ih poseduju. Zato putnici dele troškove benzina sa nepoznatim osobama, preduzetnici poslovne prostore sa ljudima koje su videli prvi put u životu, poljoprivrednici kupuju mehanizaciju zajedno pa je koriste različitim danima… “Ekonomija deljenja” je postala veoma uspešna u preobraćanju običnih ljudi u preduzetnike ali u svetu se još uvek vode diskusije o njenom (negativnom) uticaju na tradicionalnu ekonomiju. U Srbiji su pak njeni korisnici zadovoljni, a realna ekonomija ima mnogo opasnije neprijatelje od nje.
Prema podacima Evropske komisije ekonomija deljenja sada raste po stopi od 25% godišnje. Međutim, nagli razvoj je doživela nešto ranije – u vreme najjačeg udara globalne finansijske krize, između 2008. i 2010. godine, kada je ljudima omogućila jeftinije dolaženje do potrebnih resursa. Neki analitičari koren njenog uspeha vide i u odgovoru na preteranu potrošnju, materijalizam i pohlepu koje smatraju glavnim krivcima za dugotrajnu ekonomsku krizu.
Alternativa preteranoj potrošnji zasniva se na ideji da nam nisu potrebne stvari koje ćemo iskoristiti samo jednom u životu pa ih ostaviti da skupljaju prašinu u šupi. To najbolje pokazuje primer koji navodi Frankfurter algemajne cajtung – da se jedna bušilica tokom svog radnog veka koristi samo 13 minuta. Zato se više ljudi udružuje da bi je koristilo.
No, među najtraženijom “robom” na ovom tržištu nisu bušilice već stanovi, automobili i bicikli, ali postoje i sajtovi za deljenje usluga, poput čuvanja kućnih ljubimaca. Ekonomija deljenja uvukla se čak i u finansijski sektor omogućivši jeftino dolaženje do kapitala, kroz pozajmice i ulaganja prilikom kojih korisnici ovih usluga sami određuju kriterijume za kreditore ali i zajmoprimce.
Sajtovi koji nude usluge deljenja uglavnom se oslanjaju na međusobne kritike svojih korisnika koje često veoma tačno opisuju pružaoca ili primaoca usluge, međutim u poslednje vreme pribegavaju i davanju garancija u određenoj vrednosti ili pružanju usluge osiguranja. U najvećem broju zemalja “ekonomiju deljenja” ne regulišu zakoni već tržište, ali paralelno sa njenim razvojem sve su glasniji zagovornici oporezivanja iste. Mogućnost zarade su već “nanjušile” i velike korporacije pa su počele da investiraju u firme koje pružaju usluge deljenja.
Jedna od najpoznatijih i najprofitabilnijih “šering” kompanija je AirBnB preko kojeg se iznajmljuju stanovi ili sobe širom sveta, koje vlasnici izdaju turistima na dan, dva ili više. U gradovima koji su atraktivni za turiste ovakvi stanovi su non-stop bukirani a oni koji ih izdaju zarađuju više nego od izdavanja jednoj porodici ili osobi. AirBnB “živi” od provizije koju joj plaćaju vlasnici izdatih stanova, a koja se kreće od 6% do 12% od naknade za korišćenje nekretnine. Od 2008. godine, od kada firma postoji, do danas je preko nje smeštaj našlo više od 25 miliona ljudi, pa ne čudi podatak da je vrednost kompanije u aprilu ove godine procenjena na 10 milijardi dolara.
Zbog tako velikog broja klijenata samo jedne kompanije, u debatu o ovoj delatnosti su se uključili i akademski krugovi sa strepnjama da bi ova “neformalna” ekonomija mogla preuzeti deo tržišta tradicionalnoj ekonomiji koja zapošljava, plaća poreze, doprinose itd. U radu “Uspon ekonomije deljenja: Procena uticaja AirBnB-a na hotelsku industriju” grupa akademaca sa Bostonskog univerziteta predstavila je rezultate istraživanja sprovedenog u Ostinu, prestonici Teksasa, koji je najpopularnije odredište korisnika AirBnB-a. Ispostavilo se da od početka poslovanja ovog sajta hoteli najniže kategorije beleže pad prihoda, dok uticaj na hotele visoke kategorije nije primećen. Izračunato je da bi dupliranje broja noćenja preko AirBnB-a smanjilo prihode najjeftinijih hotela za 2,1%, hotela srednje kategorije za 0,9% a na najluksuznije gotovo da i ne bi uticalo.
No, sve ovo ne znači nužno da je ekonomija deljenja štetna jer i kompanije iz ove oblasti otvaraju nova radna mesta, i to uglavnom za mlađe od 35 godina koji su trenutno najveće žrtve nezaposlenosti, piše u studiji slučaja Evropske komisije “Pristupačnost biznis modela ekonomije deljenja”. Osim toga, one generišu i indirektno zapošljavanje kroz ohrabrivanje pojedinaca da komercijalizuju svoje veštine, bilo da je u pitanju gostoprimstvo, kuvanje ili vožnja. Ova vrsta mikro preduzetništva može da bude “vetar u jedra” razvoju buduće, demokratičnije ekonomije, piše u dokumentu Komisije.
