Desetak dana pred proslavu Dana pobede u Rusiji, s druge obale okeana se oglasio Ilon Mask, osnivač i suvlasnik firme Tesla motors. Objavio je vest o tome da je njegova kompanija izbacila novi proizvod na svetsko tržište uređaja za domaćinstvo.
Reč je o bateriji Powerwall, električnom aparatu osposobljenom da autonomno prikuplja i akumulira energiju sunca i vetra, dovoljnu da zadovolji potrebe porodične kuće srednje veličine. Ova baterija se puni pomoću sinhronog sistema solarnih panela i vetrenjača, dva ključna i već dobro poznata tehnička elementa u praktičnoj primeni prelaska na trajno obnovljive izvore energije.
Teško je i pretpostaviti svu složenost i lepotu ove naoko proste tehničke inovacije. Jer osnovni problem sa sunčevom energijom je uvek bio taj što nje nema baš onda kada je najpotrebnija, to jest kada sunce zalazi ili je već zašlo, a s druge strane, zbog same prirode hemijskih procesa koji se u akumulatorima i baterijama neumitno odvijaju, proizvodnja i eksploatacija „rezervoara“ energije od kojih se zahtevala velika snaga, redovno je nailazila na nepremostive teškoće. Ovim problemom su se i u bivšem SSSR-u veoma ozbiljno bavili. Akumulatori ogromne snage su im bili neophodni za efikasno lansiranje balističkih raketa sa podmornica, ali bez obzira na blistava dostignića Jurija Fijalkova, neprikosnovenog patrijarha nauke u oblasti fizičkih i hemijskih osobina rastvora, rezultati njegovog tima nisu bili ni blizu ovih koje je Ilon Mask sada postigao.
Snaga Maskove baterije je 10 kWh (trećina dnevnih potreba prosečne porodice u Americi), dimenzije 1,3 m x 86 cm x 18 cm, a cena 3,5 hiljada dolara. U jedan blok se može povezati do osam Powerwall baterija i tako stvoriti superbaterija dovoljna da zadovolji sve potrebe bilo kojeg američkog domaćinstva.
Prvi primerci ovog proizvoda će se pojaviti na tržištu u avgustu ove godine i svi su već unapred prodati. Proizvodiće ih firma Tesla iz Kalifornije, a od 2017. i nova velika fabrika koja se već gradi u Nevadi.
Osim toga, Mask je najavio da će uskoro tržištu ponuditi i industrijsku varijantu ovog proizvoda. Zvaće se Powerpack, a raspolagaće snagom od 100 kWh. Po Maskovoj računici, dve milijarde ovakvih baterija bi u celom svetu rešile problem prelaska na trajno obnovljive izvore energije i po svemu sudeći, on je za taj poduhvat već spreman.
Budući da se namerio da promeni svet, i da je u tome već dosta toga i ostvario, Ilona Maska je teško nazvati prosto uspešnim preduzetnikom. Jer dok političari svih boja (ne samo diktatori) vuku čovečanstvo nazad u socijalizam, Ilon Mask ga vodi u budućnost. Pošto je prodao svoj deo vlasništva nad internet kompanijom PayPal, Mask je 2002. osnovao SpaceX, danas najuspešniju privatnu kosmičku kompaniju. Cilj ovog preduzeća je kolonizacija Marsa i radikalno sniženje cene letova u svemir. Kompanija je od osnivanja do danas sagradila dve rakete, Falcon i Falcon 9i po prvobitnoj ideji one bi obe trebalo da budu osposobljene za višekratno korišćenje. Uz ove rakete su konstruisani i kosmički motori Merlin, Kestrel i Draco, a onda i svemirski brod Dragon koji već od 2012. redovno prevozi sve vrste tereta na Međunarodnu orbitalnu stanicu ISS (International Space Station). Dragon će 2016. biti spreman da poveze i ljudsku posadu.
Mask je u ovu „svemirsku skalameriju“ do sada uložio oko 400 miliona dolara, delom svojih, delom pozajmljenih para. Ovde vredi napomenuti da je za samo jednu Angaru, započetu davne 1995, ruska država potrošila oko 7 milijardi dolara. Uostalom, ni američka NASA nema čime da se pohvali. Projekat njenog novog svemirskog broda namenjenog za višekratno korišćenje, američke poreske obveznike do sada već košta 30 milijardi dolara, a da još uvek ništa od planiranog nije ni počelo da se ostvaruje. Tako je Mask dokazao da letovi u svemir uopšte ne moraju biti monopol države. Država obično na razradu kosmičkih projekata potroši ogroman novac, da bi potom tvrdila kako je bavljenje kosmosom neisplativ posao za privatnike. Ilon Mask nije naseo na ovu priču.
