U svesti ljudi se ponekad stvaraju polja zatvorena za svest, koja psiholozi nazivaju „slepim mrljama“. To su obično sećanja na neku tragediju ili zločin, koja mogu da povrede ljudsku psihu i dovedu je do sloma. Svesrdnim trudom ruske propagande, u društvenoj svesti njenih građana i sama Rusija se pretvara u takvu „slepu mrlju“. Na federalnim televizijskim kanalima ima sve manje mesta za ozbiljne razgovore o njenim problemima.
Evo kako izgleda hronometraža najvažnije nedeljne emisije vesti na glavnom državnom kanalu Rusija 1, koju je i prošle nedelje vodio Dmitrij Kiseljov. Ukupno trajanje emisije – 1 sat i 55 minuta; događaji u Ukrajini – 1 sat i 17 minuta; prilog šaljivog naziva „Izbori u Kazahstanu“ u kojem nas D. Kiseljov obaveštava o tome kako će 28. aprila elbasi (gospodar) Nazarbajev po peti put dobiti svojih 99% glasova – 5 minuta; najava filma „Krim – put u domovinu“ s Vladimirom Putinom u glavnoj ulozi – 8 minuta; najava igrane serije „Otadžbina“ s Maškovim u glavnoj ulozi – 6 minuta; prilog pod nazivom „S mačem na nas?“, iz kojeg saznajemo da NATO priprema velike vojne manevre na Pribaltiku i u kojem se gradonačelnik ruskog porekla Nil Ušakov slika na fonu američkih tenkova – 10 minuta, i na samom kraju, jedini prilog o Rusiji, posvećen izveštaju o toku istrage ubistva Nemcova – 9 minuta. To jest, problemi Rusije zauzimaju 7,8% ukupnog vremena najvažnije ruske informativne emisije.
Pretpostavimo na trenutak da ruska televizija svoje informativne emisije kroji po istoj šemi po kojoj se one prave na nekoj američkoj, britanskoj, francuskoj ili bilo kojoj normalnoj televiziji. Kako bi izgledala ova emisija, s tematskim prilozima za period od 9. do 15. marta, poređanim po prioritetima uobičajenim u svetu?
Istraga pogibije Nemcova bi nesumljivo dobila svoje zasluženo mesto, ali bi osim zvanične verzije bile pomenute i ostale, a dumski deputati i senatori bi bili podvrgnuti pravom linču, jer još nisu osnovali parlamentarnu komisiju koja bi radila na istrazi ovog političkog ubistva. Bekstvo Ksenije Sobčak iz zemlje zbog pretnji da je ona sledeća na spisku za odstrel, pošto su joj neki ljudi iz službe bezbednosti savetovali da je bolje da se što pre spakuje i ode, neizostavno bi bio vruć krompir bačen u krilo rukovodiocima ruske bezbednosti. Ove bi teme, sledeći kriterijume zapadnih medija, u našoj imaginarnoj emisiji najverovatnije zauzele treće mesto.
Tema broj jedan bi po svoj prilici bila pogibija sedamnaestoro ljudi izgorelih u požaru koji je 11.3.2015. zahvatio trgovinski centar „Admiral“ u Kazanju. Pri čemu bi polovina priloga bila snimljena u Francuskoj. Naši gledaoci bi videli reportažu iz zamka Levelil u kome danas stanuje vlasnik trgovinskog centra „Admiral“, bivši deputat Državnog saveta Tatarstana, dolarski milijarder Aleksej Semin.
Tema broj dva bi verovatno bila kontrateroristička akcija koju je režim obznanio 15.3.2015. i koja se sprovodi u dva grada i četiri reona u Dagestanu. Na tom delu teritorije Ruske Federacije već dve decenije traje rat u kome svakodnevno strada mnogo ljudi i gde su ubistva službenih lica i društvenih radnika raznih profila postali rutina. Za građane Rusije je čitav taj rat pretvoren u „slepu mrlju“, iz koje s vremena na vreme izleću ispaljeni meci, koji često pogađaju i ljude koji žive hiljadama kilometara daleko od njenih južnih republika. Ni u jedoj od mnogih svakodnevnih političko-analitičkih emisija svih tih bezbrojnih norkina, tolstih, puškova, solovjova, dakle nikada nije ni dotaknut ovaj problem koji, za razliku od NATO-a, predstavlja realnu opasnost po nacionalnu bezbednost zemlje.