No, ne dele svi ovakav optimizam u vezi narastajućeg trenda deljenja. Džeremaja Ovijang, osnivač mreže za povezivanje kompanija pod nazivom Crowd Companies Council, smatra da on preti osnovnim vrednostima zapadnih društava, pa i konzumerističkim, koje su teraju jednu ekonomiju da se razvija, zatim da redefiniše ulogu velikih korporacija koje pomoću ekonomije deljenja svako, pa i najsitniji privrednik, sada može da “zaobiđe”, da je i dalje kao neoporezivi deo ekonomije nekonkurentan, da ne može biti potpuno funkcionalan dok nije regulisan zakonima, i konačno da propagira socijalističke vrednosti koje mogu dovesti do urušavanja kapitalizma kakav sada znamo.
“Poslovni hoteli”
Dok se u svetu preko nje obrću milioni, ekonomija deljenja se u našoj zemlji najviše vezuje za deljenje poslovnih prostora i prevoznih sredstava, i još uvek nije masovna pojava. No, coworking, odnosno korišćenje istog poslovnog prostora od strane više kompanija je sve učestalije među malim preduzećima.
“Coworkinzi obezbeđuju sve što je potrebno za rad, od kancelarijske infrastrukture, preko interneta, do štampača, fotokopir aparata itd. Vaše je samo da dođete i radite svoj posao, a drugi sređuju sve za vama, i u tom smislu su poput ‘poslovnih hotela’. Moja firma se nalazi u InCentru, coworkingu koji nudi 18 radnih mesta. Tu je trenutno pet malih firmi koje dele sve, od konferencijske sale, preko grejanja, interneta, ventilacije itd. Zamislite koliko bismo više resursa trošili da svaka od ovih firmi iznajmljuje poseban stan ili poslovni prostor”, objašnjava Miloje Sekulić, suvlasnik digitalne marketinške agencije HomePage, koja je nastala pre dve godine spajanjem četiri male agencije. Kada ovaj broj izađe HomePage će već zapošljavati 28 osoba, ali većina njih je u sedištu kompanije u Novom Sadu, dok su u beogradskoj kancelariji firme Sekulić i još troje zaposlenih. Iz ovog razloga su se odlučili na coworking, koji im se za sada više isplati nego iznajmljivanje posebnih poslovnih prostora. Sekulić tvrdi da se coworking najviše isplati malim firmama koje imaju do četvoro zaposlenih, jer se iznajmljuje svako radno mesto ponasaob.
“Osim ekološke i cenovne prednosti i činjenice da delom zarade finansira otvaranje socijalnih preduzeća, postoji još jedan poseban razlog zbog kojeg smo se odlučili za InCentar – njegovo osnivanje podržao je Forum mladih sa invaliditetom sa idejom inkluzije. S obzirom na činjenicu da ćemo uskoro dobiti novog kolegu, veoma nam je važno da budemo u prostoru koji je potpuno funkcionalan za osobe sa invaliditetom, počev od adekvatnog lifta pa sve do toaleta”, kaže Miloje Sekulić.
Osim u Beogradu, coworkinga ima i u drugim delovima Srbije. BeeHome Coworking je na primer prva takva inicijativa u Subotici. Osnovao ju je Željko Crnjaković koji se već nekoliko godina bavi internet preduzetništvom i edukacijom ljudi o novim načinima poslovanja. Kada se pre dve godine upustio u preduzetništvo shvatio je da mu kao početniku u biznisu nedostaje jeftin poslovni prostor te je uložio sopstvena sredstva u otvaranje prvog coworkinga u Subotici. Paralelno sa rastom broja korisnika ovog poslovnog prostora raste i njihovo zadovoljstvo – rad u coworking prostoru, kažu, utiče na poboljšanje njihove produktivnosti, interaktivnosti i u krajnjoj liniji pozitivno je za poslovni i privatni život.
“Trenutno imamo šest članova i svi oni imaju pristup coworking prostoru 24 sata, cele nedelje, te mogu da rade kako im odgovara. Takođe, pošto naš coworking nije prolaznog tipa, tj. nismo otvoreni za povremene ulaske, svi članovi se smatraju stalnima i imaju svoj poslovni kutak koji mogu da adaptiraju kako žele. Neki rade po ceo dan, neki prepodne, neki međusmenu, a neki do sitnih sati. Često se kuva zajednička kafa ili odigra po neka partija pikada”, objašnjava Crnjaković. “BeeHome Coworking Subotica svojim korisnicima nudi sto i stolicu, internet konekciju, prostor za zajedničke aktivnosti, ali i organizaciju aktivnosti poput networkinga ili edukativnih sastanaka, kao i promociju putem društvenih mreža. Drugi coworking prostori nude i usluge knjigovođe, virtuelne kancelarije, telefonsku liniju i slične aktivnosti, dok mi to trenutno nemamo u ponudi”, kaže sagovornik B&F-a.