On je osim toga 2003. osnovao kompaniju za proizvodnju automobila Tesla motors koja je 2012. na tržište izbacila prvi električni automobil Tesla Model S, vozilo sposobno da konkuriše vrhunskim modelima automobila na tečno gorivo. I već postojeći Model S, i onaj za 2016. najavljeni novi Tesla Model X, troše „gorivo“ iz Maskove baterije. Već 2013, automobil Tesla je po obimu prodaje prestigao luksuzni Mercedes-Benz klase S, BMW „sedmicu“ i Audi 8, što je izazavalo ne samo tehnološku revoluciju u sferi automobilske industrije, već ozbiljno preti zahtevom za restauraciju čitave putne mreže. Kompanija Tesla motors već planira da Ameriku prekrije mrežom Supercharger „pumpi“ koje će se u budućnosti snabdevati isključivo sunčevom energijom.
Mask se nije zaustavio samo na tome. Njegov bliski rođak je uz Maskovu finansijsku podršku 2006. osnovao kompaniju SolarCity, firmu koja će prema najnovijim prognozama uskoro postati svetski lider u proizvodnji solarnih panela.
U avgustu 2013, Mask je najavio i novi projekat pod nazivom Hyperloop. Reč je o principijelno novom vidu transporta koji bi, grubo rečeno, trebalo da radi kao nekad popularna pneumatska pošta. U „rukavu“ gigantskih razmera, postavljenom na određenoj visini iznad zemlje, stvara se vakuum, i kroz taj vakuum se brzinom od 560 km/h kreće kapsula s putnicima i robom. Mask je izračunao da bi postavljanje prve ovakve linije između Los Anđelesa i San Franciska trebalo da košta oko 6 milijardi dolara. Budući da mnogo toga tek treba da se reši, ovaj projekat se još uvek nalazi u stadijumu naučno-tehničke fantazije. Ali ovde je nešto drugo mnogo zanimljivije. Razrada projekta Hyperloop je organizovana po principu takozvanog kraudsorsinga (crowdsourcing), što znači da su sve informacije o projektu apsolutno dostupne i da bilo koji inženjer na svetu u njemu može da učestvuje. U zavisnosti od njegovog doprinosa, plata će mu biti isplaćena određenim brojem akcija iz tekuće i buduće eksploatacije projekta.
Ali vratimo se na Powerwall.
Priznajem da nisam velika poklonica „zelene ideologije“. Uvek sam smatrala da je to jedna od najvećih masovnih histerija 20. veka. Ali i pored toga, mislim da je baterija Ilona Maska vrlo značajna stvar.
Prvo, izduvni gasovi drumskih vozila su zaista otrovni. Sve što automobil iz svog auspuha izbacuje u atmosferu, osim potpuno bezopasnog ugljendioksida, doista je štetno i drumski transport je u celom svetu osnovni izvor zagađenja vazduha.
Drugo i ništa manje važno je da baterija Ilona Moska korisniku obezbeđuje potpunu nezavisnost. Primena električne energije i njeno tehničko prilagođavanje širokoj potrošnji, čovečanstvu je nesumnjivo donela mnoge blagodeti, ali istovremeno je došlo i do jedne važne i štetne promene: mesto rada i stanovanja, bili to kuća ili stan, prestalo je da bude autonomno. Kuća bez priključka na električnu mrežu nije kuća, a električna mreža, kao i svaka mreža, sputava slobodu, isključuje tržište i neizostavno vodi u neefikasnost.
Dragocena prednost solarnih panela i vetrenjača nije u tome što spasavaju čovečanstvo od ionako bezopasnog ugljenmonoksida, već u tome što individualnom domaćinstvu daju nezavisnost. Ali bez tehnički i ekonomski pouzdanog načina akumulacije energije koju ovi uređaji proizvode, ta se nezavisnost do sada realno nije mogla ostvariti. Maskov Powerwall je rešio taj problem.
I na kraju, Maskova baterija će sa stanovišta racionalizacije ukupnog energetskog potencijala uticati na svet taman koliko i škriljčani gas, ali mnogo dublje i temeljitije od bilo kakvih izbora ili revolucija. Jer svet koji autonomno prikuplja i troši energiju i koji kod svoje kuće puni „gorivom“ svoj automobil, i svet koji 60% proizvedenog goriva troši na transport i zavisi od petrokratije – to su dva suštinski različita sveta.
Nažalost, mračnu senku na moje oduševljenje Ilonom Maskom baca svest o tome da u savremenoj Rusiji on nikada ne bi mogao da stvori to što je stvorio u Americi.
Vladimir Vladimirovič je zaokupljen drugim brigama. On najozbiljnije čeka dan kada će se SAD već jednom „urazumiti“, pa da on i Barak Huseinovič najzad sednu za pregovarčki sto i međusobno podele svet na takozvane „zone uticaja“. Ali problem je u tome što „zonu uticaja“ Amerike ne određuje Barak Obama. „Zonu uticaja“ Amerike stvaraju i utvrđuju Sergej Brin, Ilon Mask, Stiv Džobs i njima slični. A kako je sva Putinova politika svedena na to da se na teritoriji Rusije nikakvi nezavisni preduzetnici poput Džobsa ili Maska ni slučajno ne pojave, on i Barak Obama zapravo i nemaju o čemu da pregovaraju.
Julija Latinjina
Nova Gazeta
Preuzeto sa Peščanika