I kad smo već kod toga, da li znate za stravične posledice približavanja NATO-a ruskim granicama, o kojima je građane u svom prilogu „S mačem na nas“ upozorio Dmitrij Kiseljov? Bićete zaista užasnuti. O užasu kroz koji su građani Estonije bili prinuđeni da prođu, obavestio ih je gradonačelnik estonskog gradića u čijoj okolini NATO planira da organizuje manevre. Oni, ta natovska soldateska, ti savremeni huni i vandali – ne, vi to ne možete ni da zamislite – oni su kidali cveće zasađeno u mesnom parku i poklanjali ga – o užasa – prostitutkama. Dok je to govorio, lice pribaltičkog gradonačelnika se krivilo od bola, a iz očiju Kiseljova su sevale munje revolta i plemenitog negodovanja. Prljave vojničine. Cveće prostitutkama. Pa to su pravi neljudi. Ti natovci su gori od fašista.
Nema nikakve sumnje da bi bilo koji normalan televizijski kanal u svoj program uključio i raspravu eksperata o predlogu zakona za zabranu isplate penzija zaposlenim penzionerima, predlog koji je ministarstvo rada dalo na „javnu raspravu“ 13. marta ove godine. Tim pre što je predviđeno da ova svenarodna radost stupi na snagu već 1.1.2016, a da se o ovom aktu humanizma i saosećanja može „raspravljati“ samo do 12.4.2015.
Moguće da bi prošlonedeljni program imaginarnih „Vesti nedelje“ bio završen spominjanjem istorijskog datuma 13. marta 1940, dana kada je pre tačno 75 godina Karl Manerhajm potpisao naredbu o završetku „zimskog rata“ između Finske i SSSR-a. Sovjetski Savez je tada kao agresor bio isključen iz Lige naroda, i bez obzira na to što je od svog neuporedivo manjeg i slabijeg severnog suseda, koji je imao 88 puta manje tenkova i 10 puta manje aviona, uspeo da otme priličan deo teritorije – SSSR je iz ovog rata izašao sa 8-10 puta većim ljudskim žrtvama.
Ništa od svega ovoga nije bilo čak ni pomenuto na programima ruske televizije. Ona je umesto toga odlučila da glave ruskih građana puni slamom bogato natopljenom mržnjom. A prošle nedelje je najveća bala te slame bio film „Krim – put u domovinu“.
Žaba putnica
Snimajući svoj najvažniji film u životu, Andrej Kondrašov je verovatno sebe video kao Leni Rifenštal s njenim „Trijumfom volje“ ili možda kao Ejzenštajna s njegovim „Oktobrom“, a najpre kao Mihaila Roma koji je po narudžbini Vođe snimio film „Lenjin u Oktobru“. Nije odoleo poređenjima i pokušaju da prevaziđe svoje slavne prethodnike. Analogije su prosto bile prejake. Ali ne samo da nije dosegnuo do „Trijumfa volje“, nego se čak ni „Lenjinu u Oktobru“ nije približio. Nije uspeo da snimi propagandni film. U njemu nema one preko potrebne apoteoze, kao ni ostalih neophodnih efekata koji prate ovaj primenjeni filmski žanr.
Koristeći se hibridnim stilom, Kondrašov je polovinu filma snimio kao igrani film sramežljivo ga nazvavši „rekonstrukcija događaja“, a drugu polovinu takođe kao igrani film u kome ulogu Putina igra Putin, ulogu Čalija igra Čali, a ulogu Aksjonova igra Aksjonov.
Ima u njemu i vulgarnih imitacija. Na primer, kada u filmu Kondrašova ustanici provaljuju ulazna vrata aerodroma, odmah se u sećanju javlja čuvena Romova scena „juriša na Zimski dvorac“, pri čemu je odnos prema istinitosti ove epizode, s tačke gledišta istorije, u oba filma otprilike jednak.
Ruku na srce, replike junaka u dijalozima „rekonstruisanih događaja“ koje nam nudi Kondrašov, bile su van upotrebe i u pozorištima s početka prošlog veka. „Ko stoji iza vas?“ – pita ustanike načelnik ukrajinske milicije. „Krimski narod!“ – odgovara vođa ustanika. „I šta to vi, narode krimski, hoćete?“ – ponovo se interesuje „neprijateljski milicioner“. I tu se stil preuzima iz Ejzenštajnovog „Aleksandra Nevskog“, pa na ovo pitanje postoji samo jedan ispravan odgovor: „Da štitimo zemlju rusku!“ Rečju, i Nemci 1935, i Rusi 1927. i 1937-38, pravili su neuporedivo kvalitetnije, iskrenije i estetski bolje propagandne filmove od ovog koji im režim nudi danas.
