Da li bi u Srbiji stopa nezaposlenosti mogla da se spusti ispod 20% a da ne bude samo puka statistička gimnastika? Da, kada ne bismo godišnje na deponije zatrpavali 50 miliona evra ili na svakih 10.000 tona nerecikliranog otpada odbacivali 10 novih radnih mesta. Iako u priči o tretmanu komunalnog otpada ima mnogo elemenata koji otežavaju bilo kakav pomak, i uz postojeće stanje je moguće uraditi više nego što to sada činimo
Gotovo trećina uslova koje Srbija treba da ispuni u postupku pristupanja EU je iz oblasti ekologije, a pomak koji je na ovom polju učinjen je neznatan. Jedan od razloga je novac jer je za usaglašavanje sa standardima Unije, u skladu sa poglavljem 27 potrebno oko 10,6 milijardi evra, od toga za sektor voda (5,6 milijardi evra), otpada (2,8 milijardi evra) i za industrijsko zagađenje (1,3 milijardi evra), ali to nije jedini problem.
Vesela Ćurković iz NVO Institut za teritorijalni ekonomski razvoj (InTER), koja se fokusirala na problematiku komunalnog otpada, piše da su „neki od ključnih problema koje možemo identifikovati u ovoj oblasti: slaba podrška vlasti na nacionalnom nivou, nedostatak finansijskih sredstava i slaba koordinacija i međuopštinska saradnja“. InTER-ova studija “Zaštita životne sredine i upravljanje komunalnim otpadom u Srbiji – u susret evropskim integracijama”, objavljena krajem prošle godine daje detaljan pregled stanja u ovoj oblasti u svetlu evropskih integracija.
Skoro pet godina od usvajanja Strategije za upravljanje otpadom 2010-2019 u Srbiji funkcioniše svega 7 od predviđenih 26 regionalnih centara za odlaganje komunalnog otpada, a stupce novina pune priče od bizarne prodaje torti sa đubrišta, do mnogo ozbiljnijih problema sa životinjskim otpadom i kolapsom vodovoda u Užicu koji takođe ima svoj početak priče u bacanju smeća u vodotokove.
Problema ima u celom lancu, od nedostatka navike građana da sortiraju otpad, do ispodprosečnog korišćenja novih deponija (delom i zbog sukoba nadležnosti lokalnih samouprava), zakonskog galimatijasa i dugovanja države prema kompanijama koje su prepoznale reciklažu otpada kao potencijalno dobar biznis. Otuda se u Srbiji reciklira samo 10 odsto otpada, što je četiri puta manje nego u Uniji, a na deponijama se po proceni Privredne komore Srbije zatrpa 50 miliona evra.
Gubitke, samo po osnovu nerešenog pitanja otpada, je moguće sabrati i na drugačiji način: otpad je danas jedan od vrlo cenjenih resursa u proizvodnji električne energije a odbačeno ulje iz friteza odlična sirovina za proizvodnju biodizela, na primer.
“Pre tri godine u prikupljanju i reciklaži otpadnog jestivog ulja u Srbiji je radilo oko 500 zaposlenih. Te iste 2012. godine prerađeno je svega 2% (oko 600 tona) otpadnog jestivog ulja. Direktiva EU o obnovljivoj energiji propisuje cilj od 10% upotrebe biogoriva kao energije iz obnovljivih izvora u sektoru saobraćaja do 2020. godine, što znači da bi, prema konzervativnim procenama, oko 14.000 tona otpadnog jestivog ulja moralo da bude prikupljeno za proizvodnju biodizela i da bi dodatnih 2.000 zaposlenih moglo da bude angažovano na zelenim poslovima“, navode autori studije „Potencijal za rast zelenog zapošljavanja: Reciklažni sektor u Republici Srbiji“.
Zelen znači dostojanstven rad
„Od 2000. do 2008. godine reciklažni sektor je bio najbrže rastući podsektor industrije u EU, sa prosečnim rastom od 4,2% godišnje, što je daleko iznad industrijskog proseka u istom periodu (1,6%). To je uticalo i na rast zapošljavanja u ovom sektoru. Organizacije u Uniji kojima je upravljanje otpadom primarna aktivnost trenutno zapošljavaju oko 200.000 do 400.000 ljudi, što je približno od 0,2 do 0,4% ukupne zaposlenosti u EU. Prema jednoj studiji Evropske komisije do 2020. godine u Evropi bi trebalo da bude otvoreno još 400.000 novih radnih mesta u ovom sektoru“, piše u pomenutoj studiji o potencijalu rasta zelenog zapošljavanja.
U našoj zemlji je međutim samo 16.536 radnika formalno zaposleno u sektoru upravljanja otpadom. Broj neformalno zaposlenih je veći. Prema procenama iz pomenute studije „Potencijal za rast zelenog zapošljavanja“, tretmanom otpada se „neformalno“ bavi između 35.000 do 50.000 sakupljača sekundarnih sirovina, većinom Roma. Ako bi se količina recikliranog otpada povećala, porastao bi i broj angažovanih radnika u ovoj oblasti. Prema podacima američkog Instituta za lokalnu samozavisnost na svakih dodatnih 10.000 tona otpada godišnje se mora zaposliti: na reciklaži kompjutera 296 osoba, na reciklaži tekstila 85, drvenih paleta 28 itd. Proizvodnja zasnovana na reciklaži bi prilikom generisanja iste količine otpada zaposlila u proizvodnji plastičnih proizvoda 100 osoba, u proizvodnji stakla 60 a papira 40.
