Kada su zatvorene fabrike, okućnice su postale jedini izvor prihoda za deo stanovnika sela. Nedovoljna da im obezbede preživljavanje, ta imanja su im danas kamen oko vrata jer ih i minimalno parče zemlje diskvalifikuje kao primaoce socijalne pomoći
Kada krene u kancelarije seoskih mesnih zajednica, umesto poznavanja zakona u odbrani građanskih prava, subotičkom ombudsmanu Zlatku Marosiuku potrebno je poznavanje duše i spremnost da bude „rame za plakanje“. „U susretu sa tim ljudima i njihovim problemima više nisam ombudsman, već socijalni radnik“, kaže Marosiuk. Ocenu koju ponavlja iz godine u godinu, da je najugroženije ljudsko pravo – pravo na rad, sada je iz gradske sredine proširio i na seosku u kojoj su i „polutani“ postali socijalna kategorija.
Seosko stanovništvo koje je nekada opstajalo jer je jednom nogom bilo u fabrici a drugom obrađivalo svoju okućnicu, našlo se u raskoraku. Tranzicija je mahom pozatvarala fabrike u selima, a okućnica, od nekada dobrodošlog dodatnog prihoda ne samo što je nedovoljna da prehrani porodicu,već je postala i finansijski teret. Od nekada solidno situiranog sloja, „polutani“ su postali dužnici državi za penziono i zdravstveno osiguranje.
„Tri meseca smo pomagali meštanima okolnih sela kako bi se izborili sa dugovima za penzioni i zdravstveni fond. Obradili smo preko 200 predmeta i svaki slučaj je bio po nečemu poseban, ali u proseku to su bili ljudi stariji od 40 godina, sa dugom od preko jednog ili 1,5 miliona dinara i sa okućnicom do pet hektara“, objašnjava za B&F Emil Lulić, jedan od volontera kancelarije obudsmana koji je prošlu jesen proveo rešavajući problem zaostalih dugovanja bivših „polutana“.
Da bi ostvarili pravo na penziju, vlasnici okućnica treba da uplate godišnje 60.000 dinara, a za zdravstvenu knjižicu još 30.000 dinara. Ako osiguravaju čitavu porodicu preko gazdinstva, onda se ovo odnosi na svakog radno sposobnog člana. Taksa je jednaka za sve, bilo da imaju pola ili 200 hektara oranica. Zdrav razum kaže da to nije pravedno, ali – iako su najavljene – izmena zakona još nema. Okućnica je tako za neke porodice postala kamen oko vrata, jer je nedovoljna da prehrani, ali dovoljna da se izgubi pravo na socijalnu pomoć koja se ne dodeljuje porodicama koje imaju minimum 0,5 hektara zemlje. Uzrečica o dobrim starim vremenima i ovoga puta se potvrdila, jer među dužnicima ima dosta i onih kojima su još roditelji počeli da uplaćuju doprinose, kada to nije bilo ovako veliko finansijsko opterećenje, ali kada su oni postali vlasnici, prestali su da brinu o svom penzionom fondu. „Ljudi nam kažu da sa imanjem do šest hektara nikako ne mogu da isplate ove dažbine državi, i da je tek sa parcelom od blizu deset hektara, moguće izdržavati porodicu i isplatiti državi davanja“, objašnjava Lulić.
Pola od plusa
Njiva od 10 hektara, ili nekadašnji maksimum zemlje, granična je površina od koje vlasnik gazdinstva može da računa da je u „plusu“, a za svakog člana porodice, tvrde iskusni poljoprivrednici, potrebno je dodatnih 10 hektara. Oni sa stažom u poljoprivrednim kombinatima tvrde da je tako bilo i u vreme socijalističkog gazdovanja pa se računalo da na svakog zaposlenog treba upravo ovaj „maksim“ oranica.
Međutim, popis poljoprivrednih gazdinstava iz 2012. godine pokazao je da je prosečno poljoprivredno imanje u Srbiji upola manje i iznosi 4,5 hektara. Osim njive prosečno gazdinstvo čine jedna krava, tri ovce, četiri svinje, 27 komada živine, jedna košnica i jedan traktor. Od ukupno 631.122 gazdinstva, porodična imanja čine većinu od 628.555 imanja. Imanje u Srbiji manje je od onoga sa čim raspolažu paori u susedstvu: u Hrvatskoj je to 5,6 hektara, u Crnoj Gori 6,3 hektara, a u Sloveniji 6,5 hektara. Kako u svom radu „Ekonomska veličina poljoprivrednih gazdinstava u RS i preporuke za njihovo osnaživanje“ iznose dr Vesna Paraušić i dr Drago Cvijanović, 77,5 odsto porodičnih gazdinstava u Srbiji ima manje od pet hektara.
U odnosu na prosek Evropske unije to je tek trećina – tipično evropsko gazdinstvo ima 17,9 hektara, a za poslanike Narodne skupštine urađena je uporedna analiza koja pokazuje da je prosečno imanje u Austriji 18,8 hektara, u Danskoj 63 hektara, u Italiji 7,9 hektara, a u Mađarskoj 29 hektara.
Ovakvo imanje u Srbiji i prihodovno loše stoji. Prema podacima Paraušića i Cvijanovića, prosečna ekonomska snaga našeg gazdinstva je 5.939 evra: od 12.032 evra u Vojvodini do 3.414 evra u južnoj i istočnoj Srbiji. Ipak, čak 47,5 odsto poljoprivrednih gazdinstava ima ekonomsku vrednost ispod 2.000 evra. U 14 zemalja EU je taj prosek 25.138 evra: na prvom mestu Holandija, sa vrednošću prosečnog poljoprivrednog gazdinstva od 261.753 evra, a Srbija je pretposlednja, ispred Rumunije.