Još par reči o glavnom junaku priče koji u ovom filmu igra samog sebe, to jest o Putinu. To da on neprestano laže svi znamo; to je već postala neka vrsta tradicije. Kada ruski predsednik počne rečenicu s frazom tipa „biću potpuno otvoren“, ili „pošteno ću vam reći“, to znači da će odmah nakon toga neizostavno izreći novu laž. I stvarno, odmah posle ove fraze, u filmu sledi njegova tvrdnja da su „postojale osnovane sumnje da je njegova likvidacija (Janukoviča), za ukrajinske vlasti bila prioritetni zadatak“. I dalje, „čitav niz činjenica služi kao dokaz tome da bi ga oni prosto uništili“. Na kojim činjenicama su te sumnje zasnovane – ni reči. Možda se radi o uobičajenoj insinuaciji po principu „zapitajte se kome bi to donelo najviše koristi“, kojom se ruska vlast u svim političkim ubistvima automatski isključuje iz kruga sumnjivih. To jest, Putinu ovaj princip daje siguran alibi, a recimo Porošenku ili Jacenjuku ne.
I dok su se na njegove laži gotovo svi već navikli, iznenađuje njegova iznenadna javna samodenuncijacija. To što je Putin izgovorio u ovom filmu, rečeno njemu bliskim jezikom ulice, može da se opiše samo kao da je on baš „propevao“. „Mi smo bili prinuđeni da započnemo sa radom na vraćanju Krima u sastav Rusije“, to jest, glavni junak filma, koristeći se ličnom zamenicom „mi“ kojom on i sebe uključuje u sastav konkretne grupe ljudi, sasvim otvoreno, jasno i razgovetno izjavljuje da su „započeli sa radom“, to jest preduzeli konkretne mere i dejstva za „vraćanje Krima u sastav Rusije“. Ne građani Krima (jer Putin nije građanin Krima, zar ne?), već „mi“, to jest Putin i još četvorica rukovodilaca vojnih i bezbednosnih državnih ustanova, čija imena Putin ne navodi, ali su ona zato istaknuta na internet stranici vlade Ruske Federacije. Dakle, njih petorica su organizovali aneksiju, ili nasilnu otmicu, ili prosto krađu dela teritorije druge suverene države.
Što se nasilne otmice tiče, u Putinovom priznanju se daju uočiti još neki detalji. Da bi se razoružala ukrajinska vojska koja je tada bila locirana na poluostrvu, Rusija je na Krim poslala za to specijalno obučene jedinice ruske armije. „Za taj posao su bili neophodni specijalisti, ljudi koji znaju kako se to radi. I zašto bih to krio, pod izgovorom zaštite naših vojnih objekata na Krimu, ministarstvu odbrane sam izdao naređenje da tamo prebaci specijalnu jedinicu vojne obaveštajne službe, specijalne snage morske pešadije i još par desantnih jedinica“.
Što se slobodnog izražavanja volje deputata Vrhovnog saveta Krima tiče, kao i zauzimanja njihove zgrade od strane ruskih specijalaca, Putin kaže sledeće: „Da bi ljudi mogli slobodno da glasaju, bilo je neophodno stvoriti uslove u kojima se ne boje za sebe i sudbinu svojih porodica“. Da, glasanje pod pretnjom cevi automata u rukama vojnika druge države, u celom svetu se smatra osobito slobodnim. Tim pre ako je poglavar te države već počeo „rad na vraćanju Krima u sastav Rusije“. Ruska vojska je imala pravo da se nađe na Krimu, ali samo radi zaštite objekata ruske crnomorske flote i samo na mestima gde se ti objekti nalaze, u šta sigurno ne spadaju ni zgrada Vrhovnog saveta Krima, ni civilni aerodrom, ni sva ostala mesta gde su se pojavili „ljubazni zeleni ljudi“. I zato Putinova priča kojom on pokušava da uveri svetsku javnost kako je ruska vojska na Krimu delovala u okvirima važećih zakona, zvuči tako licemerno i cinično.
Ali to još uvek nije sve. Svojim iskrenim priznanjem Putin je preuzeo ličnu odgovornost za čitav niz ratnih zločina. Evo, procenite sami. „Mi smo sve vreme bili u preimućstvu jer sam se ja lično bavio time“. Sudeći po njegovoj priči, Putin je praktično sve radio sam. On je sam organizovao prisluškivanja, sam davao zadatke, sam širio mrežu doušnika. A kada su piloti helikoptera izgubili trag kolone automobila s Janukovičem u bekstvu, i kada su već bili spremni da sasvim odustanu od dalje operacije, Putin im je lično pokazao gde se izgubljena kolona nalazi.
Kondrašov: Kako su se piloti dosetili? (da su svetla na zemlji farovi kola u kojima se nalazi Janukovič).
Putin: Bilo im je dojavljeno.
Kondrašov: Ko im je dojavio? Vi lično?
Putin: Ja, naravno.
Putin u ovom filmu priznaje još jednu važnu stvar. Nama i celom svetu je priznao da je radi uspešnog završetka aneksije Krima bio spreman da uništi čak i planetu Zemlju. „I na to smo bili spremni. Bili smo spremni čak i na to da naše nuklearne snage stavimo u stanje ratne pripravnosti“. A onda se izazovno obratio svojim imaginarnim oponentima: „A vi, gde ste sada? Hiljadama kilometara odavde. A mi smo ovde – na našoj zemlji“.