Recikliranje otpada niti može niti treba da bude nalik na ono što sada imamo. „Da bi se ovi poslovi zaista mogli nazvati zelenim potrebno je unaprediti bezbednost i uslove rada sakupljača, kaže Jovan Protić iz Međunarodne organizacije rada. „A guranje kolica 10 časova dnevno ili preturanje po đubretu, kao što je sada slučaj, se ne mogu nazvati dobrim radnim uslovima“, kaže sagovornik B&F-a. Sakupljačima bi trebalo ponuditi mogućnost legalnog zaposlenja. „U klasifikaciji Nacionalne službe zapošljavanja postoji profesija pod imenom ‘sakupljač sekundarnih sirovina’ ali malo ljudi koji se ovim poslom bave je zaista prijavljeno. U realnosti, to su uglavnom čitave porodice koje u urbanim sredinama sakupljaju otpad po kontejnerima i uspeju da zarade oko 20 i nešto hiljada dinara mesečno od prodaje prikupljenog materijala. Oni većinom istovremeno dobijaju i socijalnu pomoć tako da njihovi prihodi nekad narastu na 40.000. Sistem je postavljen tako da im se ne isplati da se formalno zaposle. Zato ih treba bolje organizovati i omogućiti im da više zarade, a istovremeno im, na primer, dati mogućnost da od zarade manje odvajaju za socijalno i zdravstveno osiguranje, kako bi se odlučili da prvi put uđu na legalno tržište rada. Naravno, pored regulatornog okvira treba razmišljati i o uređivanju nekih zakonima nevidljivih problema, poput činjenice da većina sakupljača ima neformalne ‘šefove’ koji im za određeni procenat ‘sređuju’ da rade na atraktivnim lokacijama”, kaže Protić.
Sve ovo moguće je ostvariti, prema rečima sagovornika B&F-a, primenom već postojećih zakona i boljom inspekcijskom kontrolom. Kako primorati velike kompanije da recikliraju? “Evo jedne hipotetičke situacije: ja, da sam vlasnik firme koja reciklira konzerve, bih mogao širom Beograda u blizini velikih ugostiteljskih objekata da postavim kontejnere. Kada bi vlasnici tih objekata zakonom bili obavezani da razdvajaju otpad onda bi im sigurno odgovaralo da im neko za džabe odvozi sve te limenke, prethodno prikupljene u tim kontejnerima. Kad god bih preuzeo određenu količinu limenki mogao bih ugostitelju da izdam uverenje o tome koje bi on dalje mogao da pokaže inspektorima koji dođu da provere koliku količinu konzervi je kupio i šta se sa njom desilo”, kaže Protić. U ovom biznisu mogle bi da učestvuju i kompanije koje se na primer bave samo odvoženjem smeća i zarađuju po njegovoj prodaji na tržištu.
Potencijal ovog načina poslovanja prepoznat je na tržištu – od 2009. godine zabeležen je rast broja ovakvih i preduzeća koja se bave reciklažom. Do sada je izdato oko 2.000 dozvola za upravljanje otpadom, bilo da je reč o transportu, skladištenju ili tretmanu tog otpada.
No naša država je kao podeljena ličnost pa što jednom rukom otvori kao mogućnost, na drugoj preseče. Udruženje reciklera Srbije se prošle godine požalilo da je ovim preduzećima država ostala dužna 1,5 milijardi dinara, i da su zbog toga morala da se finansiraju iz skupih kratkoročnih kredita.
Jedan od najvećih udara u oblasti ekologije je bilo gašenje Fonda za zaštitu životne sredine 2012. godine, koji je bio partner i preduzeća i lokalnih samouprava u ovoj oblasti. Prema najavama Fond će ponovo biti formiran, verovatno u drugoj polovini godine. To bi trebalo da pomogne opštinama u Srbiji koje su većinom u postupku izrade ili usvajanja lokalnog, odnosno regionalnog plana upravljanja otpadom, a ranije su u tom poslu imale finansijsku podršku Fonda.
Miodrag Gluščević iz Stalne konferencije gradova i opština (SKGO) kaže da sa stanovišta opština, postoje dva prioriteta: zaokruživanje pravno-institucijalnog okvira, i povećanje kapaciteta u javnim komunalnim preduzećima, i u lokalnoj administraciji.
