Ako ikada budu privatizovani, i dospeju u bolje ruke od sadašnjih, bar neki domaći fudbalski klubovi bi mogli postati samoodrživi mada ne i profitabilni. Navijačima, kojima će to možda doneti vrlo skupe cene ulaznica, ostaje da slede engleski primer gde su najvernije pristalice preuzele upravljanje u više od 30 klubova
Na domaćim navijačkim forumima vodi se živa diskusija o najavljenoj privatizaciji fudbalskih klubova. Stanovišta su podeljena: jedni veruju da bi tek posle vlasničke transformacije klubovi počeli da dobro rade, a drugi ni po koju cenu ne bi svoje ljubimce prepuštali pojedincima na apsolutno upravljanje. Kao negativan primer se vrlo često navodi privatizacija velškog Kardifa, koji je, otkad je 2010. dospeo u ruke malezijskog milionera Vinsenta Tana, pod izgovorom otvaranja za nova tržišta, promenio tradicionalne boje i grb kluba i, uprkos uloženom novcu, prošle sezone ispao u drugu ligu Engleske. To je ogorčilo lokalne navijače.
Komercijalizacija fudbala
Mnogo pominjana privatizacija domaćeg fudbala je bar deklarativno na tragu istorije komercijalizacije evropskih klubova, koji su nakon krize 1970-tih godina prošlog veka ubrzano počeli da gube status udruženja građana. Tome je pogodovao i uspon televizije, što je klubove učinilo mnogo vidljivijim i pogodnim za veće sponzorske ugovore koji su, uz naplatu TV prava, podigli profitabilnost ulaganja u ovaj sport i, u trenucima pada profitne stope u industriji, usmerili put kapitala ka ovoj grani. Vremenom su povećavani stadioni i rasle cene ulaznica, što je dodatno privuklo pažnju investitora.
Tokom 1980-ih godina usledio je talas privatizacije klubova u Zapadnoj Evropi ali su neki od njih kao što su na primer španski timovi Atletik Bilbao, Osasuna, Barselona i Real Madrid ostali u vlasništvu svojih članova. Nemački model pak omogućava samo delimičnu privatizaciju, jer obavezuje klubove da sa 51% vlasništva ostanu u rukama članova.
Klubovi iz Istočne Evrope su takođe opstajali u formi udruženja, ali iz drugih razloga. Nijedna od tih liga nije mogla po atraktivnosti da konkuriše zapadnim pandanima, pa su samim tim ostale izopštene sa mape mogućih investicija.
Sa ulaskom novca u fudbal, promenio se i mogući ishod mečeva. Dok se nekada moglo desiti da se do finala Kupa šampiona (prethodnice Lige šampiona) uspnu klubovi poput Partizana, Steaue ili Crvene Zvezde, danas je njihov plasman proporcionalan uloženom novcu.
Od ovog primera, po uspehu na takmičenjima odskaču samo ruski i ukrajinski klubovi, ali ovde je reč o timovima sa velikih tržišta sa potencijalnim velikim prilivom novca od utakmica i sponzorstava. Tome treba dodati i nove milionere koji su se pojavili nakon raspada SSSR-a, i energetske gigante Gasprom i Lukoil koji velikodušno ulažu u fudbal.
Tržište Srbije je, naprotiv, vrlo skromno. Retko koji klub može da na utakmicama sakupi više od hiljadu gledalaca, pa nema ni značajnijih sponzorskih ugovora. Zarađuje se uglavnom prodajom igrača, ali nedovoljno.
Prema podacima koje je objavila Narodna banka Srbije u novembru prošle godine, među klubovima koji igraju u Jelen Superligi Srbije, najveći dužnici prema domaćim poveriocima su Vojvodina (293.290.025 dinara) i Crvena Zvezda (210.222.163 dinara). Iza njih slede Partizan (88.527.569 dinara) i Mladost Lučani (48.345.465 dinara), dok su ostali daleko ispod ovih brojeva. Od 16 timova koliko igra u JSL 3 najzaduženija zauzimaju sam vrh tabele aktuelnog prvenstva, dok se među osam timova iz donjeg dela tabele, koji se svi praktično bore za opstanak, nalazi i šest timova koji nemaju nikakva dugovanja. Međutim, kada se uračunaju i dugovanja stranim poveriocima, dugovi domaćih klubova značajno su veći. Vojvodina je u junu prošle godine u javnost izašla sa cifrom od 4,7 miliona evra, dok se po medijima pojavljuju podaci koji govore da je dug Partizana 13 miliona, a Crvene Zvezde i celih 50 miliona evra. Detaljnije informacije o tome kuda je otišao ovaj novac poznate su verovatno samo ljudima bliskim rukovodstvima klubova.