Da li su polutani postali nova socijalna kategorija i teret državi ili još nedovoljno korišćen resurs za povećanje poljoprivredne proizvodnje? „Kad učešće privrede u BDP postane manje od usluga banaka i prometa roba, to je znak da proizvodnja nije ozbiljan resurs, i zato se ljudi okreću trgovini. Ulice naših gradova su pretvorene u paralelne trgovačke centre, jer je svima postalo jednostavnije da pređu granicu, preprodaju robu, ostvare određenu dobit iz razlike u ceni i sutra opet to ponove. To je poslovanje sa preživljavanjem i ta faza preživljavanja očituje se na kretanja u privredi“, objašnjava za B&F dr Jelena Birovljev, profesor na Ekonomskom fakultetu u Subotici.
Poljoprivredna proizvodnja je uslovljena vegetacionim periodom, dugim rokom proizvodnje, angažovanjem kapitala sa rizikom i neizvesnošću da li će on ostvariti prinos ili proizvodnju; a i kada se poklope povoljni prirodni faktori poput klimatskih uslova, prihvatljive tehnologije i visokih prinosa, ostaje neizvesnost oko odgovora tržišta – domicilnog, regionalnog ili nekog šireg, od čega zavisi da li će razlika između cene proizvodnje i prodaje biti prihvatljiva za proizvođače. Otuda su nama polutani i otišli sa sela jer na gazdinstvu manjem od 10 hektara, sa ovim cenama ulaznih parametara i tržišnim konceptom sa jakom konkurencijom nema opstanka, nastavlja dr Birovljev.
Svet polutana
Mešovita gazdinstva, gde vlasnici osim na njivi rade i u ostalim sektorima privrede, prisutna su u nekim zemljama u svetu, među kojima je i Japan, navodi profesorka, i procena njihovog učešća doseže između 50 pa čak do 80 odsto. Kina je iz pozicije nekada deficitarne proizvodnje hrane stekla izvoznu poziciju upravo preko organizacije ove proizvodnje u mešovitim gazdinstvima i okućnicama. S druge strane, naši poljoprivrednici su zbog tranzicionih promena u privredi i društvu naglo ubačeni u oštru borbu na tržištu. Jedini kontinuitet politika koje su donošene ranijih godina u odnosu prema poljoprivrednicima je diskontinuitet, jer su usvojene strategije i planovi često i lako bivali napuštani.
„Većina država koje brinu o svojoj poljoprivredi brani bedeme svoje prehrambene sigurnosti i na tom polju tržište ne može uvek da bude apsolutni gospodar. Proizvodni kapaciteti, i proizvođači koji proizvodnju organizuju primenom visokih tehnologija angažovanog kapitala, mogu da budu izloženi uticaju tržišta i liberalnim odnosima koji na njemu egzistiraju. U poljoprivredi, u kojoj je prisutan ograničen resurs u kapitalu, zemljištu i limitirajućim faktorima klimatskih uticaja, veličine i snage gazdinstva uz sve ostale činioce mogu značajno da umanje ostvarivanje efekata poslovanja. Vrlo je prisutna činjenica da u poljoprivredi – od momenta ulaganja u proizvodnju do ostvarenih rezultata – postoji interegnum od nekoliko meseci, što značajno vezuje ionako nedostajuća obrtna sredstva. Ako je danas prisutna nezainteresovanost investitora u ulaganje u poljoprivrednu proizvodnju upravo zbog investicionog tržišnog i proizvodnog rizika, očituje se manjak novca koji postaje vrlo skupa roba, kaže dr Birovljev.
Država treba da preuzme aktivnu ulogu u motivisanju i menjanju ekonomskog položaja ovih mešovitih gazdinstava i ona bi, prema mišljenju dr Birovljev, trebalo da preispita obaveze koje imaju ova gazdinstva prema državi, a koje su za sada previsoke, te da formira mrežu klastera, komercijalnih ili proizvodnih zadruga i drugih vidova organizacija koje bi ublažili i sprečili negativne uticaje okruženja te nezavisne jedine, a gazdinstva učinila efikasnije. S druge strane, danas naše selo ima nepovoljnu starosnu i obrazovnu strukturu, u proseku gazdinstva vode ljudi starosne dobi od preko 60 godina koji zasigurno nisu spremni da budu nosioci promena, progresa, a pogotovo nisu spremni da ulaze u rizike. Savremeni tokovi i primenjena tehnologija u agraru već danas uslovljavaju da je potrebno najmanje srednjoškolsko obrazovanje da bi se uspešno vodilo gazdinstvo. Sagovornica B&F takođe smatra da zemlja kao resurs ne bi trebalo da se nasleđuje kao bilo koja druga imovina već da u tom delu treba da bude promenjen zakon i da zemlju može da baštini samo onaj ko je i obrađuje.
Dr Vesna Paraušić sa Instituta za ekonomiku poljoprivrede smatra da se ne ističe dovoljno potreba da se poljoprivrednici i sami aktiviraju. „Našem seljaku nedostaje preduzetnički duh, fabrike su zatvorene, država ćuti, preostaje im da se oni sami organizuju i iz pasivne pređu u aktivnu poziciju“. Po ovim ekonomistima, podizanje efikasnosti ovakvog porodičnog imanja jeste osnovni preduslov njihovog opstanka.
Piše: Petar Ilijin