„Jedan od preduslova za efikasnije delovanje u domenu upravljanja otpadom je svakako i dobra saradnja između jedinica lokalne samouprave i organa centralne vlasti. Ova saradnja postoji, ali je u dobroj meri uslovljena fragmentarnošću nadležnosti na republičkom nivou, jer primera radi za primenu Zakona o komunalnim delatnostima nadležno je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, za zakone i strategiju u domenu upravljanja otpadom nadležnost ima Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, a za pitanja javnih komunalnih preduzeća Ministarstvo privrede. Konačno, logika ekonomije obima, koja sa sobom donosi povećanje efikasnosti i smanjenje troškova, ali i iskustva iz razvijenih zemalja, govore da su opštine upućene jedne na drugu i da moraju da pronalaze modalitete međusobne saradnje. Nažalost u našim okolnostima to nije uvek lak posao, a shodno tome je i mali broj uspešnih primera međuopštinske saradnje“, kaže Gluščević.
Nije redak slučaj da opštine koje su se dogovorile o saradnji jedna drugu opstruiraju. Tako neka mesta u Srbiji uredno razdvajaju staklo, metal i papir u posebne kontejnere da bi na kraju došli komunalci i pomešali ih na istu gomilu.
Gluščević je saglasan sa ostalim sagovornicima B&F-a da bi recklaža mogla da stvori značajan broj radnih mesta, ali kaže da za to prvo treba da se ispuni više uslova,među kojima je na prvom mestu postojanje političke volje. „Izgradnja svesti o reciklaži je dugotrajan proces koji zahteva niz malih koraka uključujući i rad sa najmlađim članovima društva. Ukoliko volje ima, treba je artikulisati kroz dijalog i participativni proces u lokalnu strategiju upravljanja otpadom“.
Na sreću postoje i neki dobri primeri. Takva je saradnja GIZ IMPACT projekta i pet malih opština (Aleksandrovac, Bela Crkva, Krupanj, Kuršumlija i Svilajnac), koje su na osnovu ponuđenih scenarija za zbrinjavanje otpada kroz proces uključivanja javnosti došle do optimalnih i opšte prihvaćenih rešenja“, kaže Gluščević.
Šta sve mogu škole
U Užicu radi jedan od prvih regionalnih centara za upravljanje komunalnim otpadom u Srbiji – JKP „Duboko“. Na njega se donosi otpad iz više lokalnih samouprava Zlatiborske i Moravičke oblasti. Primarna selekcija se u određenoj meri vrši u 4 lokalne samouprave, a u preostalih 5 ne. Prema rečima Miloša Radojevića, menadžera projekta “Uspostavljanje sistema primarne selekcije otpada u školama u Užicu i Tuzli“, od oko 100.000 tona otpada godišnje tamo se u centru za selekciju izdvoji približno 3% reciklabilnih komponenti. „Imajući u vidu kakvo je stanje u ostatku zemlje, ovaj deo Srbije se može pohvaliti dobrim osnovama za adekvatno upravljanje otpadom, ali su njihova dalja razrada i unapređenje neophodni“, kaže sagovornik B&F-a. Ovde su na pozitivan razvoj situacije dosta uticale udružene inicijative stanovništva i države.
„U Užicu ima više institucija i pojedinaca koji profesionalno, ali i lično žele da unaprede stanje u ovoj oblasti. Regionalna razvojna agencija „Zlatibor“ je svakako jedna od njih, a tu su i: JKP „Duboko“, organizacije civilnog društva aktivne u oblasti životne sredine (Ženski centar Užice, Udruženje nastavnika Opstanak, Udruženje invalida cerebralne i dečije paralize Užice…), Nacionalna služba za zapošljavanje – filijala Užice, Grad Užice sa resornim službama, JKP „Bioktoš“, i škole grada Užica“, kaže Radojević.
Tokom sprovođenja projekta kojim je on upravljao a koji su podržali donatori, u 14 užičkih škola postavljeni su različiti kontejneri za nekoliko vrsta ambalaža. Tokom jedne školske godine 9.685 učenika i 1.000 zaposlenih uspelo je da prikupi 24.311 kilograma sirovina. Izračunali su da su time uštedeli 951 m³ deponijskog prostora čija je cena u izgradnji 13 evra po metru kubnom.
Radojević koji sada upravlja projektom „Reciklažom tekstila do održivih rešenja“ kaže da bi ovakvi projekti trebalo da budu kontinuiran proces a ne da zamru kada presuše projektna sredstva.
„Ovaj projekat je moguće primeniti na bilo koju sredinu, a pogotovo na teritoriju grada Užica koji je pre tri godine započeo sa pilot sistemom primarne selekcije otpada. Trenutno se radi na traženju adekvatnih modela za unapređenje tog sistema i rezultati našeg projekta će svakako biti dragoceni u tom poslu. Bilo bi veoma korisno za naš kraj kada bismo u tome uspeli. Jer, adekvatnim sistemom upravljanja otpadom postižu se mnoge koristi, od dobijanja čiste sirovine koja ima veću tržišnu vrednost prilikom prodaje, preko uštede deponijskog prostora, pa sve do otvaranja novih radnih mesta, a iskustvo pokazuje da ona apsorbuju teže zapošljive kategorije stanovništva, sa nižim stepenom stručne spreme, u određenim godinama koje nisu atraktivne za poslodavce itd. To definitivno poboljšava socijalnu klimu u društvu“, kaže Radojević.
broj 114, februar 2015.