„Što se tiče odgovornosti, ona je u Srbiji samo moralna. Ne postoji zakonom regulisana odgovornost pojedinca i većina ljudi u fudbalu je zapravo u klubu prvo rešavala privatne probleme, a interesi kluba su bili na poslednjem mestu“, kaže Mirko Poledica iz Sindikata profesionalnih fudbalera „Nezavisnost“. „Stvorila se lažna slika kako u fudbalu nema para, što nije istina. Istina je da se nije radilo u interesu fudbala“.
Pokretanje pitanja privatizacije klubova koincidira sa odlukom države da onemogući dalje finansiranje klubova iz izvora državnih preduzeća i budžeta gradskih i lokalnih samouprava.
Istovremeno, privatizacija predstavlja svojevrsnu amnestiju za dosadašnje vođenje klubova sa gore spomenutim rezultatima. „Ne samo da je ta amnestija sprovedena već se ona na najciničniji način odigrava svakodnevno: svedoci smo da se jedni te isti ljudi rotiraju u upravama klubova, i to oni koji su stvorili dugove“, kaže Ivan Ergić, bivši fudbaler i reprezentativac. Njega to navodi na pomisao da fudbalski klubovi neće izbeći sudbinu koju su već imala ostala srpska preduzeća, da prvo iznutra budu ogoljena a onda prodata za bagatelu.
Pitanje svih pitanja, koje je dosad mnogo puta potezano je nerešen vlasnički status klubova. „Klubovi u Srbiji ne mogu u ovakvom stanju biti privatizovani jer su oni već privatni, njihovi vlasnici su građani Republike Srbije i nije moguće izvršiti privatizaciju a da se prethodno ne izvrši promena statusa kluba,“ kaže Poledica. To međutim ne znači da će ovako definisani vlasnici imati mogućnosti da zaista odlučuju o budućem statusu kluba.
Da li je fudbal profitabilan?
Gde je novac u srpskom fudbalu? U fudbalu se najveće zarade ostvaruju (redovnim) učešćem u evropskim takmičenjima, i to pre svega u Ligi šampiona koja donosi ozbiljne premije, novac od TV prava i, naravno, sponzorskih ugovora. Da bi se obezbedilo redovno učešće u ovom takmičenju potrebne su ozbiljne investicije. Potrebno je kupiti dobre igrače i dobro ih platiti. Takođe, potrebno je sprečiti odliv dobrih igrača, čime je smanjen prihod od transfera, ali i povećan rashod, jer je za zadržavanje igrača potrebna i primamljiva plata.
Ovde se pojavljuje i pitanje sopstvenih omladinskih pogona. Investiranje u mlade igrače je dugoročan proces. Deluje da se iz današnje perspektive klubovi mogu podeliti na one koji rade na razvoju sopstvenih omladinskih kategorija, ali su primorani zarad održivosti da prodaju svoje mlade igrače, i na one koji imaju dovoljno novca da kupuju gotove proizvode. Naravno, bolje rezultate po pravilu ostvaruju ovi drugi. „Poenta je da se ulaganja u fudbalsku infrastrukturu, omladinsku školu i prvi tim teško isplate, pa čak ni najveći evropski klubovi ne profitiraju, štaviše imaju ogromne gubitke i dugove“, kaže Ergić. On smatra da klubovi teško mogu biti profitabilni, „osim ako njihova delatnost nije proširena i na druge, nefudbalske delatnosti, ali to onda nije više klub već firma koja se između ostalog bavi i fudbalom.“ U kontekstu debate o privatizaciji, Ergić dodaje da se, načelno, klubovi mogu prodati i nakon toga konsolidovati i finansijski organizovati: „Fudbal u Srbiji sa pravim menadžmentom može biti samoodrživ, ali ne i profitabilan.“
Korporativizacija fudbala podrazumeva i konstantan rast cene karata, čime veliki broj navijača biva efektivno onemogućen da prati svoje favorite. Posledično dolazi do samoorganizacije navijača koji pokreću svoje klubove. Tako je nastao Affordable Football Club Liverpool, klub osnovan od strane pristalica Liverpula koji nisu mogli da se nose sa konstantnim porastom cena karata za utakmice koje se igraju na Enfildu. Naravno, AFC Liverpul je amaterski klub, ali samo u Britaniji trenutno funkcioniše 30 timova koji su u vlasništvu najvernijih pristalica. Ovaj broj se konstantno uvećava. Jedan od poslednjih slučajeva preuzimanja kluba od strane navijača je nekadašnji premijer ligaš Portsmaut, koji je otkad su ga 2013. godine otkupili navijači zaustavio nazadovanje, a septembra 2014. je i zvanično isplatio sva svoja dugovanja.
Piše: Vladimir Simović