I dok se, prema rečima Miloja Sekulića, menadžment pojedinih beogradskih coworkinga često trudi da napravi institucije orijentisane na srodne delatnosti poput Nove iskre, koja uglavnom okuplja ljude koji se bave vizuelnim umetnostima, Željko Crnjaković misli da „ljudi koji koriste prostor uopšte ne moraju biti iz sličnih struka. Coworking prostori privlače ljude koji rade samostalno ili na daljinu. Tamo najčešće možete sresti programere, dizajnere, pisce, ali ima i menadžera, preduzetnika isl“.
Iako se subotički coworking trudi da zadrži stalne članove, Miloje Sekulić ima drugačije iskustvo sa InCentrom: “Ovaj, kao i ostali coworkinzi, treba da pomogne firmama dok ‘ne stanu na noge’. Ako one imaju održivo poslovanje, onda će obično u roku od godinu i po dana prerasti ovakve prostore. Sve firme u suštini moraju da preleže iste dečje bolesti. Coworkinzi su korisni zato što u njima mogu da dobiju i pomoć oko npr. finansijskih ili pravnih pitanja, ali i savet ili poslovnu obuku za ‘stanare’. Na kraju krajeva, od velike koristi može biti i razmena iskustava sa drugim korisnicima prostora. To je važna pouka koju treba da izvučemo iz cele ove priče – da poslovni ljudi i začetnici biznisa u Srbiji treba da se naviknu da podržavaju jedni druge”.
Cene iznajmljivanja ovakvih radnih mesta se razlikuju od paketa do paketa, ali i od geografske lokacije. U subotičkom coworkingu mesečna članarina je za sada 5.000 dinara, a u beogradskom InCentru se za paket koji u sebi sadrži još neke dodatke, poput termina u sali za sastanke ili npr besplatnih kafa i čajeva, mesečno mora izdvojiti 14.000 dinara. U coworkingu Nova iskra u ponudi za dizajnere i umetnike je i korišćenje Dizajn biblioteke, sale za sastanke, alata i modelarnice, kao i foto opreme i 10 besplatnih kafa, za 150 evra mesečno.
Prvo nađi saputnika pa reci AutoHop
Pored deljenja prostora za rad u našoj zemlji i regionu se deli i prevoz, tako što na specijalizovanim sajtovima vozači traže saputnike koji idu u istom smeru ali i obrnuto. Vasilije Perović, PR menadžer AutoHopa, sajta koji služi za povezivanje vozača i putnika, smatra da “ekonomija deljenja” svoj uspeh duguje činjenici da potrošaču omogućava da koristi samo onoliko koliko mu je zaista potrebno.
“U Srbiji je i dalje kult ličnog vlasništva veoma izražen, pa se možda i preveliki značaj pridaje posedovanju materijalnih stvari. Upravo iz tog razloga možda najveća razlika između poslovanja u Srbiji i inostranstvu jeste u konstantnom osluškivanju potreba i prilagođavanju lokalnom mentalitetu. Izgleda da se u tome polako postiže uspeh – u poslednje vreme smo svedoci brzog razvoja coworkinga, različitih izvora crowd fundinga, mogućnosti zajedničke kupovine, kao i deljenja prevoza”.
AutoHop je regionalna „ridesharing“ mreža (za deljenje prevoza) koju koristi preko 200.000 ljudi. Ona povezuje Srbiju, Mađarsku, Rumuniju i Hrvatsku, ali preko nje se lako može naći prevoz i za udaljenije zemlje. Prosečan korisnik AutoHopa ima 35 godina i često putuje, uglavnom zbog posla, školovanja ili ličnih veza. AutoHop koriste uglavnom mlađi ljudi koji pored prevoza traže i uštedu, komfor i zabavu tokom putovanja.
I dok mladi ljudi sa zadovoljstvom koriste ovu alternativu za prevoz, prvo pitanje koje bi tim povodom njihovim roditeljima palo napamet je – koliko je to bezbedno.
“Svaki registrovani nalog na AutoHopu se može integrisati sa postojećim Fejsbuk profilom korisnika i preko njega se mogu naći zajednički prijatelji te proveriti kakva je osoba sa kojom treba putovati. Osim toga, prilikom besplatne registracije korisnici na sajtu ostavljaju lične podatke o sebi i svom vozilu, dok se tokom svake sesije loguje jedinstvena IP adresa i na taj način pruža dodatna sigurnost. Dalje, putnici i vozači pre ugovaranja puta mogu da se upoznaju i na taj način uvere u svoju sigurnost, a nakon vožnje i jedni druge da ocene. Međusobne ocene korisnika su obično veoma tačne. Naravno, na svojim profilima korisnici mogu da opišu i svoja interesovanja pa i to može biti kriterijum za odabir saputnika. U principu, pored svih sredstava za međusobnu proveru, najbolje sredstvo je najpre manjak predrasuda i otvorenost duha, kao što se do sada i pokazalo više puta do sad”, kaže Perović.
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015