Ovde treba utvrditi šta on podrazumeva pod pojmom „naša zemlja“. U većini zemalja to označava teritoriju unutar sopstvenih državnih granica. Ali u takozvanom „ruskom svetu“ to ne važi. Na kratko ćemo se udaljiti od filma Kondrašova, ali ne i od teme. Gotovo svi zagovornici teorije „ruskog sveta“, koja je faktički postala državna ideologija, mogu se naći na gomili na stranicama novina „Zavtra“ (Sutra). I pre neki dan, 12.3.2015, u ovim novinama je objavljen intervju s Ličutinom, piscem koji se zajedno s Prohanovim smatra jednim od glavnih ideologa „ruskog sveta“. Evo originalnog citata:
Ličutin: Ruski narod je pra-narod. I sada se mnogi pitaju otkuda to? Nekad davno, 9 hiljada godina pre nove ere, ruso-arijevci (ili indo-arijevci) su se pod pritiskom lednika selili na jug i zapad… Jedni su sišli u Indiju, a drugi otišli u Evropu, a onda se jedan deo njih vratio nazad. I to je bio začetak ruskog naroda… Kad otvorite kartu sveta, gde god pokažete prstom, to je otadžbina ruskog naroda.
Zavtra: To jest, ruski svet je zapravo ceo svet?
Ličutin: Da. Egipat – tamo žive naši preci. Ili na primer današnja sveta jevrejska zemlja – tamo su takođe naši preci. Oni su još u vremenima Jafeta naseljavali tu zemlju, a tek potom se jedan deo našeg naroda preselio u Evropu. Gde god bacili pogled, svuda su ruso-arijevci. Ko su Tatari? To su u stvari vološki Bugari, pobočno ruso-slovensko pleme koje je primilo islam. A Mongoli? Odakle se odjednom pojavio plavokosi i plavooki Džingis-kan? Sasvim je moguće da su to skiti-arijevci, narod koji je u drugom talasu naseljavanja stigao iz Dvorečja na Severni Altaj, a potom se vratio na drevnu Rusu.
Kraj citata.
Sve one koji su pročitali prethodne redove i zaključili da autor ovog teksta citira svakojake gluposti koje nemaju nikakve veze sa ruskom državnom politikom, autor ovog teksta podseća na sveti krimski Korsun koji je iznenada postao izvor ruske državnosti, zatim na „pleme arijevaca koje se spustilo sa Karpatskih planina i naselilo nepreglednu rusku niziju sve do… Fort Rosa“ (u Kaliforniji), kao i na sva ostala čudesa istorije koja propoveda ministar Medinski, čuda geografije na koja nas upućuje Nikonov i geopolitike koju zdušno prodaje filozof i evroazijac Dugin. Sve to zajedno i jeste naučni fundament na kome ruska vlast gradi svoju današnju politiku.
Ali vratimo se filmu. Posle svega što smo čuli i videli, ostaje važno pitanje – zašto? Zašto Vladimir Putin, otvoreno priznajući pred celim svetom veliki broj ozbiljnih prestupa, javno sam sebe priprema za Hag? Odgovor – slepa taština. On je ponosan na sve što je dosad učinjeno i on neće da njegovu slavu razvuku svakojaki girkini, razni heroji koji su se namnožili i počeli da prisvajaju ono što pripada isključivo glavnom ratnom zločincu.
U jednoj tužnoj priči tužnog ruskog pisca Vjačeslava Mihajloviča Garšina dat je prilično tačan opis ovog psihološkog fenomena. Priča se zove „Žaba putnica“ i u njoj, ako se još sećate, glavna junakinja žaba krektuša moli divlje patke da je povedu na jug, da joj pokažu „južni kraj, nalik na raj“. Patke su, po jedna sa obe strane, u svoje kjunove uzele jedan prut, žaba je taj prut zagrizla na sredini i pošto su se dogovorile da niko ne sme „ni da kvakne ni da krekne“, poleteše na jug. I sve bi bilo u redu da se žabi nije prohtelo da uživa u slavi autorskog priznanja. „To sam sve ja smislila!“ – zakreketala je glasno i strmoglavce se obrušila ka zemlji… Izgleda da je zla sudbina, poigravajući se sindromom žabe putnice, s predsednikom Rusije napravila neslanu šalu i donekle olakšala rad pravnicima Haškog tribunala.
……
Pretvaranje Rusije u „slepu mrlju“ nedostupnu društvenoj svesti je proces koji od nje pravi igračku u vrtlogu sticaja okolnosti. Ove dve tendencije ruske propagande, u kombinaciji sa nuklearnim naoružanjem, od Rusije prave izvor najveće opasnosti na planeti.
Igor Jakovenko